Anđelo Di Livio ostaje upisan kao fudbaler koji je karijeru gradio kroz disciplinu i prepoznatljiv karakter. Tokom igranja u Seriji A nosio je dres više italijanskih klubova, ali je najveći trag ostavio u Juventusu, gde je osvojio domaće i evropske trofeje. Na reprezentativnom nivou bio je deo Italije na dva Svetska prvenstva i dva Evropska prvenstva, a najveći domet bio je plasman u finale EURO 2000.
Njegov stil i fizički izgled doneli su mu nadimak Soldatino iliti mali vojnik, koji mu je dao Roberto Bađo zbog niskog rasta, držanja i karakterističnog načina trčanja uz aut-liniju, po kojem je postao prepoznatljiv.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Dolazak u Juventus 1993. godine, zajedno sa Alesandrom Del Pjerom, bio je trenutak koji je obeležio novu fazu karijere. Di Livio je taj period opisivao kao spoj emocije i velike odgovornosti, uz jasan osećaj da dres Juventusa donosi i snagu i pritisak.
“Poseban osećaj. Ali i velika odgovornost, jer kada nosite dres Juventusa dobijate i snagu i odbojnost okoline. I to je dodatni motiv. Prvi put sam video Aleksa na jednoj trening utakmici četvrtkom: prvi tim protiv Primavere. Već tada je bio neverovatno jak, i direktor Agradi nam je stalno govorio da ne ulazimo oštro u duele. Ponekad sam ga čak vozio. Njegova mama me je molila da pazim na njega, ali bio je toliko vaspitan”, rekao je Di Livio za Tuttosport.
Dolazak Del Pjera i rani dani u Juventusu često su bili obeleženi velikim očekivanjima, ali i brzim napretkom mladog napadača, što je potvrđeno i njegovim golom protiv Dortmunda, koji je ostavio snažan utisak u klubu.
“Bilo je neverovatno, ta Borusija je bila baš jaka. Tada niko nije ni pomišljao da ćemo stići tako daleko u tom pohodu”.
Sezona u kojoj je Di Livio postajao sve važniji deo tima bila je obeležena visokim ocenama i konstantnim napretkom. Posebno je izdvajao gol protiv Steaue.
“Posle dolazi gol protiv Steaue, koji je otvorio utakmicu. Iskreno, prošao sam pravi put, Liga šampiona je bila san. Ali iz utakmice u utakmicu osećao sam se sve jače, želeo sam da nadoknadim izgubljeno vreme. Posle treninga sam stalno ostajao da centriram. Pa da centriram. I još jednom da centriram”.
Naglasio je da je timska hemija bila ključ svega, uz česta okupljanja i zajedničke trenutke i van terena.
“Kada se kaže da je grupa važna, verujte – jeste. I danas se često okupljamo, ponekad u Vijaregđu sa trenerom Marćelom Lipijem. Sedimo zajedno i prisećamo se tih trenutaka. I koliko je tu bilo šala”.
Atmosfera u svlačionici bila je ispunjena i humorom i internim šalama, među kojima je ostala upamćena „kazna“ za bele čarape.
“Kao i uvek, šala sa belim čarapama. Ko bi došao u belim čarapama, bio bi ‘kažnjen’: odsečemo vrh, pa kada obuju patike – prsti vire. Često sam to radio Ćiru Ferari”.
Đanluka Vijali bio je centralna figura tog Juventusa, lider koji je ekipu vodio ka pobedničkom mentalitetu i istovremeno bio izuzetno zahtevan saigrač.
“Kapiten. Uzeo nas je za ruku i odveo u pobednički mentalitet. I bio je pravi smarač: ako mu dodaš nisku loptu, hteo je visoku. I obrnuto. Koliko puta me je poslao u tri lepe zbog te moje finte? Zahvalan sam mu zauvek, otišao je prerano”.
Njegovo odsustvo i danas ostavlja snažan trag.
“Mnogo nedostaje. U svemu. Od pomoći na terenu do saveta. Van terena je bio neverovatno velikodušan. Vraćali smo se sa evropskih gostovanja u Torino i nije bilo otvorenog restorana, pa smo išli nas 15 kod Luke kući, špageti u tri ujutru i u četiri se vraćamo kući”.
Uloga Ćira Ferare i Marćela Lipija bila je ključna u formiranju pobedničkog tima, uz posebnu disciplinu i psihološki pristup.
“Ćiro Ferara, još jedan vođa. Pred finale sa Ajaksom sam startovao na Ćira u trening utakmici: to je bila jedina situacija kada me je Lipi izgrdio. ‘Šta radiš? Tako može da ne igra!’ Ja sam mu odgovorio: ‘Mister, ne želim da dam prednost protivniku.’ Završilo se smehom. Veliki učitelj. Uvek nas je iznenađivao. Kao kada je rekao: ‘Ne vežbamo penale: pobedićemo pre toga.’ I to pred finale”.
Metode rada bile su izuzetno zahtevne, posebno kroz fizičku pripremu.
“Radili smo 500 trbušnjaka. Petsto! Kako to uopšte? Ja bih ponekad sedeo i prestajao kada Ventrone ne gleda: pusti me da trčim tri dana, ali nemoj da me slomiš ovako”.
Za Di Livija, Juventus je klub koji se u potpunosti razume tek kada se napusti.
“Juventus je tim koji, kada ga napustite, shvatite gde ste bili i koliko je to bilo posebno mesto. Kada sam produžio ugovor, bio sam srećan – već sam osvojio svoju Ligu šampiona”.
Posebno je izdvajao i finale i Ligu šampiona, kao vrhunac generacije. Proslavio je titulu u donjem vešu.
“Da, i još se raspravljam sa suprugom zbog toga! Poklonio sam šorts jednom detetu. Nadam se da ću ga jednog dana opet sresti – sada ima oko 40 godina”.
O saigračima je govorio sa velikim poštovanjem, a naročito su ga iznenadila trojica.
“Padovano i Jugović. Prvi je bio potcenjen, a drugi hladan čovek – nešto najbliže Zidanu. Konte je već tada bio moderan igrač”.
Konte je, prema njegovim rečima, bio ekstremno zahtevan i intenzivan kao trener.
“Manijak. Možemo to da kažemo, zar ne? Ne znam kako uopšte izdržava i dalje. Na kraju svake sezone mora da se ‘napuni’. Ali je izvanredan: za takvog čoveka bih u vatru skočio”.
Sećanja na finala i kontroverzne trenutke ostaju i dalje prisutna.
“Menjao bih jednu titulu prvaka za još jednu Ligu šampiona. I da kažem još nešto: svi pričaju o porazima, ali niko ne govori o golu Predraga Mijatovića za Real iz ofsajda. A protiv Borusije je bio čist penal nad Vijerijem”.
O odnosu sa Mijatovićem govorio je kroz anegdote iz Fiorentine.
“Ne znate koliko sam mu toga radio. On se hvalio, a ja mu vraćao. Pena u krevet, pasta za zube u cipele. ‘Sad ćeš ti to da platiš’, govorio sam mu. Ali dobar dečko, sjajan saigrač”.
Na kritike o Juventusu imao je jasan stav.
“U Juventusu shvatiš da te niko ne štiti. Mi smo bili jaki. Da li pričamo o oduzetim titulama? To su doživeli Bufon, Del Pjero, Nedved, Kanavaro. O čemu govorimo? Najslabiji igrač je vredeo 50 milijardi. Za nas je bilo jednostavno: pričajte šta hoćete, mi mislimo na pobede.“
O savremenom Juventusu smatra da nedostaje harizma i liderstvo.
“Fale igrači sa harizmom. Treba jedan potez kao što je Milan napravio sa Modrićem – on daje snagu svima. I nadam se da će Juventus ponovo biti ‘neomiljen’, u dobrom smislu. Radi dobro i verujem da sledeće godine može da bude konkurentan”.
Dovođenje igrača poput Bernarda Silve vidi kao ključni potez.
“Odmah bih ga doveo, i peške! Kada igraš sa takvim igračem, dobijaš sigurnost i snagu. Daje loptu u teškim momentima i donosi ličnost”.
Spaleti mu, po stilu, podseća na Lipija.
“Da, obojica su Toskanci – jaki, tvrdi, perfekcionisti. Pobednici. I mislim da je Lućano odlično uklopljen u ovaj Juventus”.
Na kraju, poređenje sa današnjim igračima svodi se na zaključak da klasičnog Di Livija više nema, iako pojedine karakteristike vidi kod nekoliko fudbalera.
“U Juventusu – ne. Možda Konseisao, ali više dribla. Malo se pronalazim u Politanu kao krilo/bočni igrač koji i napada i brani. Ali danas su svi inverzni igrači. Možda jedino Kenan Jildiz”, poručio je Di Livio kroz smeh.
Bonus video:
stefan
Di Livio spada u one igrace koje treneri vole, a navijaci mozda tek kasnije shvate koliko su znacili. Nije bio zvezda, ali je bio tip koji drzi tim na okupu kada je najbitnije.
mijat
Juventus mu je zapravo obelezio karijeru, jer je tamo bio deo bas jakog tima i generacije koja je osvajala sve sto se moglo. I deluje da ga ljudi i danas pamte vise po karakteru nego po brojkama.