Đe će sad? Eee…
Nije se dobrom Boriši, potomku slavne loze Slijepčevića iz Gacka, svidelo što mora još da me čeka. Kad je gladan nije sav svoj. (Taj moto iz reklame smo Ana i ja, na proleće 2022, napisali u formularu za upis deteta u osnovnu školu, gde ti otprilike traže nešto ekstra što treba da znaju pre nego… Džaba im, al’ ajde).
Bila je to poslednja grupa novinara sa kojom sam stao da se pozdravim. Barem se tako nadao dvometraš širokih ramena kojem je u glavi bio burger, kebab, šta god može da se nađe u kasnim satima. Njegovom drugu Žobli u glavi je bilo samo majmunče sa činelama na monociklu i cirkuska muzika. Toliko od njega tako kasno. Iscrpljen je.
Sa osminom finala Evrobasketa, došli su i novi timovi u Rigu. Sa novim timovima – novi novinari. Sa novim novinarima – stari. Sa starima – poznanstva.
Ćezare, iz Bolonje, prvi naleće. Doza uvreda, kako i dolikuje kad dolazi momak kojem nije baš jasno zašto ga uvek kinjim. Kako zašto? Em je mlad, em je Italijan, em mu nije jasno zašto. Savršena kombinacija.
Prilazi Janis (bez S) iz Grčke. Prilazi Moše iz Izraela. Semih iz Istanbula je tu od početka, družimo se. Šalimo se i sa domaćinom, Matisom. Javlja se i ljubazni portparol Poljaka. Sa Mikom iz Finske osećam da sam već na „’de si, miko“.
„Excuse me, where is the entrance to Arena“, pita, odokativno, vršnjak.
„You go here“, objašnjava koleginica.
„Što mu pričaš na engleskom, vidiš da je naš“, više ni ne nagađam, nego znam.
„Ma jok, Poljaci“.
Da bre, Poljaci, ali iz Sarajeva. Novo poznanstvo.
Stiže poruka od Linasa iz Litvanije. Stiže poruka od Tanasisa, iz Atine. Stiže od Sevsin, iz Ankare, sa prebivalištem u Istanbulu. Stiže i od Aralea iz Tel Aviva.
Neki su već došli, neki stižu, a neki pronalaze načina da se nađu u Rigi.
Stameni Hercegovac će tek tada poludeti. Ili će tvrdoglavo da se okrene i ode, ali će u svakom slučaju biti simpatično. Ne baš simpatično kao kada se, pre neki dan, podigao nasmejan, živ i čitav, sa asfalta Rige.
Pre toga mi ništa nije bilo smešno.
Video sam ga kako nestaje iza automobila. Kao da je izveo skok u ledenu Trebišnjicu, na glavu, zajedno sa svojim trotinetom koji je vozio. Zvuk koji je pratio šok bio je jedini mogući kad pada toliki čovek iz tih krajeva:
„Uh…“
Tu čak ne ide ni znak uzvika. Nema „jao“, nema „kuknjave“. Samo „Uh…“
Podigao se, protrljao ruke, pogledao razbijeno koleno i razbijeni trotinet – i nastavio. Nekoliko minuta kasnije je snimao neki trening, kriveći Blažu (ispravno Blaža) što je naglo usporio pa je morao da ga izbegne i…
Sa takvim kolenom, budući diplomac Inženjerstva nafte i gasa na Rudarsko-geološkom fakultetu, sada je lutao ulicama grada u potrazi za jelom. Naleteli smo prvo na Mikija Vukovića („nemoj da mi snimaš ove kako šetaju“) i Stevana Stojanovića, iz FSS, a posle i na Boguna.
Ivan Bogunović je seo sa nama i počela je priča o nekim drugim vremenima. Da se sad ne foliram – pričali smo i o politici. Ali to je budalaština. Čim smo se prebacili na fast-food na Miljakovcu, prvi kompjuter, prvu Internet konekciju, način komunikacije, neprimetnu nemaštinu, vojsku, dopisivanja sa ortacima koji se predstavljaju da su neka devojka…veče je bilo lepše.
Povratak kroz sada već naše parkove Rige, otvara nove teme. Počinjem da zaboravljam šta sam s kim pričao, bojim se da se ne ponavljam. Toliko različitih ljudi. Toliko kultura. Takvo šarenilo…
Đe ćeš bolje.
Bonus video:
