Novinar na kormilu Efesa i svetska ekskluziva za koju niko ne zna: Intervju sa Obradovićem vredan prijateljstva, zauvek čuvam tvit o Miciću

Nova godina. Odavno je otkucalo 12 sati, stigli ste kući posle proslave i spremate se da legnete u krevet. Pokušavate da smirite misli koje igraju razigranim notama destilovanih pića. Pre nego što otputujete u REM fazu, mozak jednostavno – hteli vi ili ne – pravi kratku retrospektivu urađenog. Srce se uključuje u raspravu i uliva nadu da stiže vaše vreme.

Rešeni ste da promenite život, želje su veće nego inače – odlučni ste da krenete putem svojih snova. Nažalost, jutarnji mamurluk uglavnom izbriše stavke koje ste noć pre zapisali u glavi, pa vrlo brzo nastavite po starom. Ali, nemojte, nemojmo! Vera u sebe i u bolje sutra treba da bude linija vodilja. Nemoguće može da postane moguće – ne putem čarobnog štapića, već predanim radom i stavom da svaka prepreka može biti preskočena.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Ismail Šenol je ime koje ne znači previše srpskoj javnosti, ali malo ko neće znati o kome je reč ukoliko se nađete u Istanbulu. Dok ispijaju čaj u krcatim lokalima i tamane burek (koji ne mora biti samo sa mesom) fanovi sporta objasniće vam da im je veoma krivo što je odlučio da siđe sa ekrana i uplovi u novu avanturu zvanu sportski direktor Efesa.

Harizma koju su slali signali u etar nije lažna. Naprotiv, uživo je još veća! Jedan od najpoznatijih turskih sportskih novinara čovek je čije priče čine da ne trepćete, niti da postavljate suvišna pitanja. Jedino o čemu treba da brinete jeste da zaustavite vašu vilicu kako ne biste izgledali…čudno. Šenol ostavlja bez daha i tera vas da pomislite kako ima nade za svakoga. Nesvesno je, tokom priče u lobiju istanbulskog hotela, napisao udžbenik iz novinarstva i usput objasnio kako je od momka koji piše za lokalne sajtove postao jedan od najuticajnijih ljudi u svetu evropske košarke. 

„Nisam studirao žurnalistiku. Sve je počelo sa ljubavlju prema sportu. Studirao sam mendžment u hotelijerstvu i radio sam u hotelima dok sam bio u srednjoj školi, odnosno na studijama. Mnogo sam voleo košarku, ali nažalost nisam mogao da postanem profesionalac, jer nisam bio dovoljno dobar. Probao sam sa atletikom i fudbalom… Nije uspelo. Kada sam iz Izmira došao na studije u Istanbul, počeo sam da pišem amaterski o košarci. Turska federacija je imala konkurse za članke svakog meseca. Ja sam pobedio. Dali bi nam temu i mi bismo pisali. Tada sam krenuo da pišem za različite portale. Usledio je poziv košarkaškog nedeljnika, kao i jednog mesečnika. Slem magazin je 2006. godine stigao u Tursku i pozvali su me da radim kao urednik. Istovremeno, ta grupa je držala jedan od najboljih kanala u zemlji. Medijska grupa je imala prava na NBA. Stigao je novi poziv i počeo sam da komentarišem utakmice. Novinarstvo je postalo moja profesija. Zašto? Zbog velike strasti“, rekao je Šenol za Meridian sport.

Kako je stigao do vrha? Zapravo vrlo jednostavno.

„Nema tajne. Postao sam novinar jer sam čitao mnogo, bio radoznao. Knjige, članci… Čak sam i kao student trošio mnogo novca od džeparca kako bih došao do knjige o košarci sa Amazona, bio sam pretplaćen na ESPN+… Želeo sam da uđem u srž. Sada je možda zabavno čuti tako nešto, ali za studenta nije bilo jeftino. Štedeo sam novac kako bih ulagao u sebe. Ako ste dovoljno radoznali, ako dovoljno čitate – postaćete profesionalac. Jedan od najboljih? Zaista nikada nisam želeo da se takmičim, da budem bolji od ostalih. Samo sam se trudio da budem bolja verzija sebe. Takmičio sam se sa samim sobom“.

Važno je znati igrati sa podeljenim kartama, a ne sme se zaboraviti ni uticaj porodice iz koje potičete.

„Moj otac je bio perfekcionista. Uvek me je gurao. Ako bih imao 99 odsto tačnih odgovora na ispitu, on bi me pitao šta je taj jedan procenat što nisam znao. Napravio je od mene čoveka koji veruje da može sve. Kada sam igrao fudbal, dok su me gledali skauti, uvek sam bio nervozan. Plašio sam se greške. Pomislio sam da ne mogu da budem profesionalac. Za dva sata sve bi prošlo. Čak i ako igrate dobro ili loše, posle dva sata ne postoji. To je utakmica. Nisam sebe previše shvatao ozbiljno, ali posao jesam. Novinarski posao radio bih i bez novca – samo nemojte ovo da kažete mojim šefovima. To je najzabavnija aktivnost u mom životu. Zaista sam srećan“.

Novinarstvo nije samo pisanje, poznavanje jezika ili sporta koji pratite. Oruđe koje zapravo pravi najveću razliku su relacije.

„Počnete da upoznajete ljude. Uložili ste mnogo vremena, novca i čitali ste mnogo, tako da hoćete da delite sa ljudima. Počinjete da ostvarujete konekcije, konekcije i samo konekcije…“

Priprema – temelj novinarske profesije. U Ismailovom slučaju i ulaznica za večeru sa najtrofejnijim trenerom Evrope.

„Prvi put kada sam sreo Željka Obradovića bila je 2012. godina, na Fajnal-foru u Istanbulu. Kao brodkasteri, odlučili smo da odemo u tri različita grada – Barselonu, Moskvu i Atinu. Napravili smo dokumentarac o svakom gradu. Kada smo bili u Atini, Željko je bio u Panatinaikosu. Plan je bio da napravimo intervju sa trenerima. Imali smo intervju sa Obradovićem. Bio sam nervozan, prepun treme… Čovek je legenda! Imao sam 27-28 godina. Mnogo su mu se dopala pitanja, jer sam bio apsolutno fokusiran na košarku, znao sam svaki detalj o njegovoj karijeri od 1992. godine“.

Intervju se završio, a priča je tek počela.

„Nakon što smo ugasili kamere, pitao me je: ’Šta radiš posle?’ Odgovorio sam ništa. ’Dođi, gledaj trening i hajde sa mnom na večeru’. Da li je ovo san? Šala? Otišli smo na večeru, mislio sam da ćemo celu noć pričati o košarci, ali ne. Pričali smo o životu, fudbalu… Igrala se utakmica Reala u Ligi šampiona koju smo gledali. Naravno, popili smo po koju i uživali. Tada verovatno nije ni mislio o dolasku u Tursku, nije znao ništa o meni. Pitao sam se zašto je odlučio da me povede. Jedini odgovor – svideo mu se intervju. Hteo je da sazna nešto o mladom turskom novinaru. Tako smo počeli da gradimo odnos“.

Noć u Atini je bila početak neraskidive veze koja traje i danas. Kada je zakoračio u Efesovu arenu krajem godine, Obradović i Šenol su imali i više nego srdačan pozdrav.

„Posle dve godine je došao u Tursku i izgradili smo odnos. Kako? Zahvaljujući poverenju! Nemojte me shvatiti pogrešno, Željko mi nije prijatelj kojeg mogu da zovem u pola noći, ali imamo odnos u kojem mogu da ga pitam šta želim. Da saznam od njega šta radi i približim publici šta se dešava na terenu. Zato sam stigao na ovo mesto, radoznalost je bila ključna. Čitanje, čitanje… I postavljanje pitanja. Ne samo ona za publiku. Čak i sada, uvek intervjuišem ljude“.

Najveći uspeh u karijeri – potpuno neprimećen u domovini, ali zato najveća ekskluziva u Americi. Ovako je sve počelo…

 „Priča je prilično zabavna. Za moj najveći uspeh zapravo niko ne zna u Evropi. Sećate se Maršona Linča, legendarnog NFL igrača kojeg su zvali Zver. Čovek je bio superstar, ali nikada nije pričao sa medijima. Kada ga bi ga nešto pitali, on bi samo odgovarao sa „yeah“. Postalo je fora. Nikada nisam bio preveliki fan američkog fudbala, ali kolega iz video-produkcije je bukvalno znao sve o njemu. Pokušavao sam da učim od njega i ispitivao sam ga“.

Iznenada se pojavila prilika koju je Ismail iskoristio u skadu sa epitetom jednog od najboljih u svom poslu. Da bi situacija bila jasnija, objasnio je kontekst.

„Finalni detalj Superbola, Maršon je bio na svojoj pozicij, ostalo je još četiri jarda do cilja. Svi su očekivali da će lopta ići u njegove ruke, da će neverovatnom fizičkom snagom razgrnuti protivnike i napraviti tač-daun. Ali, trener se odlučio za drugačiju akciju i oni su izgubili. Posle utakmice svi su želeli da znaju šta misli Maršon, ali niko nije mogao da priča sa njim“.

