Još je sunce bilo ublaženo mediteranskim vetrom karakterističnim za Baleare kada je Kodi Miler-Mekintajer završavao prepodnevni trening. Dok je pakovao svoje stvari, turisti koji su na plaži pokušali da uhvate malo jutarnje boje brisali su se od peska koji je leteo oko njih tokom procesa jačanja ionako snažnog Amerikanca.
Kodi je čovek navika. Ova slika je od leta 2025, kada se na istom mestu, sa istim ljudima, pripremao za drugu sezonu u Crvenoj zvezdi. Ispostaviće se da je bio toliko spreman da ništa nije želeo da promeni. Ponovo je pozvao iste telefone, rezervisao smeštaj, dvoranu i teretanu. Onaj kondicioni deo na plaži Majorke dolazi tek na kraju.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Postoji, doduše, jedna razlika. Miler-Mekintajer se sada priprema za sezonu u Olimpijakosu koji je u najboljem asistentu Evrolige video idealnu kockicu za čuvanje šampionskog mozaika.
„Počelo je to pre tri godine“, ulazi u priču Miler-Mekintajer, nakon što se zahvaljuje Igoru Tomaševiću, Filipu Volšeku i Vladi Radonjiću što se, posle povrede koja ga je odvojila od terena u samom finišu minule sezone, fizički oseća odlično.
„U Americi mi je familija – majka, otac, sestra… Ali, svi moji prijatelji imaju poslove, ne mogu da izlaze. S obzirom da nemam decu, shvatio sam da odlazak kući i nije baš neki odmor, veći deo dana provedem sam. Čak ni trening nije isti, jer je u Americi sve glomazno, sat vremena mi treba do dvorane, sat do teretane, pa još sat do kuće. Hteo sam da budem efikasniji sa vremenom za oporavak i rad, a da se osećam da sam ipak na nekom odmoru. Pronašao sam Majorku, shvatio da je savršena, da mi je sve potrebno na 5-15 minuta, ne bacam vreme u kolima…“
Odjednom, usred priče, sagovornik podseća zašto su ga uvek smatrali drugačijim. Ne samo na terenu, već po načinu razmišljanja i širini.
„Voren Bafet mi je dao tu ideju“.
Otkud se pojavljuje jedan od najbogatijih ljudi sveta u ovom javljanju sa ostrva koje krasi Mediteran?
„Slušao sam ga, pričao je kako živi u jednom od najmanjih gradova u Americi i nikada nije u kolima da ne bi trošio vreme.“
Miler-Mekintajer od tada ne troši vreme. Istovremeno uživa na jednom od najlepših ostrva Evrope i radi, pripremajući se za ono što sledi u mesecima kada sunce nije više tako toplo. Kako taj plan utiče na ono što posle prikaže na terenu? Kako je uticao na ponajbolju sezonu u karijeri?
„Mnogo mi je pomoglo“, kaže igrač koji je svih 39 utakmica u Evroligi odigrao kao starter Crvene zvezde Meridianbet i provodio 31 minut po meču na terenu!
„Ljudi me pitaju kako mogu da igram toliko minuta, ali ako gledate moju karijeru, telo se prilagodilo. Uvek sam bio u situacijama kada sam morao da budem na terenu zbog tima. Što sam stariji, moram od svega po malo više – malo efikasniji, malo da mi telo bude izdržljivije… Pogledajte moje povrede poslednjih godina – nijedna nije bila zato što mi je telo ’puklo’. U Baskoniji sam pokidao ligamente ramena jer mi je ruka završila u položaju u kojem nikada nije mogla da bude. U prvoj sezoni u Zvezdi protiv Igokei je igrač pao celom težinom na moj zglob. Dakle, udaren sam. A prošle godine me Šengelija prilikom pada udario posred kolena. Sve je to zbog ovakvog rada tokom tela. Mnogo puta vidim ljude koji se povređuju i koji pate tokom sezone – njihova leta ni najmanje ne liče na moja.“
Zdravlje? Tu! Poznata sredina? Tu! Uloga u timu? Tu! Ipak, nešto je posebno kliknulo kod Miler-Mekintajera u drugoj sezoni u dresu Zvezde da igra tako da završi godinu sa 7,4 asistencija po meču, ubedljivo najviše u celoj Evroligi. Šta?
„Mnogo sam dobro radio tokom leta sa Igorom i mojim drugom trenerom. Maksimalno smo iskoristili ograničeno vreme. Kad sam se vratio, osećao sam se komforno, poznavao tim, razumeli smo se. Nisam morao da se prilagođavam, sve sam znao i to je pomoglo – posebno uz samopouzdanje koje mi je Janis (Sferopulos) uvek pružao. Nažalost, desile su se neke okolnosti i došlo je do rastanka. Ali, isto sam kliknuo i sa Sašom (Obradovićem). Nismo se slagali oko milion detalja, ali to je neki deo prijateljstva. Njegov mentalitet podsećao me na Duškov (Ivanović). On kaže šta želi, ja probam da shvatim koliko mogu i da isporučim.“
Ovaj deo intervjua navijači Zvezde čitaju i pitaju se – zašto onda crveno-beli nisu finiširali onako kako su igrali u prvoj polovini sezone? Zašto je ekipa tako pala da je sa desete pozicije ušla u plej-in i, očekivano s obzirom na formu, bila eliminisana već u prvom meču protiv Barselone?
„Ako me pratite znate da sam tokom cele karijere išao korak po korak. Bukvalno trening po trening, utakmicu po utakmicu. U mestu kao što je Beograd moraš da budeš mentalno jak ako igraš za bilo koji od dva tima. Isto je sigurno i u Grčkoj sa Panatinaikosom i Olimpijakosom. Ako odigraš jednu sjajnu utakmicu, to apsolutno ništa ne znači. Moraš uvek, uvek da se dokazuješ. Ne smeš da poletiš, niti da padneš nisko.“
E, to…
„E, to je mentalitet koji smo izgubili rano prošle sezone. To je ono najjače što je meni u glavi. U Beogradu moraš da držiš glavu dole, da ti buka ne smeta. A mnogo je buke oko tebe. Ako slušaš, jednog dana ćeš se osećati kao najbolji na svetu, a drugog ćeš misliti da ti sledi otkaz. Druge godine sam bio apsolutno fokusiran. Nisam imao vremena da brinem šta drugi govore o meni. To mi je sigurno pomoglo da budem konstantan.“
Da je Evroliga pustila ulaznice za Fajnal-for u Atini na polu-sezoni, utisak je da bi navijači Zvezdi pokupovali veliku većinu. Euforija je bila velika kada su beogradski crveno-beli bili pri – ili čak i na – samom vrhu najjačeg evropskog takmičenja. Ni to ne pomaže – kaže Kodi.
„To pominjanje Fajnal-fora u novembru… Znate, postoje dva načina da se to gleda. Ako nešto kažeš, moraš stalno da radiš kako bi opravdavao tu izjavu. A pogledajte sada timove koji su igrali na Fajnal-foru, kako su igrali i kako su bukvalno svi postajali bolji tokom sezone. Išli su korak po korak. Real Madrid uopšte nije dobro krenuo, ali su ti ljudi milion puta igrali završni turnir, razumeju proces. Nikoga ne zanima kako si počeo, nego kako si završio. Kad smo vezali sedam pobeda (oktobar-novembar) u Evroligi rekao sam Džeredu (Batleru): ’Moramo korak po korak, ovo je strašno duga sezona. Svi timovi su toliko dobri, a mnogi nisu u ritmu. Tek ćeš u januaru, februaru, martu videti koji su za Fajnal-for. Prerano je sada’. Možete da proverite sa njim…“
Dok priča, kod Miler-Mekintajera ne postoji povišen ton. Zrelost i smirenost izbijaju iz ovog momka koji je uvek na terenu psihologije. I koji često tu pobeđuje. Zato je apsolutno spreman da uskoči u sistem Olimpijakosa – sistem koji je tu godinama (utisak je i decenijama).
„Biće veoma interesantno“, kaže Kodi.
„Ja sam neko ko voli navike. Ako imaš pravu formulu ili sistem, drži se toga i pomalo se razvijaš, postaješ bolji. Svi prijatelji sa kojima govorim na dnevnom nivou, tačno znaju u kom trenutku dana ja nešto radim. Postoji razlog zašto sam uvek igrao dobro protiv Olimpijakosa – zato što oni prate sistem koji je uvek isti. I to je ključno za dugu sezonu. Ako se stalno prilagođavaš prema sledećoj utakmici, mnogo je teško izgraditi konstantnost. Zato je Olimpijakos stalno na Fajnal-foru. Biće mi zanimljivo da naučim sve što je potrebno. Već sada imam neke napade koje proučavam sa svojim trenerom. Da naučim kako uvek da igram. To je način da nestane mentalni zamor od silnih skautinga protivnika.“
Ko postigne da se rival prilagođava njemu, taj je već pobedio, smatra Kodi.
„Tada si pun samopouzdanja. Sistem u odbrani i napadu se zna, imaš samo varijacije.“
Govoreći o dva beogradska, Miler-Mekintajer je pomenuo i dva grčka ljuta rivala. Iz jednog vrelog derbija odlazi direktno u drugi. Ne deluje kao čovek kojem se povećava broj otkucaja srca u minutu kada se nađe u vulkanu tuđih emocija, ali treba pitati…
„Samo dan po dan“, uverava Kodi. „Moj fokus jeste na sezoni, ali na ovom delu pripreme, kako da na kraju napravim najbolje odluke. Samo tako mogu da pomognem timu.“
Pitanje o rivalitetu Olimpijakosa i Panatinaikosa je propalo. Idemo dalje: Panatinaikos je u dosadašnjem toku leta napravio spektakularne transfere, gde su između ostalih u zeleni deo Atine sleteli Željko Obradović i Isak Bonga – dvojica majstora sa kojima je Kodi vodio bitke prethodne dve sezone u večitom derbiju grada na ušću Save u Dunav. Sprema se novo poglavlje.
„To je kul“, nepromenjenim tonom u glasu kaže sagovornik i jasno je da ne dobijamo mnogo toga sočnog.
„Ispratio sam malo šta se dešava. Ali, to je još samo jedan trener i još samo jedan igrač. Nisam iz Grčke i meni to ne može da bude lično. Znate kad mi je bilo malo ličnije – u prvoj sezoni u Beogradu, jer sam već igrao tamo za drugi tim. Međutim, prošle godine se sve promenilo. Ne razmišljam o specifičnom timu, igraču ili treneru, jer onda bi to uticalo na mene. Sve gledam istim očima. I dok gledam, želim da pobeđujem.“
Te oči u poslednje vreme uprte su često i u fotoaparat. Nije iznenađenje da takav tip čoveka, sa dubljim razmišljanjima i opažanjima, prenese sve na fotografiju.
Ako postoji neka slika – ili ako ne postoji ali bi voleo da je taj trenutak ovekovečen – koju bi uramio iz perioda u Crvenoj zvezdi, koja bi to bila? Sa druge strane „žice“ čuje se samo zamišljeno „Uhhh“…
Delovalo je da bi za odgovor Kodi mogao naknadno da pošalje poruku, kad razmisli. Umesto toga – usledilo je brzo:
„Moja omiljena fotografija: utakmica protiv Pariza (85:69, 10. januar 2025, prim aut). Uradio sam nešto i počeo sam da vičem. Možeš da vidiš kako vučem svoj dres i koliko je to bilo značajno. Zapravo, o tome pričam na terapijama – da treba pokidati lance koji me koče u životu.“ (peta u nizu na ovom postu)
Uh, odličan odgovor. Hvala Ko…
„Broj dva“, u zoni je CMM…
„Stojim na sredini terena, a iza mene se vidi srpska zastava preko navijača. Ta je baš super, jer sam osetio specifičnu ljubav prema Srbiji. Veoma smo slični ljudi.“
Dobro, to je baš le…
„Broj tri je jedna sa potpredsednikom i predsednikom Zvezde. Ima slika kada grlim predsednika Drčelića, ta mi je važna. Život spoji iste energije. Znam koliko je strastven prema Zvezdi, a on zna koliko sam i ja bio.“ (treća u nizu)
A kada neko kaže: „Ne mora baš sve da se fotografiše, pamtiće se i ovako“… To je praktično slika odnosa sa Nikolom Kalinićem.
„Kalina je moj brat, zauvek. Koliko smo samo cele prve sezone ’ukrštali rogove’. Svađali smo toliko baš zato što smo slični. Ali, cele te godine smo obojica prolazili kroz mnogo toga van terena, gde su nam okidači bili laki. Posle smo se obojica pomirili sa tim što se dešava u našim životima. Tokom predsezone između dve godine, seli smo ispred dvorane na Kipru i počeli da pričamo. Od tog momenta postajali smo sve bliži i bliži. On je veliki lider, sjajan igrač koji, doduše, postaje sve stariji“, smeje se Miler-Mekintajer pa vraća na svoj prepoznatljiviji ’mod’.
„Mnogo mi je pomogao da shvatim Srbiju, kako i zašto se ljudi ponašaju na određeni način. Objasnio mi je istoriju odnosa sa drugim zemljama, kada mi nije bilo jasno zašto je energija u nekom gradu prema nama takva kakva je.“
Idu nove lekcije iz istorije. Tamo gde je nauka o istoriji nastala – u Staroj Grčkoj.
„Učim gde god odem. Želim da shvatim više o kulturi. I što više shvatam, to se manje osećam strancem. Posebno kada prolazim mestima gde su se veliki događaji odigrali pre mnogo stotina ili hiljada godina. To mi pomaže da se osećam bolje.“
Naučio je mnogo toga o Beogradu i Srbiji. Sam je postao deo istorije Crvene zvezde. Kodi Miler-Mekintajer sada ide dalje. Korak. Po. Korak.
Bonus video:
