Lep je osećaj kada si u zemlji gde možeš lako da učiniš ljude srećnima… U Francuskoj je sve na finansijskoj bazi. Najjednostavnija zemlja za život. Ako želiš da te ljudi zavole, potrebno je samo da potrošiš malo novca. Ja sam potrošio malo novca i konobar me je zavoleo. Cenio je moje vrednosti. Voleo bi ponovo da me vidi. Ja ću opet doći, a njemu će biti drago. I biće to iskrena radost, na jakim osnovama. Vratio sam se u Francusku.
Sledećeg jutra sam ostavio preveliki bakšiš svakome u hotelu da bih stekao još prijatelja.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Ovaj moj priprost prevod delića knjige gde se Džejk Barns vraća iz Pamplone ka Parizu, stavljam ovde jer mi je stalno u glavi. Od momenta kada sam prvi put nešto kupio tokom Olimpijskih igara, Ernest Hemingvej me opominje da ostavim bakšiš.
Sipam ja, možda i sklapam prijateljstva, ali ne sačekam baš da postanemo kumovi. Selim se, jer teško da će me put naneti u kraj u kom sam pronašao mesto za jutarnju kafu. Tamo gde sam dva kroasana i espreso debelo zaokruživao, samo zato što tako kaže ON.
Pentagon – to je naziv kafeterije/bistroa sa pariski prepoznatljivom, na raskrsnici sa pet krakova, baš kod kompleksa od nekoliko arena u kojima je na Olimpijskim igrama debitovala Izabela Lupulesku, na veliku scenu se vratili odbojkaši, a ja pisao izveštaj o dominaciji odbojkašica protiv Francuske.
Ceh za taj lagani doručak i solidni espreso je 6,5 evra, što će u odnosu na druga mesta u kojima sam se prehranjivao, biti prilično povoljno.
Nedaleko od Ajfelovog tornja, po povratku sa neopisivog bič volej stadiona, seo sam na picu. Bio je to doručak, ručak i, ispostaviće se, večera. Takav je bio tempo dana. Prvi tempo (šta radim, postao sam odbojkaški novinar, košarka je daleko u Lilu).
Margarita (ne koktel, mada verovatno i on) je 12 evra. Naletao sam na one za devet evra, ali i na one od 15.
Cena piva nije tako šarena. Varira od četiri do pet evra. Ako naletiš na „Happy hour“, četiri je. U suprotnom – moraš da pronađeš sitniš u džepu da bi ostavio „tip“ jer je cenu od pet evra teško, ili baš bolno, zaokružiti.
Isti slučaj je i sa vinom. Čaša je od 4,5 do… Dobro, to već zavisi od kvaliteta, mada moram da verujem da u Parizu ne može da prođe škart.
Na svim Olimpijskim igrama postoje, recimo, menze za novinare. Ako ljudi provode ceo dan u areni moraju nešto i da pojedu. A to „moraju“ organizatori dočekaju sa osmehom na licu. Cene su tradicionalno paklene. U Francuskoj svakako žešće nego u Rio de Žaneiru. Možda onakve kao u Tokiju, mada se ni ne sećam jela u Japanu.
U Parizu postoje štandovi. Voda – 3,5 evra. Ali sa čašom koju obavezno moraš da kupiš – 5,5. Vrati čašu, dobićeš dva evra nazad. Video sam neke kolege sa Dalekog istoka kako uredno čekaju u redu da vrate. Ja sada gledam čaše poređane na stolu u smeštaju.
U tim olimpijskim kompleksima, pola punjene prženice je 12 evra!? Ukusna je, zapečeni kačkavalj preko daje poseban šmek, ali bre… Ni ne najedeš se, a to bi trebalo da je ručak. Nema mnogo izbora kada si u areni. Piletin(ic)a u tortilji – devet evra. Hot-dog(ić) – devet evra. Prženica sada zvuči kao logičan izbor, zar ne?
I tako, posle pobede odbojkašica i vožnje osmicom do stanice Strazbur – Sen Deni, gegam se polu-praznog stomaka po mom kraju. Mom novom kraju. Bila je ponoć kada sam stigao do smeštaja. Bio mi je potreban san, ali i malo Pariza.
Zastao sam i pogledao pedesetak metara unapred. Još je radio „Balu“, lokal koji ima „Happy hour“ do dva ujutru i u kojem veče pre pojeo halumi. Bili su vrhunski ti štapići grilovanog sira za sedam evra.
Tu me već znaju tamnoputi momci. Jedan je sigurno sa severa Afrike, drugi… Ne mogu da ocenim.
Dočekaju me kao komšiju, ali nisu baš previše ljubazni. Možda sam bio škrt po njihovim standardima, mada ne bi trebalo. Možda ćemo postati bliži sutra.
Sada sam uzeo krokete punjene šunkom i nekom gaudom čini mi se. Sedam evra. Nije pametno zaspati gladan. A i trebalo je proslaviti prvu medalju Damira Mikeca i Zorane Arunović. Spremiti se za sutrašnju borbu za zlato.
Sa prvim zalogajem i prvim gutljajem…
Sunce se ponovo rađa.
Bonus video:
neda.kerkez
A mi se žalimo na cene ovde u Srbiji? Šalu na stranu svako takmičenje ovakvog profila znači i da će cene biti astronomske jer su astronomske bile i finansije za organizovanje Olimpijade pa svaka država koja ih organizuje pokušava da nadoknadi potrošeno da bi na kraju fiskalne godine bili na nuli.
vojinovmarko15
Sa zadovoljstvom citam ove putopise u nastavku!