Ozbiljni ljudi, u ozbiljnim odelima, sedeli su u prvom redu. Tako ozbiljni, nosili su identične jarko crvene kačkete. Znate one turiste koji su jedva dočekali da budu deo neke grupe i onda podetinje tih nedelju dana toliko da ti je zbog samoblama neprijatno da ih gledaš.
Tako je barem meni izgledala grupa turskih biznismena-političara, pored parketa. Sa druge strane komentatorske tribine sedeo je sa stilom obučeni Hidajet Turkoglu, predsednik turske federacije, potpuno drugačiji od ovih koji su, kako bi ih u Entourage-u zvali, „suits“ odnosno „odela“. Uz njih, u nekom drugom univerzumu, lako mogu da zamislim i tipa koji je energično šetao pored aut-linije preko puta.
Njemu je to možda bilo i suđeno.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Ergin Ataman je nedavno ispričao da je očeva kompanija u Italiji bankrotirala i da je zato morao da se „povuče“ u Tursku.
„Vratili smo se bez ičega“, kazao je Ataman u intervjuu za grčku Temu.
Ali, vratio se u dom dede, nekadašnjeg Ministra odbrane i, posle povlačenja iz političkog života, advokata. Dve godine je živeo kod njega, upijao, rastao i uživao. Mirko Milićević, Atamanov prijatelj, za Meridian sport je pričao:
“Ljudi da bi razumeli Atamana moraju da shvate da potiče iz imućne porodice. Njegov otac je 1996. godine bio težak 150 miliona dolara.”
Sve se poklapa. Ono što je Vladimir Micov pričao kod dobrog Mileta Ilića, o načinu na koji Ataman uživa u životu, načinu na koji vodi utakmice i opušteno se šali (ne kažem da je smešno, ali sve dok je njemu zanimljivo). Taj 59-godišnjak iz Istanbula deluje kao da nema stres. Doveo je i sina da radi sa reprezentacijom, iako mu je tek 15 godina. Ne zanima ga kako to izgleda.
Posle remek-dela u duelu sa Grčkom, u hodniku arene sam rekao novinarima-prijateljima da više ne mogu reč da kažem za Atamana. Sve čega se dotakao, upalilo je. I odmah sam osuđen na prezir tih ljudi koji (s razlogom) ne podnose ovog trenera još od Galatasaraja, ili onih koji se kunu u struku, u detalje, tehniku, taktiku, naporan rad, X&O’s…
„Iznad njega je samo neka zvezda koja ga prati“, pojednostavljuje Erginov uspeh prijatelj koji je dan ranije analizirao odbrane i napade, sisteme Turske… I nije pronašao ono što je tražio. Kao i Vasilis Spanulis.
Te ozbiljne ljude, u ozbiljnim odelima, do vrhunca uzbuđenja dovodio je neko potpuno različit od njih. I različit od Atamana. Neko ko ne dolazi iz njihovog sveta. Neko ko izgleda kao da se sa planine spustio u varošicu, kupio šta mu treba, upalio svoj kamionet svima anonimne marke i vratio se odakle je sišao.
Taj čovek je Erdžan Osmani. Ta varošica je Bajram Curi. I ti uslovi su nešto što se ne uklapa u glamur u kojem se ovaj visoki momak, karakteristično svetlog tena i snažne vilice, našao 12. septembra 2025. godine.
Odigrao je utakmicu života, na najvećoj sceni, vodio Tursku do finala i prve medalje posle 15 godina… I sve to su gledali – ili još verovatnije da uopšte nisu – njegovi sa severa Albanije, iz Bajram Curija, mesta o kojem je pre dve godine objavljen članak. Pisalo se kako muškarci i dečaci odlaze, najčešće u London, jer siromaštvo uzima maha. Žene ostaju, podižu decu, ali istovremeno moraju da rade da bi preživele.
Erdžan iz porodice Osmani je rano otišao u Prizren, da proba tapkanjem lopte da napravi nešto više. Visina i meka ruka odvele su ga u Tursku, što nije značilo garant mirnog života, ali je nudilo potencijal za nešto bolje. On sada potpisuje velike ugovore, igra za slavni Efes i starter je reprezentacije Turske, ali i pored toga mu niko od novinara nije prišao tokom skoro 20 dana na Evrobasketu u Rigi. Tiho, pognute glave, prolazio je pored zaustavljanih Šenguna, Larkina, Osmana, Korkmaza, Sipahija…
I onda su svi ti bogati ljudi iz bogatih zemalja, videli kako pogađa šest trojki i ide do rekorda karijere u polufinalu, protiv njemu komšijske Grčke. Gledam slike posle utakmice, Šengun i Osman urlaju slavljeći koš, a Erdžan samo pokaže tri prsta kao znak za pogođenu trojku. Nije to samo do karaktera, već i do statusa.
Na kraju mu drugovi daju da on stavi pločicu Turske na prazno mesto na tabli, rezervisano za finalistu. Doživi taj trenutak Erdžan iz Tropoje. Onda mu se, pred svima, pohvalama zahvali Ergin iz Istanbula.
Erginu i Erdžanu nije bilo predviđeno da se spoje. Ali, košarka ih je zagrlila i povela na put koji nije postojao ni na jednoj mapi. Magija igre. I uživanja u njoj.
Bonus video:
