NE, TO NIJE ISTI SPORT: Američki fudbal vs ragbi - sličnosti i razlike

Sigurno ste bar jednom u životu čuli da neko američki fudbal naziva ragbi. Sa druge strane, greška u suprotnom smeru se praktično nikada ne dešava.

Zašto je situacija takva ostaje diskutabilno. Ako ste fan američkog fudbala, ta greška vas je sigurno nervirala, a posebno kada neko kaže da su to isti sportovi.

Ipak, kako nijedan od ta dva sporta nije duboko ukorenjen kod nas, prirodno je da mnogi ljudi ne znaju razliku ili ih čak mnogo ni ne zanima. Zato smo mi odlučili da vam u ovom tekstu objasnimo istoriju, pravila i pozicije u američkom fudbalu i ragbiju. Pomenućemo većinu ključnih razlika, kojih ima puno, jer ćemo govoriti o dva sporta koja samo naizgled liče.

Pa, da počnemo!

Nastanak američkog fudbala

Poreklo američkog fudbala je svakako povezano sa evropskim fudbalom i ragbijem. To se može zaključiti čim se vidi postavka igre, a i ako se zna veza između Velike Britanije i SAD. Kao britanska kolonija, Amerika je usvojala njihovu kulturu, običaje pa i sportove.

Američki fudbal je prošao mnoge transformacije dok nismo dobili ovu igru koja se igra danas i već više od 50 godina. Smatra se da je meč između dva koledža – Ratgersa i Prinstona bio prvi ikada odigrani meč američkog fudbala.

Ratgers je pobedio 6 prema 4, a oba tima su imala po 25 igrača. Loptu su šutirali, kotrljali, udarali rukama i glavom, ali nisu smeli da je nose. U narednim godinama su i drugi prestižni univerziteti poput Kolumbije i Jejla dobili svoje timove i tako se popularnost ovog novog sporta sve više širila.

Problem je nastao kada su timovi počeli da koriste strategije da ne bi izgubili, ali su takvi mečevi bili veoma dosadni jer je rezultat bio 0-0 i jasno je bilo da su promene pravila neophodne.

Čuveni Volter Kamp, otac američkog fudbala, je onda osmislio nova pravila koja su počela da daju danas poznatu formu ovog sporta. Timovi su dobili pokušaje, tzv. “daune”, i morali su iz tri pokušaja da pređu 5 jardi. Ako ne uspeju, protivnik dobija loptu, kao i danas.

To je značajno ubrzalo igru i učinilo svaki meč zanimljivim. Konstantno su pravila dopunjavana kako bi se igra usavršila. Padž Hefelfinger je u novembru 1892. dobio 500 dolara da nastupi za tim iz Pensilvanije. Tako smo dobili i prvog profesionalnog igrača američkog fudbala.

I tada, kao i danas, je bilo zabranjeno da koledž igrači dobijaju novac, ali nisu postojala regulaciona tela i timovi su na razne načine dovodili igrače. Zato je bilo neophodno da se stvori asocijacija koja će se pobrinuti da svi poštuju pravila.

Početkom 20tih godina prošlog veka nastaje NFL, liga koja staje na put svim nelegalnim radnjama i stvara prostor da američki fudbal postane najpopularniji sport u SAD. Ipak, nije taj put bio lak niti brz. Koledž fudbal je bio popularniji još preko 30 godina, sve dok se nije pojavila još jedna liga. To je bila AFL liga i ona je predstavljena sa nekim novitetima.

AFL je pretio da svrgne NFL sa trona tokom 60tih godina, najviše zahvaljujući ABC televizijskoj mreži koja je prenosila mečeve. Predstavnici obe lige su shvatili da im se ne isplati “rat oko igrača” i da je mnogo bolje da se ujedine u jednu ligu umesto da igraju samo pobednici liga jedan meč godišnje. U to vreme i NBC kupuje prava za prenose utakmica.

Prvi SuperBowl je odigran 15. januara 1967. godine između Kanzas Siti Čifsa i Grin Bej Pejkersa.

Američki fudbal – pravila i pozicije

Mnogi ljudi u Srbiji i Evropi smatraju da su pravila američkog fudbala veoma komplikovana i to je verovatno primaran razlog zašto ne gledaju ovaj sport. Iako na prvi pogled mogu delovati komplikovano, jednom kada naučite osnovna pravila, shvatićete da je veoma jednostavno pratiti ovaj izuzetno zanimljiv sport.

Mi ćemo se potruditi da vam objasnimo osnovna pravila što razumljivije i da vas upoznamo sa različitim pozicijama u američkom fudbalu.

Osnovna pravila američkog fudbala

Glavni cilj u američkom fudbalu je postići tačdaun (Touchdown). Kada tim dođe u protivničku “end zonu”, što je 10 jardi dugačak prostor na kraju terena, postiže tačdaun koji nosi 6 poena i najvredniji je način poentiranja u američkom fudbalu.

Nakon postignutog tačdauna, tim može da bira da šutne loptu između dve stative za dodatan poen ili da proba da osvoji još dva poena tako što će sa dva jarda pokušati da unese loptu u protivničku end zonu.

Postoje još dva načina da se poentira. Jedan je šut iz polja, tzv. “fild gol”. Ekipa može u bilo kom trenutku da odluči da izvede šutera koji će probati da pogodi gol i donese 3 poena svom timu.

Odbrana takođe može da postigne tačdaun. Može i da donese 2 poena ako načini “sejfti”. Sejfti izvodi samo odbrana i to tako što će oboriti protivničkog igrača u njegovoj end zoni.

Timovi osvajaju teren tako što na raspolaganju imaju 4 akcije da pređu 10 jardi. Obično ekipe koriste tri akcije, a četvrta je ili pokušaj šuta iz polja ili “pant” kako bi protivnički tim počeo svoj napad što dalje od njihove end zone.

Prostor može da se osvaja pasom ili trčanjem, a lopta samo jednom sme da bude bačena unapred. Nakon toga jedino sme da bude dobačena igraču iza, a to se u američkom fudbalu veoma retko dešava, za razliku od ragbija.

Na utakmicama američkog fudbala se može primetiti da sudije često bacaju žute zastavice na teren što je znak da je načinjen neki prekršaj.

Neki od najčešćih prekršaja su:
– pogrešan start nekog iz napada ili odbrane
– ometanje hvatača
– nepotrebna grubost pri rušenju
– povlačenje
– ilegalni blok sa leđa.

Postoji toliko mnogo pravila koja se praktično nikada ne primenjuju jer se ne dešavaju situacije u kojima mogu biti primenjena ta pravila. Može se primetiti da nekada čak ni igrači nisu čuli za neko pravilo i da su iznenađeni zašto su sudije ubacile žutu zastavicu.

U takvim situacijama trener može baciti crvenu zastavicu na teren. Na taj način se traži video pregled sporne situacije kako bi se osporila odluka sudija.

Utakmica se sastoji od četiri četvrtine koje traju po 12 minuta.Nakon toga se igra jedan produžetak tokom regularnog dela sezone. Pravila o produžecima se poslednjih godina veoma često menjaju.

Pozicije

Svaki NFL klub ima 53 aktivna igrača koji mogu da nastupaju na utakmicama. Takođe imaju još mnogo dodatnih igrača u trening timu. Svi igrači se mogu podeliti u tri kategorije:

1. Napad
2. Odbrana
3. Specijalni tim

To nije striktno, tako da možemo videti defanzivca kao deo specijalnog tima ili nekog iz napada kako ulazi da odigra akciju kao deo odbrane. Danas imamo i sve više hibridnih igrača koji podjednako uspešno igraju više različitih pozicija.

Napad čine kvoterbek, ofanzivna linija, tajt end, raning bek, vajd risiveri i ful bek. Kvoterbek je najbitniji igrač u američkom fudbalu, uglavnom kapiten i neko od koga polazi svaka akcija u napadu.

Ofanzivnu liniju čine centar, dva garda i dva tekla čiji je zadatak da funkcionišu kao jedna savršena celina koja daje vremena kvoterbeku da baci loptu i otvaraju prostor raning beku da trči.

Raning bek ili trči sa loptom ili je hvata, a obično je pozicioniran iza kvoterbeka pre početka akcije. Vajd risiveri se nalaze sa strane i imaju rute koje treba da istrče, a kvoterbek baca onom hvataču za koga smatra da je u najboljoj poziciji.

Tajt end je nešto između ofanzivnog linijaša i hvatača, jer po potrebi i blokira i hvata. Ful bek je pozicija koja je u današnjem američkom fudbalu veoma retka, a glavna uloga je zaštita kvoterbeka i raning beka.

Defanzivu čine defanzivni linijaši, lajnbekeri i sekonderi – korner bekovi i sejftiji. Defanzivni linijaši se direktno suprotstavljaju ofanzivnim linijašima pa se zato to zove rovovska bitka.

Na njima je da što pre probiju ofanzivnu liniju i dođu do kvoterbeka ili raning beka, a čak iako ne dođu bitno je da im ostave što manje vremena.

Iza njih su lajnbekeri koji imaju višestruku ulogu pa su u modernom NFL od velike važnosti. Oni sprečavaju trčanje, napadaju kvoterbeka, ali nekada čuvaju i hvatače. Zato moraju da budu podjednako brzi i snažni, sa sjanim pregledom igre. Često su kapiteni odbrane.

Dolazimo do sekonderija, koji čine kornerbekovi i sjeftiji. Kornerbekovi čuvaju hvatače direktno 1 na 1, a sejftiji imaju zadatak da im pomognu kao i da pokrivaju ostatak terena kako bi sprečili da protivnik osvoji 50 jardi u jednoj akciji.

Na kraju imamo specijalni tim koji čine long sneper, kiker, panter i dva igrača koji vraćaju početni udarac i pant. Long sneper izvodi loptu umesto centra kada je treba baciti daleko, uloga kikera i pantera vam je sigurno jasna.

Kada je nastao ragbi?

Možda bi bilo očekivano da je ragbi nastao značajno ranije od američkog fudbala, ali nije. Oba sporta su se pojavila u 19. veku. Ne postoje 100% sigurne informacije kako je ragbi nastao, ali prihvaćena je teorija da je Vilijam Veb Elis tokom fudbalske utakmice uzeo loptu u ruke i počeo da trči sa njom.

Da li je to istina ostaće misterija, ali će njegovo ime zauvek živeti jer se trofej Svetskog prvenstva u ragbiju zove po njemu.

Tokom 1863. godine je osnovana ragbi unija koju su činili internati, a prvi zvaničan meč između reprezentacija odigrale su Škotska i Engleska. Ragbi je brzo postao olimpijski sport, pa je bio deo druge modern Olimpijade održane 1900. godine u Parizu. Ipak, izgubio je taj status 1924. godine, a 2016. se vratio. Prvo Svetsko prvenstvo u ragbiju je održano tek 1987. godine.

Ragbi pravila i pozicije

Ragbi je mnogo jednostavniji sport za praćenje od američkog fudbala. Igrači nisu tako jasno podeljeni po pozicijama kao u američkom fudbalu. Svi igrači igraju sve pozicije i to navode kao svoju prednost jer ne može slavu da pokupi jedan igrač, na primer kvoterbek, već za eventualnu pobedu bude zaslužna cela ekipa.

Pravila

Kada govorimo o pravilima ragbija, prvo je bitno da se zna šta je Ragbi liga, a šta Ragbi unija. Do podele u ragbiju je došlo kada su određeni timovi počeli da plaćaju svoje igrače, što je bilo striktno zabranjeno.

Tako je došlo do podele i nastale su dve organizacije, koje su kasnije usvojile i neka različita pravila. Ragbi unija je postala profesionalna tek nekih 100 godina kasnije, tačnije 1995. godine.

Od tada postoje navodi da će doći do spajanja, jer je prevaziđen najveći problem, ali to se još nije desilo. U ragbiju generalno, kao i u američkom fudbalu, glavni cilj je postići poene tako što će se doći do kraja terena.

Ono što se u američkom fudbalu zove tačdaun, u ragbiju se zove “try” i vredi 5 poena u Ragbi uniji, a 4 poena u Ragbi ligi. Postoje još tri načina da se postignu poeni u obe verzije ragbija. Nakon što tim postigne “try”, dodatna dva poena se dobijaju za šut kroz stative. Penal se dodeljuje za određene faulove, donosi 3 poena u Ragbi uniji, a 2 u Ragbi ligi.

Postoji još i drop gol koji se postiže tako što igrač šutne loptu koja prethodno mora da se odbije o zemlju. I tu postoji razlike, pa tako drop gol vred 3 u Uniji, a 1 u Ligi. Razlikuje se i broj igrača. U Ragbi uniji na terenu je 15 igrača svakog tima, a u Ragbi ligi 13.

Zajedničko im je da lopta može da ide isključivo unazad, a dobacivanje unapred nije dozvoljeno. Takođe, igrač čim padne na zemlju, mora da ispusti loptu, a može da je pokupi samo igrač koji stoji.

Nije dozvoljeno bacati se na loptu kao u američkom fudbalu, jer bi to dovelo do izuzetno teških povreda jer ne postoji zaštitna oprema o čemu ćemo govoriti kasnije. Nije dozvoljeno ni praviti blokove iz istog razloga.

Mečevi u obe verzije traju 80 minuta, ali je lopta mnogo duže u igri u proseku u Ragbi ligi, nego Uniji zbog različite taktike oko poseda lopte.

Pozicije

Dok nije neobično u američkom fudbalu videti kako jedan do drugog stoje ljudi od 80 kg i 140 kg, u ragbiju su svi mnogo sličnije građe i za laika je zato teško da odredi ko igra koju poziciju. Takođe, svi igrači su mnogo više uključeni u kompletno dešavanje nego u američkom fudbalu. Tako svi dobijaju loptu, svi obaraju i šutiraju. U NFL može da se desi da ofanzivnom linijašu prođe cela karijera bez da pipne loptu.

