Od momka koji je igrao niže rangove, ispadao iz lige i razmišljao da potpuno ostavi odbojku, do jednog od važnih šrafova dvostrukog uzastopnog šampiona Srbije – karijera Ivana Ćirovića (27), igrača Radničkog iz Kragujevca više liči na filmsku priču nego na klasičan sportski put. Dok su njegovi vršnjaci već gradili imena u Superligi, on je paralelno studirao Poljoprivredni fakultet, igrao Prvu ligu i pokušavao da pronađe balans između sporta i “normalnog života”, ne sluteći da će samo nekoliko godina kasnije osvajati titule bez izgubljene utakmice u plej-ofu.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
U intervjuu za Meridian Sport otvoreno govori o momentima kada je hteo da ‘batali’ odbojku, dolasku u Kragujevac iz ekipe koja je ispala iz lige, prilagođavanju na potpuno novu ulogu i stvaranju šampionske generacije koja je prošle i ove sezone pokorila srpsku odbojku. Prisetiо se i meča protiv OK Crvena zvezda u polufinalu Kupa koji je promenio mentalitet ekipe, atmosfere sa meča koji se igrao pred nekoliko hiljada ljudi u finalu Kupa protiv Partizana, ali i odbojkaških dana u Gradištu, gde je uz starije trenere i savete Slobodana Bobe Kovača ‘kupio cake’ koje i danas pamti. Uz sve to, potvrdio je i da će i naredne sezone nositi dres Radničkog.
Kada je pre dve godine iz Starčeva krenuo put Kragujevca – nije mogao ni da zamisli da će sa saigračima pisati pravu bajku.
“Nisam mislio da će ovako biti. Došao sam iz ekipe koja je ispala iz lige. Bio sam dve godine u Borcu iz Starčeva. Jedne godine u Prvoj ligi, ušli smo u Superligu i onda odmah ispali. Radnički jeste sklopio super ekipu, ali nije moglo da se garantuje da će osvojiti sve ovo. Mislim da je u startu bilo razmišljanje – ako se dođe do finala – super. Tako da, stvarno nisam mogao da pretpostavim da će biti ovako dobro“, ispričao je Ivan Ćirović u razgovoru za Meridian Sport.
Ćirovićeva priča danas može da posluži kao motivacija mnogim igračima koji možda nemaju idealan put ili put kakav su zamišljali.
“Baš u ovom trenutku i pričam sa nekim igračima, koji na primer nisu imali priliku da igraju… Govorim im da je bitno da se igra – nije važno da li si u ekipi koja ispada iz lige, jer ako se dobro predstaviš, ljudi će te zapaziti i tražiće te. Takav je bio slučaj mene i Radničkog. Mnogo mi znači što su me zvali“.
Po dolasku u Kragujevac nije imao zagarantovano mesto, već je morao da se izbori za svaki minut na terenu.
“Sve je došlo vremenom… Nisam znao na početku u šta se upuštam. Nisam bio siguran ni da ću igrati u startnoj postavi. Obavio sam razgovor sa trenerom Aleksom Brđovićem, ali mislim da u tom trenutku ni on nije bio siguran koliko sam ja dobar. Došao sam na pripreme da se borim za mesto. Znalo se da će Milutin Nejić igrati, a mi ostali smo se borili za to drugo mesto u postavi“.
Upravo prilagođavanje na drugačiju ulogu vidi kao jednu od ključnih stvari u svom razvoju i sazrevanju.
“Nisam siguran koliko sam napredovao što se igračkog dela tiče. Normalno da jesam, ali… Više sam stekao novo iskustvo. Uglavnom sam igrao niži rang i u tim ekipama bio glavni igrač. A onda sam došao u tim u kome nisam imao glavnu ulogu, pa je trebalo da se prilagodim. Uspeo sam u tome, a kasnije sam i dokazao da sam ravnopravan sa drugim igračima“.
Radnički je danas dvostruki uzastopni šampion Srbije, a Ćirović otkriva koji trenutak smatra ključnim za stvaranje pobedničkog mentaliteta ekipe.
“Mislim da je prekretnica u prošloj sezoni bilo izbacivanje Zvezde u polufinalu Kupa. Dobili smo ih u zlatnom setu, trajao je meč tri sata na Banjici – šest setova. To je trenutak kad smo shvatili da možemo da se umešamo u borbu za trofeje. Na kraju se tako i ispostavilo. Atmosfera se gradila vremenom…“.
Kad je reč o upravo završenoj sezoni – iako je plej-of delovao gotovo savršeno, iza dominantnih rezultata krio se izuzetno naporan ritam…
“Kad pričamo međusobno, zaključujemo da nas je stigao ove sezone umor već u januaru. Imali smo tri meseca teškog rasporeda – evropske utakmice, domaće prvenstvo, kup… Igrali smo na svaka tri dana. Za ovaj plej-of se poklopilo da smo svi u dobrom ritmu. A dva meseca pre toga su bila baš teška. Gubili smo utakmice, imali povrede… Ali, za plej-of se sve skockalo“.
Mnogi su prednost davali drugim ekipama, ali Radnički je u razigravanju pokazao jasnu razliku u odnosu na konkurenciju.
“Tu su se više spominjali Subotica i Zvezda – da mogu ove godine da osvoje. Ali, ispostavilo se da mi bez izgubljene utakmice u razigravanju dođemo do titule. Nismo ni bod izgubili – četiri seta za sedam utakmica – što govori koliko smo dominantno stigli do trofeja”.
Posle perioda adaptacije, kaže da je počeo potpuno da uživa i u odbojci i u životu unutar šampionske ekipe.
“Generalno, prošle godine sam stvarno uživao. Ali, naročito drugi deo sezone. Bilo mi je potrebno tri, četiri meseca na početku da se adaptiram. Od nove godine sam stvarno uživao, kao i ove sezone“.
Veliki značaj za uspehe Radničkog imao je i odnos unutar svlačionice, kao i spoj mladosti i iskustva.
“Bilo je zanimljivo. Mislim da Aleksa kao trener ima autoritet, ali imao je i veliku pomoć od naša dva iskusna igrača – Dušana Lopara i Ivana Kostića. Normalno, pomagao mu je mnogo i Nemanja Opačić – tada pomoćni, sada glavni trener. Često su se konsultovali svi oko nekih stvari, ekipe…“.
Kada govori o najlepšim uspomenama, posebno izdvaja atmosferu sa završnice Kupa Srbije.
“Ta utakmica finala Kupa od prošle godine je ostavila na mene najjači utisak. Sad na kraju sezone nije bilo kao tada. Očekivali smo i mi da bude još veća podrška. Ali, taj Kup ostaje za pamćenje. Protiv Partizana četiri, pet hiljada ljudi. Nikad do tada nisam igrao pred toliko navijača. Najlepše iskustvo…“.
Iza svega ipak stoji dug i neizvestan put, tokom kog je više puta ozbiljno razmišljao da odustane od profesionalne odbojke.
“Mislim da nisam ni svestan šta sam uradio. Kad kažeš šampion države, meni i dalje ništa ne znači. Verovatno ću jednog dana shvatiti koliko je veliko. Ja sam više puta hteo da batalim odbojku. Završio sam Poljoprivredni fakultet. Posle srednje škole sam popustio sa odbojkom. Igrao sam Prvu ligu, ali sa manjim brojem treninga. Nisam nikad odustao skroz – uvek sam pokušavao da odem na dva, tri treninga nedeljno i da radim teretanu. Kad sam promenio sredinu, prešao iz Gradišta u Pančevo – nisam rekao: ‘E sad ću ozbiljno da se posvetim odbojci’. Nego je išlo postepeno… Da te godine nismo ušli u Superligu sa Borcem, verovatno bih tada batalio sa 24 godine. Sve je išlo čudnim tokom u mojoj karijeri“.
Kada danas pogleda svoju karijeru, svestan je koliko se njegov put razlikovao od mnogih drugih igrača iz okruženja.
“Neki igrači iz okruženja koji su uvek bili na nivou, oprobali se već u Superligi… A onda sam ja ušao u tu priču i prestigao ih brzo sa tim uspesima. Takav mi je neki utisak“.
Ljubav prema odbojci, uprkos svim dilemama i usponima, nikada nije nestala.
“Ako nešto voliš, a ja stvarno volim odbojku, treba da se nađe vreme. I preko leta ja odem na Srebrno jezero i odigram nekoliko setova. Vozim bajs. Čak i kad se ne trenira treba da se ostane aktivan“.
Šampionsko srce Katarine Dangubić
Dobra vest za navijače Radničkog jeste da će klub i naredne sezone moći da računa na jednog od igrača koji je imao važnu ulogu u osvajanju dve uzastopne titule.
“Sad već mogu da kažem da ću ostati još jednu godinu. Nisam bio siguran ove sezone da li će se to desiti. U poslednjih nekoliko godina sam naučio i da pregovaram. Ranije mi je to bio pritisak. Sad mi je već lakše, jer sam prošao neke stvari. Lakše je kad se zna na vreme klub za narednu sezonu, imaš leto pred sobom samo za sebe, a ne treba da se opterećuješ tim stvarima“.
Na kraju se vratio i korenima – Gradištu, mestu gde je praktično izgradio sebe kao igrača.
“Tamo sam krenuo i igrao sam praktično do pre pet godina. Sedam-osam godina sam igrao Prvu ligu sa Gradištem. Sarađivao sam sa mnogo dobrih trenera. Tu su bili neki stariji kao što je Radomir Veličković, posle i Minka koji i danas trenira Gradište, Dejan Milanović… Preko leta bude tu i Boba Kovač. Neke cake kupimo od njega. Zajedno smo trenirali nekad Davide i ja, pošto su oni iz Gradišta. Sad se desi da smo zajedno igrali u šampionskoj ekipi. Baš se lepo namestilo“.
Ćirović veruje da upravo specifična atmosfera i tradicija čine Gradište jednim od najposebnijih odbojkaških mesta u Srbiji.
“To je grad koji ima najmanje genetike za odbojku, ne znam ko je prebacio 190 cm, a najviše se voli odbojka kao sport. To je tradicija iz 70-ih, 80-ih godina. Mislim da je povezano sa odbojkom na pesku, lepo okruženje… Mnogi amateri krenu da igraju na pesku, a kad dođe hladnije vreme onda se prebace u halu. I tako to ide spontano“.
Šampion Srbije promovisao novog trenera
Bonus video:
