Jecaji su dolazili iz zatvorenog prolaza. Ne postoji razlog da tamo bude bilo ko. Posebno je nemoguće da je neko tamo plakao.
Okrenuo sam se. Na dva-tri metra od mene devojka je bila na podu, u turskom sedu. Glavu su joj držale ruke, toliko čvrsto kao da bi se inače otkotrljala do nogu ostalih novinara u miks zoni stadiona „Filip Šatrije“. Uronila je glavu u ruke i celo telo joj se treslo. Lice nije postojalo, samo talasasta plava kosa. I suze.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Najbolji čovek među nama bio je Steva. Prišao je brižno. Trgla se, pogledala na gore i vratila u realnost. Shvatila je gde se nalazi, da je čekala izjave Stefanosa Cicipasa i Novaka Đokovića. Momentalno se doterala i ustala.
Niko joj nije zamerio, kada se čuju tužne vesti, emocije preovladaju.
„Endi… To je zbog Endija“, procedila je pre nego što se priključila masi sa telefonima i mikrofonima.
Endija? Endija Mareja!? Idi, bre, devojko u…
Nekoliko minuta kasnije, ista omalena plavuša, probila se do željene pozicije i Đokovića kome se verovatno i samom plakalo zbog emotivne vrteške u kojoj se našao kada se plasirao u polufinale a istovremeno plašio da je obnovio povredu kolena.
„Endi je eliminisan u dublu, završio je karijeru“, upala je sa pitanjem usred neke potpuno druge priče. Novak nije zamerio (o tome sam pisao i juče). Možda mu je i skrenulo misli.
Đole najbolji-urednik-i-popustljiv-čovek Matić, smatrao je da bi trebalo baš ja da napišem nešto o Endiju Mareju, četvrtom članu velike četvorke. Kaže, tebi tenis ne znači mnogo, pronaći ćeš drugi ugao. A možda samo u obojici prepoznaje inadžije (imam prikladniji termin, ali ovo je ipak pristojan sajt).
Nemam drugi ugao od onog koji je opšte poznat. Jedino što mogu da ponudim su činjenice koje sklapaju komplikovani psihološki sklop kovrdžavog momka rođenog u Glazgovu. I čine ga drugačijim od velike trojke. Čine ga „najvećim ratnikom u tenisu“, kako ga je opisao Đoković gledajući u razmazanu maskaru.
Tog 13. marta 1996. godine, dva meseca pre nego što će proslaviti deveti rođendan, Endi je otišao u školu u Danblejnu, u društvu brata, Džejmija. Nedugo za njim, kroz školska vrata ušetao je 43-godišnji Tomas Hamilton. Sa četiri pištolja i mnogo municije.
Bio je to najveći i najtragičniji događaj koji se desio u jednoj školi u istoriji Velike Britanije. Masakr.
Mali Endi se skrivao u učionici pod stolom, kao i druga deca koja su imala više sreće od njih 16, čije sene i dalje lebde iznad Škotske.
„…a svi su drugi večni taoci košmara“.
Marej ne priča o tom događaju, osim da je bio mali da bi u potpunosti shvatio šta se dešava.
Godinu dana kasnije i porodična idila je podeljena na dve strane. Deca su ostala sa ocem, dok je majka nastavila da trenira talentovane tenisere. Sve dok Endi nije porastao toliko da je otišao u Barselonu, u tenisku akademiju. Krenula je njegova bitka za mesto pod suncem. Problem je što je to sunce uvek zaklanjano.
U mlađim kategorijama prekrivala ga je pojava njegovog vršnjaka, nedelju dana mlađeg Novaka Đokovića. Najvećeg rivala i, na neki čudan način, najboljeg prijatelja u tom belom svetu.
„Bratstvo ne postoji na vrhunskom nivou. Ako postaneš suviše blizak sa nekim, otkrićeš i svoje slabosti“, objašnjavao je Đoković mogućnosti prijateljstva u tenisu. Ipak, kada priča o Mareju, pojavljuju se posebne emocije.
Endi je izašao na tu ludu trkačku stazu kao jedan od dvojice najvećih talenata, ali njom su već jurili Rodžer Federer i Rafael Nadal. Sa Federerom nije imao toliko problema („ostvario se mnoge pobede, mene si pobeđivao stalno“, rekao je Švajcarac u poruci povodom Endijevog penzionisanja), sa Đokovićem i Nadalom mnogo više.
Uspeo je da se provuče do prvog mesta kroz ovaj ubitačni trio, ali je bilo jasno da je on ipak četvrta opcija. Kao ličnost i autoritet u esnafu, verovatno je bio i bolje plasiran, ali na terenu… Rođen je u pogrešno vreme. U svakoj drugoj eri, bio vladar ovog sporta.
Baš to srce je umelo da ga izdvoji i na „drugim terenima“. Dva puta je Velikoj Britaniji doneo olimpijsko zlato, 2012. i 2016. Doneo je i Dejvis kup. Zauzvrat, dobio je titulu Sera. Otišao je u penziju sa jednakim brojem titula na Grend slemovima i reprezentativnim medaljama. A taj jedan Grend slem, bio je Vimbldon. Da li je moglo drugačije?
Zato je toliko i obožavan na Ostrvu. Zato je koleginica i plakala. Morali su i novinarki u prenosu na BBC da daju maramice da bi obrisala suze.
A možda i zato što je uvek bio glasan u borbi za ženska prava. Bio inadžija kada se pričalo o referendumu za odvajanje Škotske od Velike Britanije. Zamerili su mu to u domovini, ali je on gurao po svom.
Tako je i otišao u penziju.
„Važno mi je bilo da odem pod mojim uslovima“, poručio je na kraju.
Ne, zapravo je za kraj ostavio:
„Ionako nikada nisam voleo tenis.“
Bonus video:
vanicdusan01
Urednik Đole je dao najboljem čoveku da napiše tekst o odlasku u penziju jedne legende kao što je Endi Marej jer svi drugi bi samo nabrajali njegove uspehe a pisac ovog teksta nam je opisao Endija kao čoveka, od tereta tragedije kojoj je prisustvovao kao dete i preživeo do svih njegovih borbi za pravdu u ime slabijih!