Postoji 13 ili 15 pozicija u ragbiju, zavisno od verzije, a svaki igrač zna svoju ulogu i zato im se donekle razlikuje konstitucija. Manji igrači se koriste za potrebe trčanja, a krupniji tamo gde treba snaga.

Ful bek je igrač koji se nalazi pozadi, nešto kao štoper u fudbalu i on je poslednji spas timu da ne primi poene. Zatim dolazi najveći broj igrača koji imaju ulogu i u napadu i u odbrani, a postoje i tipovi igrača nalik centarforima u fudbalu.

Lopta za američki fudbal i lopta za ragbi

Veličina lopti je veoma slična, kao i oblik, ali su obe prilagođene za potrebe sporta. Obe su dugačke oko 27 cm. Lopta za ragbi ima veći obim za oko 4 cm, a težina je skoro ista.

Lopta za američki fudbal je takvog oblika da je pogodna da leti spiralno kada je bačena i da preleti veće distance, pa je zato špicastija i ima šavove. Lopta za ragbi je pravljena tako da ju je lakše nositi i bacati lateralno na kraćim distancama.

Oprema za američki fudbal i ragbi – razlike

Čim pogledate kakvu opremu igrači nose, biće vam jasno da li je to ragbi meč ili američki fudbal. Dok su lopte veoma slične, oprema je potpuno različita i oprema ima veliki uticaj na samu igru.

Igrači američkog fudbala su potpuno oklopljeni. Nose kacige, zaštitu za ramena, ali i druge štitnike kao što su štitnici za vrat, rebra, donja leđa, kukove, kolena i često nose tzv. rukavice za američki fudbal.

Ragbisti u 99% slučajeva od opreme nose samo gumu za zube, slične onima koje imaju bokseri. Iz toga bi se moglo zaključiti da je ragbi mnogo opasniji sport, ali u stvarnosti nije takva situacija.

Iako oprema značajno štiti igrače američkog fudbala, takođe dovodi do mogućnosti mnogo težih povreda, jer su udarci strahovito snažni, a ragbisti se retko usude na takva obaranja baš zato što uopšte nisu zaštićeni.

Postoje i razlike u pravilima o kojima smo već pričali i koje često čine američki fudbal opasnijim, jer igrači mogu da se bace na slobodnu loptu koja je na zemlji. To se naziva “fambl”. Dug let lopte daje mnogo više prostora defanzivcima da se zalete, dok u ragbiju uglavnom nema velikog zaleta.

Oba sporta su veoma gruba i opasna, pa se stalno radi na novim pravilima i unapređenjima opreme koji će zaštiti igrače.

Koja je sport popularniji u Srbiji?

Na ovo pitanje je teško dati odgovor zato što nema zvaničnih podataka. Ako govorimo o broju ljudi koji trenira jedan od ova dva sporta, taj broj je veoma sličan.

Što se tiče generalne popularnosti, u poslednjih nekoliko godina deluje da je američki fudbal, tj NFL preuzeo primat. Do pre 10 ili 15 godina, jako mali broj ljudi je pratio NFL u Srbiji.

Ali ekspanzija je počela sa povećanjem broja prenosa i danas nije retkost da se čuje kako ljudi komentarišu dešavanja iz NFL-a, što je bilo praktično nezamislivo nekad.

Portali često prenose vesti iz NFL-a, a nekada je jedini tekst u godini bio posvećen SuperBowl-u i to ne utakmici, nego fascinantnom ekonomskom stranom tog događaja.

Fanovi ragbija se možda neće složiti ali stiče se utisak da je američki fudbal za sada odneo pobedu po pitanju popularnosti.

Na globalnom nivou je isti slučaj, iako je ragbi u mnogim državama poput Engleske i Australije jedan od bitnijih sportova dok je na Novom Zelandu ragbi nacionalni sport.

Zaključak

Uvek je vladao veliki rivalitet između ova dva sporta. Fanovi i oni koji se bave ragbijem ili američkim fudbalom će vam reći da je njihov sport mnogo intenzivniji, zanimljiviji i teži.

Mi smatramo da su oba sporta sjajna i da zavređuju još veću pažnju publike u Srbiji nego što trenutno dobijaju.

Ako nikada niste pogledali nijedan meč, savetujemo vam da to što pre učinite i odaberete koji se vama više dopada. A ne morate ni da birate, najbolje je da pratite oba sporta i da uživate u fer pleju, taktici i zanimljivosti ovih sportova.

VELIKI POVRATAK: Kapernik na pragu Rejdersa!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: PENALTY CHALLENGE: Dejan Ćirjaković Boškić – Ronaldo dolazi da šutira penale za Meridian! EP 27