Željko je tu. Jedan od Valjevaca koji su, malo po malo, počevši od ozloglašenog Kize, prvo tiho a onda sve glasnije, preoteli Krunsku. Konkretno, moje mesto – Krunu.
Gospodin Željko, poznatiji kao Roki, od milošte Rokan, seo je u kola i poveo porodicu na sportski turizam. Njegova supruga, čini se večito nasmejana i nadasve tolerantna (drugačije ne bi ni opstala) nastavnica istorije, krupnim prozirnim očima vidi i ono što je nemoguće primetiti. Mora, jer ako je stariji sin „njeno dete”, mlađi je Rokanov lik, Rokijeva neposrednost i Željkova energija.
„Evo nas ispred, nemamo karte. Ali moramo nekako da uđemo. Zovem posle”, rekao mi je u momentu dok su se Rafael Nadal i Novak Đoković zagrevali na terenu Filip Šatrije.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Posle nije zvao, već je poslao sliku. On, zajedno sa nasmejanim dečacima, Sergejem i Stefanom, u prvom redu do šljake, dok Novak odlazi po peškir pored njih. To je Željko.
„Tata je rekao da se malo pravimo da plačem, ja sam to uradio i…”, objašnjavao mi je kasnije mlađi od dvojice čuvara tog fascinantnog gena, dok se Roki ponosno smejao, a Jovana prevrtala očima.
Valjevska podvala. Tako su došli do karata za glavni spektakl Olimpijskih igara. Najgore je što uopšte nisam bio iznenađen.
Dan kasnije, poslao mi je jednako nasmejanu fotografiju i sa basketa gde je Srbija razbila Ameriku. Znam da kada je krenuo iz smeštaja, nije imao karte u džepu.
Ispred basket stadiona sreo sam Dušana Kecmana koji je sa suprugom došao da bodri…sve. Dule izgleda spremnije nego što je bio u igračkim danima, a tada je, bez izraženih mišića na telu, mogao da igra neprekidno, da se bije kroz blokove i, uvek, pogađa najveće šuteve.
Međutim, znao sam da me čeka još grljenja na slavnom Konkordu. Razigrana porodica Sofijanić i njihov blizak prijatelj, Daniel Savić. Rođeni Parižanin. Verovali ili ne – sa jednako konstantnim osmehom. I, kažu, jednakom snalažljivošću kao njegovi gosti.
„Bio sam najbolji prodavac od vrata do vrata u celoj Francuskoj“, nije se šalio Daniel. „Sada se bavim podučavanjem ’Emotional intelligence and communication skills’. Mislim da je i u sportu to mnogo važno i primenjivo. Baš sam gledao basketaše izbliza i primetio kako reaguju, kako padaju i podižu se, šta im je potrebno…“
Nemam dilemu da samo psihologija u sportu deli odlične od vrhunskih, kažem. I, kao primer vrhunske mentalne snage, nudim najsvežije uzdizanje Damira Mikeca i Zorane Arunović posle individualnih neuspeha. Uzdizanje do savršenog mira i – zlata.
„Emocionalna inteligencija“, klima glavom Savić.
A Željko i njegova snalažjivost…
„Komunikacione veštine.“
Uvek sam se divio sposobnosti takvih ljudi. Ovde sam ih gledao na delu.
Popili smo ponoćno pivo na klupici širokog pariskog bulevara. Matori ljudi. Podsetili smo se Manježa.
Uživao sam u jednostavnosti tog trenutka. Prijali su mi njihovi osmesi. I još više nedostajala moja dva.
Bonus video:
nemanja.stanisic
Nastavljamo da citamo putopis naseg dopisnika Meridiana,bas je zanimljivo!