Godinama se evropski fudbal predstavljao kao otvorena arena u kojoj svako može da napravi veliki proboj. Pričalo se o romantici, različitim stilovima, taktičkim školama i ravnoteži među ligama. A, onda je došla aktuelna kampanja i sve ogolila. Engleska je ispred svih, i to ne može da se sakrije, šta god pričali ljudi iz UEFA.
Deluje da Ostrvljani ne igraju istu igru kao ostatak Starog kontinenta. Dok se pojedini velikani iz Italije, Španije, Nemačke i Francuske dave u finansijskim problemima ili nesposobnosti, Premijer liga je napravila nešto što do sada nije uspevala – ima predstavnika u finalu sva tri evropska takmičenja.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Problem za ostatak Evrope je mnogo dublji, jer nije ovde stvar samo u tome što su tri engleska kluba stigla do poslednje stepenice. Ne liči na slučajnost. Zvuči kao da je sistem progutao konkurenciju.
Arsenal će igrati finale Lige šampiona protiv Pari Sen Žermena u Budimpešti 30. maja, Aston Vila ide na Frajburg u finalu Lige Evrope u Istanbulu 20. maja, a Kristal Palas će protiv Rajo Valjekana da igra za trofej Lige konferencije u Lajpcigu 27. maja.
Tri različita kluba. Takve i priče. Ali, isti potpis. To je možda i najopasniji deo čitave priče, pošto nije u pitanju dominacija jednog giganta poput Reala, Barselone ili Bajerna. Engleska je stigla do tačke u kojoj i klubovi iz drugog ili trećeg reda mogu da pregaze Evropu.
Arsenal je godinama građen da postane ozbiljna sila i njegov plasman u finale Lige šampiona više nikoga ne šokira. Tim pre što je na putu i da postane nacionalni prvak. Međutim, kada Aston Vila, klub koji je ne tako davno bio tipičan sastav iz sredine tabele, dođe na korak do evropskog trofeja, a Kristal Palas ode do finala Lige konferencije, onda postaje jasno koliko je jaz između Premijer lige i ostatka kontinenta postao ogroman.
Novac je, naravno, prvi razlog. U Engleskoj čak i prosečan premijerligaški klub raspolaže budžetom o kojem mnogi evropski velikani mogu samo da maštaju. Klubovi iz donjeg doma lige kupuju igrače za 40 ili 50 miliona evra bez mnogo razmišljanja, dok se drugde prodaju najbolji asovi samo da bi sistem preživeo još jednu sezonu. Ali, nije više stvar samo finansijske prirode. Engleska je napravila mašinu.
Tempo, intenzitet igre, infrastruktura, marketing, treneri, skauting, fizička priprema… Ma, sve je podignuto na nivo koji ostatak Evrope ne uspeva da prati. Tobdžije Mikela Artete igraju moderan, kontrolisan fudbal sa brutalnim ritmom. Aston Vila Unaja Emerija izgleda kao ekipa koja tačno zna kako da preživi evropske nokaut utakmice, a Kristal Palas Olivera Glaznera je ozbiljna grupa koja melje protivnike agresijom.
Sistem je toliko bogat i snažan da proizvodi konkurentne timove na svim nivoima. Ostatak Evrope sada može samo da gleda i pokušava da pronađe odgovor. Italija još traži stabilnost i novac. Španija živi između slavne prošlosti i neizvesne budućnosti. Nemačka ima Bajern kao lokomotivu, ali iza njega previše često ostaje praznina. Francuska se i dalje oslanja na PSŽ.
Zato Premijer liga trenutno izgleda kao zatvoreni elitni krug. Možda će neko od tri engleska kluba da izgubi svoje finale. Možda čak i svi. Međutim, to ne menja suštinu.
Nekada je engleski fudbal bio sinonim za sirovu energiju, sa malo taktike i lepote. Danas je Premijer liga usvojila i to. Uzela je najbolje trenere, prihode, najjači tempo i tržište koje praktično nikada ne staje. Na kraju, možda bude i tri od tri…
Bonus video:
