Halo, Sarajevo - Marjan Mijailović: Ako ne prođemo grupu idem peške do Bihaća... Ne treba nam euforija, setimo se Srbije na Mundijalu u Africi

Dvanaest godina čekanja, beskrajnih baraža i stalnih smena na selektorskoj klupi stalo je u jedno dugačko fudbalsko putovanje…

Sve je počelo još od Brazila 2014. godine, a kulminiralo u istorijskoj noći 31. marta u Zenici. Tada je Haris Tabaković u 79. minutu doneo izjednačenje protiv Italije, da bi Zmajevi u penal seriji sa 4:1 srušili četvorostruke svetske šampione. Dok je Italija ostala bez Mundijala treći put zaredom, nacionalni tim je drugi put u istoriji obezbedio plasman na najveću planetarnu smotru – i to na način koji će se prepričavati generacijama.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Iza tog uspeha stoji mlada i gladna generacija, genetski vezana za BiH, a fudbalski školovana u ozbiljnim evropskim sistemima, a Sergej Barbarez stvorio je moćnu celinu koja u grupi kvalifikacija nije pretrpela nijedan jedini poraz, završivši kao druga iza Austrije, pre nego što je u baražu eliminisala Vels i na kraju slavne Azure.

O svemu tome razgovarali smo s Marjanom Mijailovićem – novinarom, televizijskim komentatorom i autentičnom ličnosti bh fudbala. Čovek koji je mnoge zarazio svojim prenosima reprezentacije, neko ko je “otkrio” Vedada Ibiševića u Hofenhajmu, ali i ko je zaslužan za čuveni nadimak Edina Džeka – Dijamant, ovoga puta neće ići na Mundijal, već će iz Sarajeva pratiti dešavanja sa tla američkog kontinenta.

“Trenutno imam prilično gostovanja na sve strane, rasprodat sam od državne televizije pa do emisija na mom ličnom kanalu. Raduje me što, gde god da se okrenem, vlada jedna izuzetno pozitivna atmosfera” započinje Marjan dobro poznatom bojom glasa razgovor za Meridian sport i dodaje:

“U Sarajevu su ljudi po ulicama vidno nasmejani, navijači uveliko i sa nestrpljenjem čekaju prve mečeve i uveliko se organizuju masovne fanzone za zajedničko gledanje. Što se tiče nekih drugih, političkih stvari o kojima bi neko možda polemisao, o tome zaista ne želim da pričam jer sam sve te stvari davno preživeo preko sopstvenih leđa i moj fokus je isključivo na fudbalu i ovoj predivnoj atmosferi.”

Povratak na najveću scenu prirodno budi sećanja na Brazil od pre dvanaest godina, kada je kostur tima bio znatno drugačiji i iskusniji.

„Tim iz 2014. godine bio je neverovatno kvalitetan i iskusan. Svi vrlo dobro pamte onaj turnir u Brazilu i kako je Muhamed Bešić tada, na vrhuncu zadatka, praktično stavio jednog Lionela Mesija u džep. Međutim, posle tog prvenstva usledio je jedan dugačak i bolan pad, obeležen pravim sportskim tragedijama i nesrećnim ispadanjima u baražima protiv Republike Irske i Severne Irske. Danas, posle tih dvanaest sušnih godina, mi u rukama imamo izuzetno mladu reprezentaciju. Zanimljivo je da su momci poput Kerima, Tarika i Nidala svoja prva velika medijska gostovanja imali upravo kod mene na kanalu. Upravo zbog te njihove mladosti i energije, u ovakvom timu svakako imamo čemu da se nadamo. Ne smemo zaboraviti ni iskusnije, jer veterani poput Kolašinca i Tabakovića imaju snage da odigraju još jedan ovakav, izuzetno zahtevan ciklus“.

Put do Kanade bio je sve samo ne ravan, prožet ozbiljnim turbulencijama i tektonskim promenama na klupi pre nego što su se stvari konačno sklopile…

„Te kvalifikacije za Evropsko prvenstvo smo počeli apsolutno super, jer smo već na startu razbili Island rezultatom tri prema nula. Međutim, nedugo nakon toga je usledio potpuni rezultatski i organizacioni haos praćen stalnim smenama na klupi – otišao je Faruk, došao je Kodro, pa je nakon njega stigao Savo Milošević. Kada je došla Liga nacija, realnost nas je udarila, jer tu nismo mogli da se nosimo s Holandijom, Italijom, niti s Nemačkom od koje smo doživeli onaj debakl i izgubili sa sedam nula, što je povuklo ogromnu lavinu kritika. Bilo je tu i užasnih, neshvatljivih rezultata poput poraza od Luksemburga. Ipak, bljesak nade desio se u baražu u Zenici gde smo sa Savom igrali vrlo odlučno protiv Ukrajine i vodili sve do osamdesetog minuta, pre nego što se ukazao Jaremčuk i ugasio nam nade“, priseća se Mijailović.

Dolazak istinske legende na kormilo reprezentacije doneo je preko potreban mir i potpuno novu filozofiju koja je rasteretila igrače.

„Ključni momenat stabilizacije desio se kada je za selektora konačno imenovan Sergej Barbarez. On je na svom prvom zvaničnom presu bio vrlo jasan i rasteretio je ekipu rekavši da je glavni cilj zapravo Euro, te da nigde ne piše da se imperativno mora po svaku cenu otići na Svetsko prvenstvo. Nakon toga je bilo potrebno samo malo strpljenja. Po mom mišljenju, presudna utakmica za ovu generaciju bila je ona velika pobeda nad Rumunijom 1:0 u Bukureštu, i to pred punim, neprijateljskim stadionom. Tu se napokon na delu videlo da mi to zaista možemo i da se obrazovala jedna nova, moćna mlada reprezentacija. Jedini pravi, neobjašnjivi kiks nakon te pobede bio je onaj bezveze prosut meč na gostovanju Kipru“.

Najveća snaga ovog novog talasa leži u činjenici da momci poseduju domaći gen, ali i vrhunsku taktičku pismenost stečenu u inostranstvu.

„Apsolutno najveći kvalitet ove nove generacije leži u činjenici da su to genetski Bosanci i Hercegovci, ali momci koji su mahom prošli kroz vrlo ozbiljne evropske fudbalske škole i sisteme. Imamo Amara Dedića koji blista u Salcburgu, Tarika u Sasuolu, zatim tu fantastičnu priču Amara Memića koji je neverovatnim putem iz federalne lige u Hadžićima stigao u slovenački Bravo, potom u Karvinu, pa sve do grupe faze takmičenja sa Plzenom. Tu je mladi Nidal koji je sa svega devetnaest godina osvojio Kup Francuske, zatim Vukić iz Borca koji se nadavao golova po Rumuniji, kao i Makmić iz odličnog češkog Libereca. Ne smemo preskočiti ni Šunjića koji je preko zagrebačkog Dinama i engleskog Birmingema stigao do nacionalnog dresa, te vrlo pouzdanog golmana Vasilja. Zanimljiv je i slučaj sjajnog napadača kakav je Haris Tabaković, za koga pre samo par godina šira javnost kod nas nije imala pojma ni ko je“.

U javnosti se glasno priča o korenitoj promeni karaktera i begu od starih navika koje su decenijama sputavale ekipe sa ovog podneblja.

„Mislim da smo napokon uspešno prebrodili te klasične balkanske ‘dečje bolesti’. Ovi novi momci su neverovatno kulturni van terena, ali kada izađu na travu imaju onu neophodnu sportsku, pozitivnu drskost. Što je najvažnije, više niko od njih ne klone duhom ni kada rezultat na semaforu nije dobar. Uvek sam se inače pitao kako to da Srbija ima taj fanatičan mentalitet u košarci pa igrači izađu da se potuku na parketu, dok u fudbalu to prosto nije tako“, primećuje Mijailović.

Najbolji dokaz te velike mentalne transformacije viđen je protiv svetskih velesila, kada je stvoren novi kult nacionalnog tima.

„Naša promena mentaliteta se najbolje i najjasnije videla u onom meču protiv Italije. Uopšte se nismo uplašili aktuelnog renomea protivnika, napadali smo, pogodili smo prečku, a taj drski stav i maksimalno zalaganje su odmah prepoznali i nagradili naši navijači na tribinama. Fudbaleri su ponovo postali idoli, deca po ulicama izgovaraju imena Kerima i Esmira dok šutiraju loptu, a mene redovno zaustavljaju pošto znaju da sam im upravo ja svojevremeno i zvanično nadenuo taj nadimak reprezentaciji“.

Večerašnji duel donosi sudar sa izuzetno atletskom ekipom, ali u stručnom štabu postoji jasna vizija kako odgovoriti na taj fizički izazov.

„Moram da kažem da smo pokazali da umemo da budemo izuzetno pragmatični i da više ne srljamo bezglavo napred, pa smatram da apsolutno nema razloga da se mi previše taktički ‘izolujemo’ ili plašimo pred taj prvi i najvažniji meč sa Kanadom. Svesni smo da su Kanađani domaćini prvenstva. Tačno je da im ne igra Dejvis, ali ih predvodi jedan vrlo ozbiljan i moderan selektor, Džesi Marš, koji dolazi direktno iz čuvene Red Bullove škole fudbala. Roster im je izuzetno snažan i fizički moćan sa igračima poput Džonstona iz Seltika, Kornelijusa koji igra u Marseju i vrhunskog napadača Džonatana Dejvida u Juventusu. Znamo s kim imamo posla“, uverava Marjan.

Pored večerašnjeg rivala, grupa donosi još dva izuzetno teška ispita gde će taktička disciplina biti jedini ključ uspeha.

„Ako me pitate za žreb, najviše mi je žao što prvo ne igramo sa Katarom, ali šta je tu je, idemo utakmicu po utakmicu. Odlično poznajemo Švajcarce, to nam je staro društvo, znamo da je tu Džaka koji na sredini terena bukvalno ‘jede živu decu’“, naglašava Mijailović.

Statistika i brojke uoči šampionata otkrivaju neke fascinantne podatke o ekipi, a sam komentator je spreman na radikalan korak u slučaju neuspeha.

„Ono što je kuriozitet našeg tima jeste neverovatna metrika. Bosna trenutno ima najmlađeg golmana na celom Mundijalu, mladog Jurkasa iz banjalučkog Borca, i zvanično smo treća najmlađa reprezentacija na celom prvenstvu. Da stvar bude zanimljivija, s druge strane najstariji igrač celog turnira je Kreg Gordon sa 43 godine. Što se tiče očekivanja, bio sam vrlo jasan i javno sam obećao na televiziji – ako ne osvojimo četiri boda i ne prođemo ovu grupu, ići ću peške sve do Bihaća!“, kroz osmeh poručuje Marjan.

Samo proširenje takmičenje naišlo je na oprečne reakcije fudbalskih radnika širom planete, a Mijailović ne krije skepsu prema novom sistemu.

„Iskreno govoreći, meni je ta cifra od 48 ekipa na jednom turniru zaista previše, preobimno je. Smatram da se u praksi abolition prvenstva čak ni moćna, velika Evropa nije previše time okoristila i dobila ono što je tražila ovim proširenjem. Uz sve to masovno dodavanje ekipa, prosto je neverovatno i apsurdno da će na turniru opet faliti neke sjajne, tradicionalne reprezentacije, jer na prvenstvu recimo nema jedne Danske, nema Italije, a nema ni Nigerije. Uz to, stalno postavljam i ono praktično pitanje – ko će od gledalaca, osim ako nije baš najveći i najluđi fudbalski fanatik, u četiri ujutru da navija alarm kako bi gledao utakmicu poput one između Škotske i Haitija“.

Igranje preko okeana ipak donosi i jednu veliku prednost, jer će tribine širom Severne Amerike nesumnjivo biti obojene u prepoznatljive boje zahvaljujući iseljenicima.

„Ovaj turnir se održava na lokacijama gde je naša dijaspora tradicionalno ogromna. Zbog toga duboko verujem da ćemo na stadionima ponovo imati masivnu, domaćinsku podršku, baš kao što je to bio slučaj u Sent Luisu. Posebno me greje oko srca i drago mi je što nas danas javno i potpuno iskreno podržavaju sasvim normalni ljudi iz Srbije, iz mesta poput Kragujevca i Užica“, ističe naš sagovornik.

Zdrav sportski rivalitet i podrška u regionu tema su o kojoj se često lome koplja, ali Marjan ima vrlo jednostavan i jasan stav koji seče svaku dramu u korenu.

„Sa druge strane, rekao sam nedavno sasvim otvoreno i čvrsto stojim iza toga: ko želi od komšija da navija za Bosnu – super, a ko ne želi – ne mora, tu zaista nema šta da se polemiše i gubi vreme. Potpuno ista stvar i pravilo važi i za Hrvatsku i ostale komšije na velikim takmičenjima. Jednostavno je, uživaj u fudbalu i pusti druge da igraju.“

Velika euforija ume da bude mač sa dve oštrice, zbog čega je svest o potencijalnim mentalnim padovima od ključnog značaja pred prve ispite.

„Kada je u pitanju ta iznenadna euforija, tu se uvek branim onom svojom starom floskulom da ‘duvam na hladno’. To je jednostavno jedna specifična mešavina opreznog razmišljanja iz Beograda, Sarajeva i Splita koja živi u meni. Ne smemo nikako da se opuštamo jer taj rizik od emotivnog pada uvek postoji na Balkanu. Odlično se sećam kada sam 2010. godine gostovao na BHT-u i mrtav hladan uživo tipovao da će Srbija izgubiti od Australije, samo zato što su u prošlom kolu junački pobedili Nemce pa su se opustili, poleteli u nebesa i ‘ponapijali’, misleći da je posao u grupi već završen.”

Nedostatak kontinuiteta je boljka sa kojom se suočavaju mnogi timovi na ovim prostorima, dok retki svetli primeri služe kao dokaz da se čuda ipak dešavaju uz pravi sistem.

„Slično je uvek bilo i sa nepredvidivim mentalitetom Turske. Gledao sam ih jednom na njihovoj televiziji u meču protiv Švajcarske – grmeo je ceo stadion, naboj je bio ogroman, a onda Arif greškom proda samo jednu loptu i oni u desetom minutu već gube sa nula tri i sve pada u vodu. Mi naprosto moramo biti svesni da nismo fudbalska nacija koja ima decenijski kontinuitet, jer čak i jedna mala Slovenija ima po dva svetska i evropska prvenstva iza sebe. U tom kontekstu stalno ističem da je Hrvatska apsolutni fudbalski fenomen. Ljudi očigledno nisu ni svesni da su oni sa šest odigranih Mundijala u vrhu i da su doneli čak tri medalje, što je nezamisliv uspeh, a kod njih se opet nađu pametnjakovići koji nađu razlog da kritikuju Zlatka Dalića. Zato je ključno da zadržimo hladan fokus, sklonimo euforiju po strani i idemo pametno i rudarski iz meča u meč“, zaključuje Marjan Mijailović u razgovoru za Meridian sport.

BONUS VIDEO: