Nekada je bila jedna od najboljih na svetu… Pamti se i danas umeće koje je imala na mreži. Možda sa reprezentacijom Hrvatske nije uspela da napravi nešto veliko, ali je na klupskoj sceni dominirala. Četiri puta šampion Evrope, osvojeno Svetsko klupsko prvenstvo, prvak Italije, Turske, Rusije… Zajedno sa Majom Ognjenović, Tijanom Bošković, Frančeskom Pićinini, Milenom Rašić, Monikom De Đenaro i Gozde Kirdar bila je u timu decenije u izboru CEV (2010-2019). Reč je o legendarnoj Maji Poljak.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Iako je prošlo mnogo vremena od trenutka kad je završila karijeru, kada se pojavi u dvorani izaziva veliko poštovanje. Bila je i na Fajnal-foru Lige šampiona u Istanbulu, gde se kao i mnogi nadala malo uzbudljivijem nadmetanju… Međutim, Koneljano je pokazao da mu trenutno nema ravnog.
“Moram priznati da je bilo pomalo i dosadno. Nadala sam se da će biti više drame i malo neizvesnijih utakmica. Ali, u svakom slučaju završilo se kako smo svi očekivali gledajući celu sezonu i u prvenstvu Italije i u Ligi šampiona. Koneljano je definitivno ekipa koja nema konkurenciju. Rezultat dugoročnog zdravog funkcionisanja kluba, koji je napravio prirodne korake. Sećam se još dok sam bila u Italiji, a to je bilo veoma davno. Krenuli su iz druge lige, pomalo su se dizali i postajali ozbiljniji. Postepeno sve više i više ulagali. Mislim da je odlično što drže kostur ekipe dugi niz godina na okupu. Naravno, igračice se menjaju, ali je činjenica da je stručni štab konstantan, da je dizač dugo tamo… Ne događaju se nagle i drastične promene od sezone do sezone. Bilo je promena, ali ne da se menja cela postava. Klub stavlja igračice u situaciju da samo razmišljaju o odbojci i nemaju drugih briga. To je pokazatelj i rezultat svega navedenog. Zaslužuju sve ovo i drago mi je što postoji jedna takva realnost u ženskoj odbojci“, rekla je Maja Poljak u intervjuu za Meridian Sport.
Jedino je turski velikan u skorije vreme uspeo da bude toliko dominantan i uzme pet pehara u sezoni.
“U novijoj istoriji je borba između Vakifa i Koneljana, definitivno… To bi bilo to. U starijoj istoriji je bio i Bergamo. Osvojio je mnogo Liga šampiona, ali znamo da je sada u nekoj potpuno drugačijoj situaciji“.
Maja je ranije učestvovala direktno u organizaciji odbojkaških takmičenja, a u Istanbul je došla više kao gost…
“Sada sam u Hrvatskom olimpijskom odboru. Prvo sam bila koordinator u CEV, pa sam postala šefica odeljenja za događaje, bavila se organizacijom upravo ovakvog tipa takmičenja… Završnice Lige šampiona, evropskih prvenstava – i u dvoranskoj i u odbojci na pesku. Međutim, kad sam krenula da brojim, shvatila sam da sam da 24 godina provela u inostranstvu. Dve moram da pripišem tati, da se razumemo, za vreme njegove košarkaške karijere. A ostale su samo moja krivica… Našla sam se u situaciji da sam se poželela kuće. Dala sam sebi priliku da imam više stabilnosti u životu. Tako da sam sada u Hrvatskom olimpijskom odboru, bavim se međunarodnim saradnjama i Erasmus plus projektima, uglavnom za društveno osetljive teme, zaštita dece u sportu, ravnopravnost polova, tranzicija sportista. Radim na nekim projektima koji se uz sport, nisu sama srž, već nešto što je lepa podrška sportu i veoma me ispunjavaju. Ali, veoma je lepo doći na ovakva takmičenja. Uvek je lepo vratiti se prvoj ljubavi“.
Ostaće upamćena i kao prva žena direktorka u CEV-u… Ipak, ne smatra da joj je pol bio bilo kakva prepreka na putu ka toj funkciji.
“Moram priznati da nisam osećala problem sa te strane. Mislim da je glavno bilo skinuti neke predrasude koje su postojale da sam ja isključivo sportistkinja. Ljudi su me uvek vezali za teren, u smislu: OK, počela je da radi, ali ona je ipak sa terena došla… To je bila najveća predrasuda koja je trebalo da se razbije. Imala sam veliki motiv da dokažem da i u drugoj karijeri mogu da budem kvalitetna. Mnogo sam investirala u znanje, stalno sam se edukovala nakon što sam završila sa sportskom karijerom. Išla sam na kurseve, čitala… Inače sam pre toga završila Ekonomski fakultet, što nije bilo jednostavno uz karijeru. Bio mi je izazov veliki da dokažem svima da mogu da budem uspešna i u nečem drugom. Moji tadašnji nadređeni su prepoznali upravo tu dodatnu vrednost koju sam donela, kao neko ko je došao iz sporta a opet bio motivisan da se posveti istraživanju sportske administrativne funkcije. Drago mi je što se Roko Sikimić uspeo probiti na funkciju predsednika CEV. Mislim da je fenomenalno da neko ko ima poznavanje sa terena, a i iz operativnog dela iz kancelarije, sada je na nekoj takvoj funkciji. Delovalo je kao nešto što je nemoguće, gledajući unazad koju godinu. Ali, nadam se da će biti uspešan u tome što radi“.
U Istanbulu je jasno bilo vidljivo koliko je teško doći do titule. Čak i jedna Maja Ognjenović do nje nije mogla iz trećeg pokušaja… Maja Poljak je taj trnoviti put uspešno prešla čak četiri puta – bila je šampion dva puta sa Bergamom i po jednom sa Vakifom i Ezačibašijem.
“Hajde da pričamo o Majinim medaljama u reprezentaciji koje ona ima a ja nemam“, nasmejala se Poljak. “Sve te titule mi iz današnje perspektive deluju fenomenalno, i dalje ih se rado sećam. Ono što uvek svima govorim – mislim da nešto na šta se najviše ponosim u svojoj sportskoj karijeri je činjenica da sam do samog kraja igrala motivisano i sa ogromnom željom da osvajam titule. To mi se vratilo… I tokom poslednjih godina sam imala lepa pobednička iskustva. To je nešto što me najviše veseli. Ponosna sam na sve što sam postigla, ali sam još više ponosna što sam se uspela nekako dočekati na četiri noge. Nije jednostavno, danas gledajući, ono što me čekalo kada se završila karijera. Pronaći neki novi smisao i balans u životu, nije lako za nekog ko se toliko dugo bavio sportom na visokom nivou“.
Zanimljivo, Maja Poljak je igrala u Ezačibašiju baš kad je Tijana Bošković stigla sa tek 18 godina… Bilo je to na početku sezone 2015-2016.
“Pamtim je kao dete, koja je došlo sa neverovatnim talentom, fantastičnim fizičkim predispozicijama, ali što je najbolje od svega – ono što mi je posebno ostalo u sećanju – njena neverovatna glava. To je bilo vidljivo od malih novu, da je to dete koje mora biti uspešno. Drago mi je što je mnogo toga već osvojila i nadam se da će sada sa promenom kluba biti u stanju još više na klupskom planu osvojiti jer mislim da tu ima mnogo prostora da se pojača. Sa reprezentacijom je već svašta nešto uzela i navijam da nastavi u istom tonu, ali mislim da na klupskom nivou ima još mnogo prostora da se dokaže. Navijam da uspe u tome…“.
Čak deset godina Ezačibaši nije došao do evropske titule ili do krune u Prvenstvu Turske. Naravno, tokom svih tih godina Maja je pratila šta se dešava.
“Moram da priznam, gledajući neke odluke kluba nisam mogla da shvatim. Unosile su nestabilnost, ekipa nikada nije bila do kraja kompletna. Koliko god sam uvek tu da branim trenere, možda i dam previše prostora da se treneri potvrde i iskažu, nisam ljubitelj toga da se brzo ljudi sklanjaju kad nema rezultata – ali, ovde se videlo da su potrebne neke promene… Podržavam činjenicu da se ima strpljenja za domaćeg trenera, ali mislim da su preterali sa kreditom. Na terenu je bilo jasno da taj kolektiv ne funkcioniše dobro i da bi trebalo ga razrmrdati sa nekim ko će ih bolje ujediniti, skupiti i biti verovatno veći autoritet. Gledajući unazad nekoliko godina primetila sam i da su često bili felerični na nekim pozicijama, to nikada jednostavno nije bila kompletirana ekipa koja bi omogućila Tijani da dođe do toga što toliko iščekuje, do takvih trofeja… Nadam se da će uz Vakif, i sastav koji tamo postoji, biti bolje sreće. Navijam da probije led i na tom pitanju“.
Deluje kao da Ezačibaši uopšte nije iskoristio tu desetogodišnju Tijaninu eru.
“Istina… Ili su štekali na nekim pozicijama ili… I to je nešto što se nažalost događalo i tokom nekih godina kada sam ja igrala, ali smo imali sreće… Ako se ne varam, bila je to 2015. godina, kada smo osvojili Ligu šampiona i Svetsko klupsko prvenstvo. Bila je to godina za pamćenje. Isto tako je ekipa bila izrazito ozbiljna i kvalitetan trener tada. Imao je jednu od svojih boljih sezona, a godinu posle je i on promenio neke pogleda, viđenja, donosio čudne odluke, nakon čega je dobio nogu. Zaključak je da je nedostajalo Ezačibašiju stabilnosti u odlukama i mislim da svake sezone otkad je Tijana došla je uvek negde nešto falilo“.
Bonus video:
boskovicmare982
Lepo je za promenu čiti od Hrvata nešto lepo na račun Srba
stefan.zvicer
JBG, niko ne može da bira gde će se rodti pa tako ni ona. Na njenu neizmernu žalost, igrala je za reprezentacijnu HR
vanicdusan01
Sve što je Maja opisala da valja kod Koneljana to fali već deceniju u Ezačibašiju da bi bili šampionski tim.