U našem serijalu Mundijal 50, tekst o turniru u Argentini 1978. dolazi samo dan nakon priče o „veselim sedamdesetima“ i tri Svetska prvenstva koja su se odigrala tokom te decenije. Prvog juna 1978. godine, na tačno 40. godišnjicu stiže priča o političkoj borbi koja se vodila tokom turnira na kom je Mario Kempes vodio Gaučose ka prvoj tituli prvaka sveta.
Međutim, ova priča nije ona uobičajena, kako je argentinska vojna hunta koristila sva sredstva ne bi li taj Mundijal iskoristili u političke svrhe. To svakako jeste tačno, ali nećemo se fokusirati na mnogo puta ispričanu priču po kojoj su sudije gurale Argentince ka trofeju i pritisak koji su arbitri osećali u zemlji u kojoj je bila zavedena strahovlada.
Kada je 1. jula 1974. godine preminuo argentinski predsednik Huan Peron, krenuli su prvi veći politički problemi koji će svoj epilog dobiti dve godine kasnije. Isabela Martinez de Peron, supruga pokojnog Huana, smatrala je da je ona pravosnažni i punopravni lider i naslednik te pozicije koju je i zauzela.
Ipak, posle vojnog puča 24. marta 1976. godine, Izabela Peron je bila svrgnuta od strane argentinskih oružanih snaga i pomoći Sjedinjenih Američkih Država. Rezultat puča bio je da je Horhe Rafael Videla postao predsednik Argentine, a njegova vojna hunta je zauzela sve najvažnije položaje moći u državi.
Mnogi protivnici vojnog režima su u narednom periodu protestvovali protiv hunte, što je za rezultat dalo takozvani Prljavi rat, u kojem je hunta ućutkivala svaku vrstu disidenata. Bilo ko da je bio protivan tadašnjem režimu i naslonjen na socijalistička shvatanja nestajao bi ubrzo nakon što bi hunta to doznala.
Ni dan-danas se ne zna koliki je tačno broj, ali sumnja se da je u tom periodu od nekoliko godina nestalo preko 30.000 ljudi. Uglavnom je to bila omladina koja je oštro protestvovala protiv političke situacije u zemlji. Ipak, operacija vojne hunte dešavala se pred očima sveta. Jedan od kampova u koji su ljudi bili zarobljivani nalazio se u samom centru Buenos Ajresa, na lokaciji nazvanoj Klub Amerika. Razlog za to ime je blizina stadiona Kluba Amerika Boka Juniors, čuvena La Bombonera.
Toliko je očigledno bilo sve što je hunta radila, dokazujući svu svoju moć onima koji bi hteli da se pobune protiv njih. Nikada ne bi bilo jasnih dokaza, ali ljudi su lako primećivali da im poznanici ili čak članovi porodice najednom nestaju zauvek.
MUNDIJAL 50: VESELE SEDAMDESETE
Razmere brutalnosti hunte su bile jasne, a u svemu tome našli su se fudbaleri Argentine. Mundijal u njihovoj zemlji je došao u pravi čas, da ga hunta iskoristi u sopstvene promotivne svrhe.
Ali kakve veze ova priča ima sa političkom borbom pred očima čitavog sveta? Ona se zapravo odigravala na šest stadiona koji su bili domaćini Svetskog prvenstva. Ako to do sada niste znali, nemojte se iznenaditi.
Bila je to borba koju je malo ko primetio. Suptilna i gorka, odigrala se za one koji su znali šta je učinjeno. Svaka kamera zabeležila je sliku te tihe borbe protiv režima, svaki ljubitelj fudbala, svesno ili ne, bio je svedok onoga što se dešavalo.
Ta poruka koju su obični Argentinci „slali“ svetu nalazila se na golovima na svih šest stadiona. Stative su pri dnu bile obojene u crno.
Međutim, sve je počelo sa idejama o tome kako će izgledati mreže na tim golovima. Način na koji će mreža biti spuštena izazivao je mnogo polemika iza kulisa, tokom priprema za Mundijal. Zaposleni na stadionima su insistirali da to bude evropski sistem, čuveno slovo D, po kojem bi mreža izgledala onako kako i danas izgleda na svim evropskim stadionima, pričvršćena sa gornje strane tako da daje izgled pravougaonika.
MUNDIJAL 50: LUIS NAZARIO DE LIMA RONALDO
No, dovitljivi Argentinci su znali kako da stave prst u oko brutalnoj hunti. Odlučili su se za takozvane L mreže, po kojima bi mreža direktn padala od prečke ka dole, bez dugačke potpore kao kod D mreža. To bi davalo približan izgled slova L, a razlog za to bio je jer su takve mreže korišćene 1950. u rivalskom Brazilu.
Ali, takva sitnica bila je ništa u poređenju sa stativama. Odluka je pala na to da se one u dnu prekreče crnom farbom. Političkim liderima je to lažno predstavljeno kao tradicija u južnoameričkom fudbalu – što očigledno nije bio slučaj, ali je njihovo nepoznavanje tamošnjeg fudbala bilo ogromno, pa je takav predlog odobren.
Ipak, ti crni delovi na stativama predstavljali su crne kapitenske trake, one kakve se danas nose kada se obeležava nečija smrt.
To je bio njihov način da se pruži podrška svima koji su ostali bez nekoga tokom brutalnosti režima, ali i način da se nestalima i preminulima oda počast.
Danas je poznato da su se fudbaleri Argentine pred veliko finale sa Holandijom ozbiljno razmišljali na radikalan potez – da namerno izgube meč i ne dozvole hunti da se koriste njihovim uspehom. Bila bi to velika sramota za sve, uključujući i režim, ali je na kraju reagovao legendarni Sesar Luis Menoti.
Selektor te generacije sjajnih fudbalera je često pokazivao svoju mudrost u vođenju timova i u vođenju te Argentine. On je bio taj koji je igračima održao govor, govoreći im da finale ne igraju za huntu.
MOŽE LI ARGENTINA SA MESIJEM DA PONOVI USPEH OD PRE 40 GODINA?
a igrače je taj meč bio moralna dilema. Lavirint u kojem su se lomili njihovi sveukupni pogledi na svet. Uostalom, i svi igrači su poznavali nekoga kome je neki član porodice nestao. I oni su, u suštini svega, osećali zlodela vojnog režima.
Ipak, Menoti je znao kako se postaje veličina, rekavši svojim zbunjenim fudbalerima da igraju za običnog radnika, za radnika u fabrici, kafedžiju, pekara, za sve one koji su ispunjavali stadione da bi gledali majstore u belo-plavim dresovima.
Njegovi fudbaleri su savladali Holandiju i podigli trofej za svakog običnog Argentinca. A stative su i dalje stajale sa crnim trakama u svom dnu. Tihi simbol borbe i stradanja koja je stajala pred očima hunte.
Pred očima celog sveta.