Možda u Americi nisu uspeli, ali jedan Turčin je našao način.

„Dva meseca kasnije, radio sam nedeljno jutro na televiziji. I jedan momak je rekao – Maršon Linč je u Istanbulu. Došao je da trenira mlade NFL igrače zajedno sa Dianđelom Vilijamsom i Gerijem Barnidžom. Nikoga zaista nije briga za NFL u Turskoj. Niko nije ni znao za njega, ali meni je na um došla ideja. Zašto ne bismo pokušali da dođemo do njega? Uspeli smo da ih dovedemo. Sva trojica su došla u naš studio. Linč je tvrd momak, nećete baš lako pričati sa njim. Imali smo pola sata, počeo je razgovor, tema je bila njihov humanitarni rad. Ostalo je još pet minuta. Dianđelo Vilijams je takođe raning bek, a popularna tema u NFL-u je bila priča o starim vremenima kada su raning bekovi bili najvažniji igrači. Sada se promenilo i kvoter bekovi su bitniji.“

Dolazak je jedno, izvući iz sagovornika “meso“ – nešto potpuno drugo.

„Imao sam plan da počnem priču sa Dianđelom. Postavio sam mu pitanje o staroj i novoj školi NFL-a. Govorio je tome, a na kraju je rekao kako bi loptu dao raning beku ako bi ispred sebe imao četiri jarda i priliku za trofej. Na pitanje da li priča o Maršonu, odgovrio je: Ne, ne, ne… Otvorio je temu i namestio mi idealnu priliku da Linču postavim pitanje. Svi su se smejali i došlo je moje vreme – da postavim pitanje koje do tada niko nije postavio“.

Sreća prati hrabre, tako je i Šenola.

„Kako si se osećao kada nisi dobio loptu? Svi su očekivali da će biti u tvojim rukama – bile su moje reči. Bum! I sada se naježim kada se setim te scene. Ne možete da verujete kako je počeo da priča. Na kraju je rekao: ’Da sam dobio loptu, postao bih lice Amerike, a možda je dobro za Ameriku što nisam bio taj’. Svi smo bili šokirani. Niko nije očekivao takav odgovor. Čak i da smo očekivali odgovor, nismo očekivali toliko iskren“.

Bilo je malo tehničkih problema, ali intervju je otišao u etar.

„Imamo bombu! Naravno da nikoga u Turskoj nije bilo briga za to, ali… Adrijan Vojnarovski je moj veliki prijatelj. Poslao sam mu poruku i objasnio šta se desilo. ’Da li me zaj….aš?!’ Nije mogao da sakrije šok. Usledio je zemljoteres, ESPN, Jahu, NFL…. Svi su nas prenosili. Nismo mogli da pretpostavimo da ćemo izazvati takvu reakciju. Mali problem je bio što nismo imali čist snimak, jer je video bio sa simultanim prevodom. To je bio najveći trenutak u mojoj karijeri. Doduše, u Turskoj niko ne zna za to, niti ih je briga. Pamtiću i vest o Deronu Vilijamsu, koji je potpisao za Bešiktaš. Ja sam je prvi objavio. Niko nije ni slutio da bi mogao da dođe u Evropu. Vilijams je prvi košarkaš koji je prekinuo lok-aut. To je isto odjeknulo u Americi. Intervju sa Kobijem Brajantom je svakako važan za mene, ali Linč je najbolja priča“.

Nakon što je prešao igricu u novinarstvu, odlučio se za novu – onu o kojoj je maštao još u dečačkim danima. I one koje nisu upućeni, iznenadila je vest da je Efes angažovao poznatog novinara kao sportskog direktora kluba. Kako je došlo do saradnje? Zapravo prirodno…

„Celog života sam se pripremao za ovako nešto. Svako ko voli sport je igrao ’Fudbal mendžer’ kao klinac. Uvek sam maštao da budem skaut. Istovremeno, bio sam intuitivan. Dok sam radio za Slam magazin, želeo sam da donesem nešto novo. Fokusirao sam se na mlade igrače i talente. Stekao sam naviku da gledam utakmice mlađih selekcija. I dalje imam tvit iz 2010. godine kada je Vasa Micić imao 16 godina. Objavio sam: ’Molim vas, zapišite ime Vasilija Micića – novi Miloš Teodosić stiže’. Ponosan sam na to“.

Nesvesno, čitavog života se pripremao za posao kojim se sada bavi.

„Uvek sam želeo da bolje razumem kako funkcioniše proces.  Dok sam radio u novinarstvu, uporedo sam 2010. godine završio master u sportskom mendžmentu. Trudio sam se da se usavršavam mnogo.  Mnogo NBA skauta se raspitivalo kod mene za turske mlade igrače. Shvatio sam kasnije da nisu želeli da čuju moje mišljenje o njihovom košarkaškom znanju, već o privatnom životu, navikama, povredama, ličnostima…  Ali, veze su veze! Skaut, trener, menadžer, generalni menadžer… Upoznavao sam sve više ljudi, naučio mnogo toga i postepeno krčio put“.

Korak po korak…

„Diskutovali smo o košarci. Pričao sam se velikim trenerima. Uvažavali su moje mišljenje. Nisam radio za njih, slobodan sam i mogao sam da kažem sve. Upravo je sloboda bila moja najveća snaga. Godine 2016. sam bio veoma blizu da radim za jedan tim iz Evrolige, neću imenovati o kom klubu je reč. Naredne godine sam počeo da radim kao skaut savetnik u NBA ligi. To mi je pomoglo da razumem dinamiku. Onda sam rekao – želim da se bavim ovim“.

Poziv Efesa je stigao u pravi čas, kockice su se poklopile i zajedničko putovanje je moglo da počne.  Novembar 2024. je doneo nove vetrove u životu 40-godišnjeg Turčina, koji pozitivnim vibracijama ispunjava svaku prostoriju u koju zakorači.

„Pitao sam i Obradovića šta da radim, kako da se unapredim. Goran Šašić, moj veliki prijatelj, rekao mi je: ’Ako želiš time da se baviš, zašto ne dođeš na Evroliginu akademiju u Beogradu’. Dali su mi školarinu i studirao sam godinu dana. To mi je mnogo značilo. Na moje konekcije sa ljudima iz košarke, dalo mi je dodatni vetar u leđa. Ergin Ataman mi je takođe veliki prijatelji, mnogi drugi treneri, generalni menadžeri… Svi su znali da time želim da se bavim. Imao sam još ponuda timova koji nisu iz Evrolige. Plašio sam se da prihvatim, jer ipak imam dvoje dece. Onda se pojavio Efes i – bum! Nisam ni razmišljao. Odmah sam prihvatio poziv“.

Vizija za budućnost je jasna u oku Ismaila. Hoće Efes ponovo na samom vrhu.

„Moja ambicija je da pomognem timu kako da što bolje završi sezonu. Želim da pomognem Efesu da se vrati na mesto na kojem pripada. Ovo je klub koji je dvostruki šampion Evrope. Da učimo svaki dan, stvaramo nove navike, standarde… To želim iskreno od srca“.

Vremena je bilo sve manje, već na sledećoj stanici je čekao novi sagovornik, tako da je razgovor morao da se privodi kraju. Cela priča je stala u 30 minuta, a činilo se kao da je tek počela. Za kraj – tema koja je najprivlačnija našem podneblju. Zvezda i Partizan? Licence? Nije bio politički korektan kao mnogi, niti pričao samo da bi ispunio formu. Dobili smo odgovor koji stavlja prst na čelo i iz kojeg bi večiti mogli da pokupe ponešto. 

„To čak nije ni pitanje za mene. Da, Zvezda i Partizan zaslužuju licencu Evrolige. Oni poznaju košarku, imaju kulturu košarke i sjajne navijače… Imaju sada i dvojicu velikih trenera – Janisa Sferopulosa i Željka Obradovića. Imaju sve komponente da budu standardni učesnici Evrolige. Dugo sam razmišljao o rivalstvu. Takmičenje između dva kluba treba da bude produktivno, ne destruktivno. Treba graditi nadmetanje, kao što su radili Fenerbahče i Efes. Došao je Željko, bum, bum, bum… Titula Evrolige! Onda je isto uradio Ataman. To je produktivnost.“

Ali…

„Gledano sa strane – ne želeći da koristim velike reči – osećam da u pojedinim trenucima rivalitet između Partizana i Zvezde može da ima destruktivan karakter za oba tima. Pogledajte samo šta je proizvela srpska košarka, jedna od tri najbolje u svetu. Toliko mladih igrača, sjajnih košarkaša, nacionalnih uspeha… To isto možete da uradite sa klupskim takmičenjem. Nema razloga da to ne uradite. Imate dva velika uma Obradovića i Sferopulosa. Treba pratitii njihov sportsku stranu i njihov fokus. Mislim da je to važno i da je jedini put kojim treba ići“, zaključio je Šenol za Meridian sport.

Bonus video: