Fudbal sa dve oštrice i šestomesečna borba sa Zvezdom: Na Marakani me mnogo povredili, ali nisu ugasili ljubav prema klubu i dečački san

“Doveli smo jednog malog iz Crne Gore, 2005. godište, čudo od igrača…Ne može da pogreši u pasu na treningu, a kamoli na utakmici”, bile su reči struke koje su odjekivale terenima iza juga Marakane kada je Luka Lečić stigao u Crvenu zvezdu i kada je sa šalom tada kao kadet slikan na Marakani. Da je fudbal često mač sa dve oštrice govori Lečićev slučaj, jer za momka od 19 godina sve staje u poklič – neka bude borba neprestana. Žrtvovao se zbog Zvezde, da bi ga na kraju srpski šampion žrtvovao, ali ni šestomesečna borba za “čiste” papire koji su mu pravno pripadali, nisu bili dovoljni da ugase ljubav koju prema klubu ima talentovani Crnogorac i novi fudbaler španskog Burgosa, koji je govorio za Meridian sport.

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

“Nisam ni sanjao da će toliko dobro da mi bude u Burgosu. Od prvog dana su me dočekali fenomenalno… Sećam se kad sam sleteo u Španiju, bili su tu trener i momak koji radi u klubu i koji mi je danas jedan od najboljih prijatelja – Havijer Makaja. Svi su se zaista postavili tako da su želeli da mi pomognu, i za ono što mi je trebalo, i za ono što nije. Kad kažem svi, ne mislim samo na stručni štab i saigrače, već i na omladince, ljude iz Burgosa. Moram i da pomenem ekonoma, fenomenalan momak koji je nažalost gluvonem, ali je jedan od najboljih ljudi koje sam upoznao u životu. Nažalost, tokom jeseni nisam imao pravo da igram, i da nije bilo ljudi koji su me svakodnevno podržavali, mislim da bih se izgubio i kao čovek i kao fudbaler”, počinje Lečić razgovor za Meridian sport i objašnjava zbog čega nije imao pravo nastupa za Burgos prethodnih meseci.

“Kočnica je počela još pre pola godine, kada sam po isteku ugovora sa Zvezdom, pravno gledano, trebao da dobijem papire. Nekome je iz kluba očigledno zasmetalo što imam ponudu da odem u inostranstvo iz omladinaca, a da sam u tom trenutku slobodan igrač. Kada sam došao u Španiju, što je praktično bilo još na leto, nadao sam se da ću početi da igram, ali je uvek nešto falilo. Te treba da izvadim vizu, te fali papir… Svakodnevno su bile muke. Uporedo s tim sam trenirao i davao sve od sebe, svestan činjenice da ne mogu da igram utakmice. Teško mi je bilo što nisam u mogućnosti da pomognem saigračima, a vidim da mogu, uz to me i oni vide kao nekog ko bi doprineo. Nisam hteo da odustanem, bio je to još jedan test karaktera koji sam uspešno savladao. Naravno, veliku ulogu je tu odigrala i porodica koja je uvek uz mene. Svestan da sam se odvojio od njih, znao sam da šansa da odustanem ne postoji. To me je motivisalo da izdržim mesece bez utakmica.”

Iako je Lečiću ugovor sa Zvezdom istekao, klub nije hteo da mu izda papire da je slobodan igrač i time ga sprečio da bude registrovan za Burgos, što je bio veliki udarac za psihu mladog fudbalera.

“Prelazak iz omladinaca u seniore je težak sam po sebi, a još kada se uzme u obzir odlazak u inostranstvo, verovatno je duplo izazovnije. Tako da je i za mene čitav taj proces bio neobičan. Hteo sam zaista da odem u Burgos, ali bilo je mnogo problema sa Zvezdom. Od poslednjeg treninga sa omladincima Zvezde pa do ponude da odem, desilo se mnogo stvari koje bih najradije da zaboravim. Porodica i ja smo se mučili psihički i zaista mi nije bilo jasno zašto nisam dobio papire iz Zvezde prvog dana kada mi je istekao ugovor. Mislim da sam svakodnevno bio na vezi sa ljudima iz kluba tada i kad god bih pitao za papire, povratna informacija bi bila ili čudna ili bezobrazna. Nejasno mi je bilo, jer me klub nije želeo, a opet nije ni hteo da me pusti da idem. Koja je poenta da me zadržavaju bez razloga? Mislim, sigurno su imali svoje povode, ali ne mogu da kažem da mi je sve to bilo prijatno.”

Ljubav prema Zvezdi i dalje postoji, ali smatra Lečić da ni mnogo pre čitave situacije sa papirima nije dobio adekvatnu podršku kluba. Pošteno konstantuje da je u jednom trenutku i fudbalski pao, bila je to druga godina u omladincima, ali da nije imao sa kim da razgovara u Ljutice Bogdana.

“Bilo mi je teško da odem iz Zvezde, jer navijam za taj klub i ceo život maštam da ispunim san i zaigram pred punom Marakanom. Bez obzira na rastanak koji nije bio lep – volim Zvezdu. Kad se vratim u prošlost, svestan sam da sam u klub došao sa velikim očekivanjima. U međuvremenu su se dešavale još neke stvari, o kojima ne bih pričao sad, i moram da budem pošten i kažem da sam svestan da sam u jednom trenutku imao pad forme. Bila je to druga godina u omladincima, jer sam posle priprema sa Grafičarom vraćen u juniore. Bilo mi je teško, jer sam znao da ako ne napravim korak u seniorskom fudbalu, jednostavno neću dobiti šansu u Zvezdi. Želeo sam da se vratim na nivo na kom sam bio, ali jednostavno nisam dobio podršku ljudi iz kluba. Mislim ako sam već u planu toliko dugo, a vratio sam se korak unazad, zar nije logično da ću izgubiti na samopouzdanju i da bi bilo dobro da neko priča sa mnom? Porodica mi jeste pomagala, ali falila mi je podrška stručnih ljudi. Ostao sam u klubu i godinu dana nakon toga, ponovo igrao za omladince, praktično treću godinu zaredom i shvatio da Zvezda ne računa ozbiljno na mene.”

Kada je odbio da produži ugovor, sklonjen je iz omladinske ekipe, a posebna uspomena mu je utakmica protiv Lajpciga u Ligi šampiona za mlade, kada mu je bilo jasno da je definitivno otpisan.

“Ponudili su mi ugovor, ali na veoma čudan način. Bio je petak, dobio sam poruku da dođem sutra na stadion i potpišem ugovor za koji ne znam šta sadrži, na koliko je godina, kakvi su uslovi i kakav je plan. Razgovarao sam sa porodicom i odlučio da ne produžim ugovor, jer mi se činilo da bih praktično sebe zarobio tim ugovorom. Kad kažem zarobio mislim na to da bih išao sa pozajmice na pozajmicu i da nikada ne bih dobio šansu u prvom timu. Posle toga, nisam ni u omladincima dobijao šansu i bilo mi je jasno zbog čega. Nikad neću zaboraviti utakmicu Lige šampiona za mlade protiv Lajpciga u gostima, odnosno pripremu za nju. Trening pred meč, a na mojoj poziciji ispred mene tri povređena igrača. Dakle i u sredini i u odbrani se uigravaju tri povređena igrača, a ja sa strane. Na kraju sam ušao u sastav umesto jednog igrača koji je toliko bio povređen da zaista nije mogao da igra. Verujte mi, iako sam znao da ne računaju na mene, odigrao sam maksimalno požrtvovano, čak i asistirao za gol. I onda se desilo da mi posle utakmice dođu ljudi iz pravne službe kluba i kažu mi da sam se uplašio, da sam odigrao loše i da sam se pogubio na terenu. Pomirio sam se posle toga sa činjenicom da je to definitivno to, i hvala ljudima iz kluba koji mi tih dana nisu okrenuli leđa.”

Nije to prva agonija sa kojom se Lečić suočavao u karijeri koja tek treba da postane profesionalna. I po dolasku u Zvezdu je bilo raznih peripetija.

“U Zvezdu sam došao sa 14 godina, odvojio se od porodice i prijatelja, ali sam se godinama spremao za to, jer sam znao da do rastanka mora da dođe u jednom trenutku. Fudbal je prosto takav. Ponoviću, bez obzira na sve, Zvezda će zauvek biti moja ljubav. I tada je bilo problema…Nisam dobio potrebnu papirologiju i morao sam da pauziram nekoliko meseci. Ne bih ni tu previše da ulazim u detalje, nije samo do ljudi iz kluba, već i nekih iz Crne Gore koji su svim silama hteli da stopiraju moj transfer u Zvezdu. Kada bih krenuo da pričam čime su se sve služili, mislim da mi niko ne bi verovao. Nije ni tada bilo lako, jer sam imao 14 godina, morao da živim sam, bila je situacija i oko toga da li će se roditelji preseliti sa mnom. Na sve to, nisam mogao da igram utakmice… Ipak, kroz život me prati da u teškim situacijama zaista upoznam neverovatno dobre ljude koji mi se ispostave kao prijatelji za čitav život. Moram da spomenem Milana Veselinovića, čoveka koji mi je pokazao svetlo na kraju tunela. Nisam znao šta da radim tada, ali sam upoznao njega, atletski me je podigao na nekoliko nivoa, ali je i psihički bio tu. Brinuo je svaki dan o meni, pričao sa mnom. Sećam se kao da je juče bilo, treniram i ne igram. I najgore od svega, čekam, a ne znam ni šta čekam, ni kad će da se završi.”

Lečić je čak tri godine nastupao za omladince Zvezde…Neverovatno zvuči, ali ima 79 nastupa za juniore crveno-belih.

“Mnogo trenera sam promenio u četiri godine, ali bih izdvojio Marka Neđića, Nikolu Mitića i Nenada Milijaša, naravno i njihove stručne štabove. To su ljudi sa kojima sam imao dobar odnos na terenu i van njega. Ne znam koliko ljudi znaju, ali mene je Neđić priključio u omladince Zvezde sa generacijom 2003. i 2004. gde sam bio ubedljivo najmlađi u timu. Dao mi je šansu, minute… Mnogo dobrih igrača je tu bilo, ali bih izdvojio Aleksandra Kahvića, druga, cimera i vrhunskog fudbalera u nastajanju. Siguran sam da će uspeti, kompletan je napadač. Tu su i Davor Rakić i Stefan Melentijević, koji su se prema meni postavili kao starija braća. Čeka ih ozbiljna karijera, potpisujem.”

Agonija je završena, a Lečić je zvanično postao novi fudbaler Burgosa koji se takmiči u španskoj Segundi. Otvoreno i naočito, kao i do sada, govorio je mladi Crnogorac o budućnosti.

“Kad mi je agent javio da imam ponudu Burgosa, bukvalno sam zaplakao od sreće, jer mi je zaista čitava situacija bila teška. Zagrlio sam roditelje i rekao sam da hoću u Španiju. Zahvalio bih se agentima Danielu i Rastku koji su svakog dana uz mene i koji su mi pomogli da dođen do Burgosa. Znam i koliko su se oni mučili i patili kada je bila čitava ta situacija sa papirima i Zvezdom, ali nisu odustajali i na kraju smo izgurali svi zajedno. Prijatelji, pa tek onda agenti. Očekivanja od mene su takva da igram za prvu ekipu Burgosa, ali ako se uzme u obzir da nisam igrao prethodnih meseci i da nemam seniorsko iskustvo, dogovor je da se nametnem u B timu i izborim za ono što me čeka. U klubu je sve na vrhunskom nivou, osećam se kao pravi profesionalac kada vidim čitavo okruženje. Stalno su tu analize, taktike, individualni rad, teretana. Trener Albis Albestegi je neko ko se od starta prema meni postavio kao roditelj. I kad mi je loš dan, on ga učini boljim. Mislim da tako funkcioniše sa svim igračima. Sam razgovor sa njim nakon potpisa ugovora mi pokazuje da računa na mene i da razume situaciju u kojoj sam se našao. Za ovo vreme dok sam u Burgosu sam odradio više treninga sa prvim timom, nego u Zvezdi za četiri godine. Vidim sebe na poziciji zadnjeg veznog. To mi najviše prija, iako sam svestan da je jedna od najzahtevnijih pozicija u fudbalu. Znam da mora da se dosta trči, ali volim da igram sa loptom u nogama, da kreiram iz dubine. Ima mnogo stvari na kojima mogu da radim i da ispravim… Nekad sam u grču na terenu, radim na tome da brzo izlazim iz takvih situacija i da donosim dobra rešenja. Eto, to bih izdvojio kao nešto što je potrebno da unapredim.”

Ipak, usled čitave situacije u prethodnom periodu, izgubio je mesto u mladoj reprezentaciji Crne Gore, iako je ne tako davno bio kapiten i Vasiliju Adžiću, fudbaleru Juventusa.

“Reprezentacija je čast i zadovoljstvo, ali u prethodnom periodu nisam dobijao poziv, usled činjenica da nemam utakmice u nogama šest meseci. Imao sam priliku da igram sa sjajnim igračima… Svi već pričaju o Adžiću, ponosan sam što Crna Gora ima takvog fudbalera. Tu je i Andrija Bulatović, veliki potencijal, pa Milan Roganović iz Partizana, ali i momci sa kojima sam bio i u Zvezdi – Dragan Miranović, Luka Bubanja i Nenad Krivokapić. Čast mi je što sam mogao da budem kapiten takvim igračima. Ipak, ispred mene je sada borba za povratak u nacionalni tim.”

Ništa ne bi uspeo bez podrške porodice, koja je zajedno sa njim sve ovo prolazila, ali i zbog kojih je optimističan da ga sutra čekaju bolji dani.

“Fudbal sam zavoleo zbog starijeg brata. Tata me je odveo na jednu njegovu utakmicu, imao sam četiri godine, i tada se probudila želja da i ja zaigram. Brat je baš bio strastven po pitanju fudbala i sećam se da sam prvi trening odradio na igralištu u mom Moćevcu sa sestrom. Mislim da sam svaki dan bio na tom igralištu. Uvek je neko iz porodice bio zadužen da ode sa mnom na teren i da igramo fudbal. Kasnije su me upisali u školu fudbala Bubamara gde su mi prvi treneri bili Mirsad Delić i Dragan Aničić od kojih sam mnogo naučio. Ipak, uvek se vraćam na brata, on je bio i ostaće zauvek moj idol. Mnogo mi znači porodica, verovatno to često ističem, ali jednostavno je istina. Sećam se i koliko mi je bilo bitno da oni budu saglasni sa mojom željom da dođem u Zvezdu. Zaista, kad me je Zvezda pozvala, bukvalno ni o čemu drugom nisam mogao da razmišljam. Bilo je za mene samo Zvezda ili ništa. Sestra mi u tom smislu pomaže, mislim da me najbolje razume. Majka je napustila posao da bi bila sa mnom u Beogradu. Borila se sve vreme za mene. Otac je neko ko se mnogo toga odricao da bih ja postao fudbaler. Nikada mu nije bilo teško. Želim sve to da im vratim jednog dana.”

A jednog lepog dana – Real Madrid ili ponovo Zvezda, ali u lepšem duhu.

“Vidim sebe u Španiji u budućnosti. Srećan sam što mogu da igram posle dužeg vremena, a i želim da se odužim klubu koji mi je pružio šansu u situaciji koja je bila veoma teška. Naravno da maštam o Real Madridu, ali je još rano. Maštam i o Zvezdi, naravno da bih voleo nekada da se vratim. Znam da to sada malo čudno zvuči, jer se nismo lepo rastali, ali ne mogu da pobegnem od svojih snova”, podvukao je Lečić za Meridian sport.

BONUS VIDEO: