Rekorder, duša tima, tihi lider, gospodin...

Zašto nije dobio kapitensku traku u reprezentaciji kada se povukao Nemanja Petrić – to znaju samo selektor i njegov stručni štab… Ali, iako ta crtica nije bila ispod njegovog broja 18, svaki saigrač bi rekao da je Marko Podraščanin u ekipi bio nešto više od kapitena.

Tihi lider, duša tima, vođa, svetska zvezda koja to ne pokazuje, gospodin, profesionalac…

Sinoć je odigrao poslednju utakmicu u dresu reprezentacije, završio je svoju priču nešto pre 37. rođendana i prepustio pozornicu nekim novim nadama.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Uvek se o njemu pričalo u pozitivnom tonu, ali čini se nikad dovoljno. Igrači na nekim drugim pozicijama i sa malo drugačijim karakterima često su bili u prvom planu. Nije njemu to nikada smetalo, bio je uvek tu – u službi tima. Dočekao je da napusti reprezentaciju kao rekorder sa neverovatna 362 nastupa. I taj broj utakmica govori da je gotovo svako vrelo leto od debija provodio u opremi nacionalnog tima.

Okupljanje odbojkasa SCG pred SP – 19.10.2006. (MN Press)

Sve je krenulo od 2006. godine kada je dobio priliku da debituje i zaigra sa igračima kojima se do juče divio. Delio je teren sa legendama poput Nikole Grbića, Ivana Miljkovića, Andrije Gerića… Tada nije ni sanjao da će narednih 18 godina biti stub i da će uz njega stasavati nove generacije. Upijao je od njih sve ono što je dobro, rastao svakog dana kao igrač i vrlo brzo postao nezamenljiv član nacionalnog tima.

Iako je tokom cele inostrane karijere igrao za jake italijanske klubove i imao veoma naporne sezone, uvek je na okupljanje reprezentacije dolazio pun entuzijazma i sa osmehom na licu. Nikad nije delovalo da mu je teško ili da se muči. Baš taj stav je pozitivno uticao i na saigrače, koji su tokom poslednjih godina umeli da kažu: “Pa ako se Potke sa 35 ne žali ni na šta, kako onda mi da bilo šta pričamo“.

F6 Svetske lige protiv Rusije u Beogradskoj areni 24.07.2009. (MN Press)

Mnogi misle da je mogao još – ali on je sam prelomio da je vreme da stane. Sigurno da je ostavio ogroman trag i veliku obavezu naslednicima. Neće biti lako nikome da uskoči u patike velikog Podraščanina.

Ove godine je sa Trentinom osvojio Ligu šampiona, ali čak i dok se spremao za to finale pričao je koliko jedva čeka okupljanje Orlova. Zbog klupskih obaveza je zakasnio na početak priprema, ali se saigračima pridružio posle tri-četiri dana predaha – ako se to tako može nazvati s obzirom na dugačku proslavu evropske titule u Trentu.

Marko i Milena 11.10.2010. godine (MN Press)

Oprostio se na Olimpijskim igrama – njegovim trećim pošto je prethodno bio u Pekingu i Londonu. Da nije stigao i do Pariza, bila bi to za njega donekle nedorečena priča. Ali, ispunio je sebi i tu želju – da još jednom oseti čari olimpijskog turnira.

Podraščanin rekao – kraj: Bila mi je čast, nisam ni sanjao da ću 20 godina igrati za Srbiju!

Do olimpijske medalje nije uspeo da dođe, ali i bez nje kolekcija mu je bogata. Bio je dva puta evropski šampion – 2011. i 2019. godine, ima bronzu na Svetskom prvenstvu 2010, kao i još tri evropske bronze (2007, 2013, 2017).

To su rezultati kada su najveća takmičenja u pitanju. A radovao se i u Svetskoj ligi – jednom zbog zlata, tri puta posle srebra i jednom zbog bronze.

Na dočeku posle osvojene zlatne medalje na EP 19.09.2011. godine

Poslednju medalju u nizu uzeo je 2019. godine – kada je Srbija na poseban način zasijala u Parizu. Odigrali su Orlovi savršeno Evropsko prvenstvo, srušili rivale koji su na papiru bili favoriti i popeli se na krov Evrope. Baš kao i 2011. godine.

I sam Podraščanin je rekao da bi se možda još tad povukao, ali da je ostao jer mu je bilo uživanje. Iako su naredne godine bile teške, bolne, nije bilo uspeha – on je i tada bio tu. Vukao, pokušavao nešto više da uradi, trošio se do poslednje kapi znoja. Sve do sinoć i zvaničnog kraja.

Kad se pogleda onaj deo van terena – glavni utisak ljudi koji imaju komunikaciju sa Markom – jeste koliko je uvek na zemlji. I sa novinarima mu nikada nije bilo teško da razgovara – i na lepe i na one manje lepe teme. Uvek je bio tu da se odazove na poziv, da odgovori na poruku i da intervju. Profesionalno je pristupao svim obavezama i znao je koliko je bitno da se o ovom lepom sportu piše. Jednom rečju – gospodin. A često se čini da je takvih sve manje…

OLIMPIJSKE IGRE

Sve prepreke kroz karijeru lakše je preskakao uz podršku supruge Milene. Ona je uvek bila tu – i kada se slavilo i kada se tugovalo. Nekad joj je donosio medalje, a nekad dolazio kući snužden. Uvek je pričao koliko je na njegovom putu porodica važna. Dočekao je i da ćerka Mila i sin Matija postanu sasvim svesni ko je njihov otac i šta radi. Neće morati da im prepričava jednog dana, jer je bio reprezentativac dovoljno dugo da i oni osete sve to sami.

Sada će moći drugačije da provode naredna leta, da skupljaju nove porodične uspomene… Ali, svima će im uvek biti puno srce kada pomisle na ovaj plavi dres sa brojem 18.

Bonus video: