Aleksa Avramović pronašao mir i iskoristio ga na minus 24: Mi smo tim sa postolja - vraćamo osmehe i veru u ljude! Tajm-aut Pešića jači od udarca u stomak

Vraćao je film. Mesec po mesec. Utakmicu po utakmicu. Još jednom prolazio kroz svaki trenutak, a bilo ih je dosta dobrih. Bilo je i onih nešto lošijih. I – svi su ga nečemu naučili.

Naglasio je najvažnije:

“Zajedništvo koje smo izgradili u reprezentaciji – vratilo je veru u ljude.”

I još…

“Ako misliš da treniraš mnogo, ne treniraš. Moraš još!”

A posebno…

“Bez velikih padova, nema ni velikih uspona.“

U prošloj godini je padao, a onda i leteo. Veoma visoko. Sve do zvezda. Posle svega, mogao je zadovoljno da konstatuje:

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

„Super je sve. Stvarno se sjajno osećam“.

Ovo je poruka Alekse Avramovića na kraju razgovora za Meridian sport. Samo je potvrdio ono kako je i tokom priče zvučao. I kako trenutno izgleda na terenu. On u košarci uživa. Nije morao to da kaže. Očigledno je – lepo mu je u Rusiji, u CSKA.

„U novembru smo obezbedili i plasman na Evropsko prvenstvo, što je upotpunilo fantastičnu godinu koja je, na timskom i individualnom planu, iza mene“, poručio je sjajni bek.  

Kako je i sam rekao, taj plasman na Evropsko prvenstvo jeste bio jagoda na torti. Ali, šta je to čega se prvo seti kada pogleda unazad?

„Sa košarkaške strane, poslednje dve-tri godine su najlepše u mom životu. Igram na najvišem mogućem nivou, ostvarujemo i rezultate. Trofeji i medalje su ukrasi svega toga. To su i čari onoga za šta mi treniramo. Apsolutno mi je to najvažnije“, nizao je Avramović.

Malo je bacio pogled i u budućnost.

„Mora mnogo da se radi da bi se osvojila VTB Liga, pa i da bismo bili spremni za Evropsko prvenstvo.“

Tu je zastao, pa uz ono: „Samo da svi budemo zdravi“, napravio malu digresiju:

„Evroliga je najbolje takmičenje u Evropi, ubedljivo, ali stravični su to napori. Pogledajte koliko se samo igrača povredilo. Iako ove godine nisam tu, deluje mi kao da ima više utakmica. Stalno je neko duplo kolo, stalno neka dešavanja.“

Poželeo je…

„Samo da se igrači ne povređuju, da sve bude u redu. To je najvažnije. Kao i u fudbalu, tako i u košarci, mnogo utakmica uzima danak. Konstantna potrošnja.“

Kada to priča, pomalo zvuči kao da mu sve to ne nedostaje. Mada je i ritam u VTB ligi naporan. Tu su i dugačka, veoma naporna putovanja. Upravo je tokom jednog od njih – posle petočasovne vožnje autobusom – obavljen ovaj razgovor. Avramović uzvraća…

„Naravno da mi nedostaje Evroliga. To je najbolje takmičenje u Evropi. Svejedno mislim da je ritam paklen i da svaka ekipa mora da ima minimun 15 igrača. Evo, Partizan… Nedavno je protiv Efesa igrao odlično, ali je smanjena rotacija na kraju uticala na rezultat. Da je bilo drugačije, da su imali više igrača u rosteru, sigurno bi se pričalo o pobedi. Kao i protiv Asvela.“

Očigledno je – prati Evroligu. I Partizan.

„Generalno gledam košarku, ne samo Evroligu. Gledam i Evrokup. Uvek gledam basket. Tačnije, sve sportove. To nije ništa novo za mene“, precizirao je Avramović.

Ali, kada je letos izabrao CSKA, nije imao sumnju – to što će ostati van Evrolige nije igralo ulogu u njegovoj odluci.

„Ni jedne jedine sekunde nisam imao dilemu. Apsolutno! Znao sam u kakav klub dolazim. CSKA je jedan od najvećih u Evropi i jednog dana ću imati čast da kažem da sam tu igrao.“

Film se dalje premotava… Olimpijske igre! Nešto najveće što je u karijeri doživeo.

„I ne verujem da će se ikada takav osećaj ponoviti“, uzvratio je Avramović.

Sada se uz sreću, u njegovom glasu jasno čuo i ponos.

„Osvojiti medalju na Olimpijskim igrama je ostvarenje svih snova. Svi se trude da budu tamo, retki uspeju i da stignu. A kad konačno tamo i dođu, čeka ih paklen raspored i najjača konkurencija. I onda ti uzmeš medalju...“, pričao je nasmejani Avramović. Kao da mu i sada to zvuči neverovatno.

Ali, istina je. On sve to može da kaže za sebe i svoj tim.

„Nema šta da se doda. To je nešto što će obeležiti moj život, moju karijeru. Presrećan sam.“

Možda će i ono polufinale protiv Amerikanaca obeležiti njegovu karijeru… To nije subjektivna ocena, mnogi neutralni posmatrači su taj meč ocenili kao jedan od najboljih ikada.

„Celo takmičenje smo igrali dobro. Svi. Ne izdvaja se neka utakmica. I ono četvrtifinale protiv Australije, pa utakmica za treće mesto… Sve smo odigrali na visokom nivou. Kad se setim koliko smo patili sa Australijom, koliko smo se izmorili… Ali, bilo je fenomenalno. Uživao sam u svakom trenutku tih Olimpijskih igara. Fenomenalno iskustvo.“

Idemo malo detaljnije… U trenucima sreće mnogi su zaboravili detalj koji je možda i okrenuo četvrtfinale protiv Australije. Desio se pre onog tajm-auta selektora Pešića. Kada je Avramović završio na podu, pošto je dobio lakat u stomak. Ostao je bez daha, a protivnik nije dobio ni opomenu. Kada je ustao sa terena, stao je u čvrst stav, kojim kao da je poručio: „Ovako dalje neće moći“. I sve je počelo da se okreće.

„Jao, da...“, uzvratio je sjajni bek.

Kao da je i on bio zaboravio.

„Samo me isprovocirao na neki pozitivan način – po nas. Posle toga sam zaigrao još čvršće. Stvarno sam mislio da će mu svirati nameran faul. Laktom me udario u stomak. Onako – baš.“

Ne zamera nikome ništa…

„Ti, takozvani, prljavi potezi da se se izbaci protivnik dešavaju se stalno. Ali, kad je toliko očigledno, a sudije nisu videle – onda smo se zainatili. Međutim, nije to bila prekretnica, već onaj tajm-aut selektora Pešića.“

To ne menja činjenicu da je Avramović posle tog lakta bio drugačiji.

„Svakako sam znao da moram energetski da povučem, da se potrošim maksimalno da bi se i saigrači pokrenuli. Jedan je vukao drugog. Na kraju, pobedili smo. Ali, bili smo mnogo, mnogo umorni. A taj tajm-aut je bio… Gubiš 24 razlike, a ceo život treniraš da bi se borio za medalje. I kad dođeš na korak od toga, tako da izgubiš? Uh! Onda smo se zainatili. I svi su igrali dobro.“

Igrali su fantastično…

Taj momenat inata – “sada ću da vam pokažem”… Da li je to nešto što ga vuče kroz karijeru?

„Ne! Možda jeste nekad ranije, sada više ne. Ne treba nikome da se dokazujem. Samom sebi, da, to radim svakog dana. Moram sebi da pokažem zašto sam tu gde sam i koliko još moram da treniram da bih i dalje bio tu gde jesam, da bih išao uzlaznom linijom. Sam sebi postavljam ciljeve i rušim barijere. Ne treba mi nikakva dodatna motivacija. U svakoj sezoni ima uspona i padova, uvek će biti dobro i loše. Ali, kroz krvav rad, na kraju će uvek biti dobro.“

Idemo opet u Pariz… Polufinale protiv Amerikanaca, čuvena utakmica u kojoj su Orlovi stali na korak od pobede. Kako sa ove distance gleda na taj meč?

„Kao na jednu od najboljih utakmica svih vremena. Šta mene tu da boli? Svakako sam bio ponosan na saigrače, na to što sam deo toga. Nijedne sekunde nismo ustuknuli pred protivnikom. Znamo da su oni kvalitetniji tim. Bogom dani igrači. A došli smo nadomak pobede. Dali maksimum. Pali smo sa snagom u poslednjoj četvrtini. Nema šta da se lažemo. I sledeći put, ako budemo igrali sa njima, opet ćemo pokazati zube, igrati maksimalno i pokušati da ih pobedimo.“

I sada se društvenim mrežama vrti onaj trenutak kada je Stefu Kariju pružio pesnicu… Kao pozdrav, usred utakmice… Simpatično! U njegovom stilu! Da je to bilo ko drugi uradio, sigurno ne bi tako izgledalo…

„To ljudi sa strane primete, ja uglavnom sa svim igračima tako ‘overim’. U duhu fer-pleja. Naravno da ću uvek igrati maksimalno ozbiljno. To je način i da pokažeš poštovanje prema rivalu.“

Utakmica, po utakmica – došli smo do Nemačke…

„Koji su nas pobedili u finalu Svetskog prvenstva“, podsetio je Avramović.

Dodajući da je u međuvremenu bilo i promena u dva tima, sjajni bek je nastavio priču…

„Svetski šampion… Nisu Amerikanci u borbi za medalju, ali jesu svetski prvaci. I tu smo uživali. I pobedili. Kada posle mesec i po dana treniranja i rada shvatite da se završilo medaljom na Olimpijskim igrama…“

Za trenutak je zastao, kao da je tražio reč koja bi najbolje opisala to osećanje. Najjednostavnije reči to ipak najbolje dočaravaju.

„Svi smo bili presrećni.“

Što se videlo posebno posle te utakmice…

„Izgradili smo zajedništvo koje nas krasi i koje vraća veru u ljude. To je najvažnije. I na tom pobedničkom postolju, o kome se dosta pričalo, mi smo bili svoji. Nikakve skandale nismo pravili. Bili smo tim koji donosio osmehe na lica ljudima. I vedrinu.“

I dok je druga polovina 2024. godine bila dosta dobra, prva i nije baš… Sezona u Partizanu završena bez trofeja, bez plej-ofa Evrolige. Sad kada se na drugom kraju sveta osvrne na to, ima li za čime da žali?

„Bez velikih padova, nema ni velikih uspona. Sve je to motivacija u životu. Samo tako možemo dodatno da se podižemo. Za mene je svaka sezona uspešna. Svaka sezona je proces i može mnogo da se nauči iz nje. I ja sam iz svake naučio dosta.“

Iz te je naučio…

„Ako misliš da treniraš dosta, ne treniraš! Moraš još više da radiš. To sam naučio. Naučila me i strpljenju. I miru. To su najveće vrline čoveka. Ne smemo da gubimo glavu u situacijama kada krene loše. I opet se vraćam na tu utakmicu protiv Australije, gde stvarno čovek može da izgubi glavu na 24 razlike. Ali – strpljenje te uči. I na kraju pobediš.“

Da li je to nedostajalo tom timu Partizana? Stpljenje, smirenost…

„Dosta faktora je uticalo. Jednostavno, nije bilo kako je trebalo da bude. I to je to.“

Sam je rekao da su mu te prethodne tri godine bile najbolje u karijeri. Bilo je tu i trofeja, čudesnih utakmica. Ali kada je trebalo, kada se očekivalo da će da napravi taj korak napred, Partizan se vratio nekoliko unazad. Avramović nije širio priču. Samo je dodao…

„Jeste se očekivala potvrda te fantastične druge sezone, ali nije došla.“

Možda nije krunisana trofejima, ali jeste ozbiljnim prijateljskim vezama…

„Kada su dobri ljudi, sve je dobro. Nije teško postati sa nekim blizak ako je pravi čovek. I sada sam u kontaktu sa mnogima iz Partizana. Svakodnevno se čujemo. Pre svega tu mislim na Bogdana Karaičića i Acu Matovića, sa njima sam provodio sate i sate u dvorani, trenirajući individualno. I sada ih pitam za pomoć.“

Kad je već pomenuo te sate i sate treninga, koliko je drugačiji igrač otišao iz Partizana u odnosu na onog koji je došao u Humsku, pitamo.

„Velika je scena bila u pitanju. Da bi opstao, moraš da dokažeš da vrediš. Nije to svaki put bilo najsjajnije. Ali, bilo je i blistavih trenutaka. Svakako, kada se podvuče crta, sada sam skroz drugačiji igrač. Skroz! Na nekom drugom nivou.“

Tu je kraj premotavanju unazad… Idemo malo unapred. Već smo ušli u 2025, godinu u kojoj će Srbija igrati na Evropskom prvenstvu. Cilj ka kome svi sada gledaju. Ta zlatna medalja nam baš nedostaje.

„Želim da do tog Evropskog prvenstva i na njemu budemo na okupu, svi zdravi. Sigurno je da ćemo trenirati jako, da ćemo se zaključati u salu i pokušati da još jednom odbradujemo naciju. Nadamo se najsjajnijem odličju. Ali, sve je to tako daleko. Mi sada pričamo o zlatu, a jako je teško uopšte doći do trenutka da se boriš za medalju. Kada dođete do momenta, svaki je zlatan. Ali, igraćemo Evropsko prvenstvo i verujem da će moći da se kruniše lepim odličjem“, zaključio je Avramović.

Ovih dana je još srećniji, jer božićne praznike u Moskvi provodi sa porodicom. Što je svima poželeo…

Bonus video: