Oni nikada nisu videli Svetsko prvenstvo

Pojave se u medijima povremeno izjave poznatih ličnosti u kojima govore o stvarima koje su im se desile po prvi put. Događaji koji su im bilo naročito važni, iako možda nisu uobičajeni.

Poznato vam je to, daju izjave o tome kako se osećaju otkako su postali roditelji. Ili čak, banalniji primer, kako su se osećali kada su prvi put u životu ugledali sneg. U te osobe se mogu ubrajati i fudbaleri, naročito oni koji se vrate sa svog prvog Svetskog prvenstva.

I takve izjave su normalne. Doživeli su nešto što nikada pre nisu i emocije koje su osetili bile su posebne, verovatno pojačane i istančane.

MUNDIJAL 50: TVOJ NAJBOLJI VODIČ DO SVETSKOG PRVENSTVA!

Međutim, postoji i druga strana te medalje. Neki od njih tamo nikada nisu nastupili. Što i nije tako čudno – Svetsko prvenstvo je rezervisano samo za svetsku fudbalsku elitu i ne može se tamo naći baš svako.

Ipak, na primeru ovih 13 fudbalera to jeste čudno. Oni su osvajali neke od najvećih trofeja, bili razlog da im stadioni širom sveta kliču i uzvikuju njihovo ime. Bili su toliko veliki – doduše, jedan od njih je i dalje aktivan igrač – da su u periodima njihovih najblistavijih fudbalskih partija bili primećivani porasti u broju dece koja su dobijala njihova imena.

Međutim, oni nikada nisu otišli na Svetsko prvenstvo. Nikada nisu dobili priliku da ushićeno prepričavaju dogodovštine iz višemesečnog kampa reprezentacije. Neki su bili rođeni na pogrešnom mestu, neki možda samo u pogrešno vreme.

VEĆ SU SPREMNE KVOTE ZA SVETSKO PRVENSTVO!

Neke od njih je nesrećni životni put sprečio da u dresu svog nacionalnog tima istrče na najveću fudbalsku smotru. Zato nije slučajnost što ovde govorimo o tačno 13 fudbalera.

Jari Litmanen

Jari Litmanen je najbolji finski fudbaler svih vremena. Tako kako je ta rečenica napisana – sa lakoćom i bez ikakve dvosmislenosti – tako je i Litmanen igrao fudbal. Na fudbalskoj sceni se pojavio daleke 1987. godine, kao 16-godišnjak, nastupajući za maleni Reipas iz Lahtija. Već dve godine kasnije, obukao je dres Finske.

Najdublji trag je ostavio u Holandiji, nastupajući za Ajaks punih sedam godina. Bio je deo čuvenog tima koji je 1995. osvojio Ligu šampiona, a u zemlji lala je u tom periodu ime „Jari“ godišnje dobijalo više od 200 dece.

Sam taj podatak govori o njegovoj veličini, ali sa nacionalnim timom nije mogao da ode na Mundijal. Finska jednostavno nije bila dovoljno dobra, iako je deo tog tima bio i Sami Hipija.

Za Finsku je nastupao u četiri različite decenije, od osamdesetih godina pa sve do 2010., nastupivši za „Suomi“ 137 puta.

Jan Raš

Jedan od najboljih igrača Liverpula svih vremena nije otišao na Svetsko prvenstvo iz sličnih razloga. Vels je poslednji put na Mundijalu bio 1958. i taj post dug šest decenija i dalje traje, pa nije preveliko iznenađenje što je Jan Raš danas u ovoj kategoriji.

Za Redse je počeo da igra u njegovo zlatno doba i bio je deo Liverpula čitavu deceniju i po. Gotovo čitave osamdesete je proveo na Enfildu, učestvujući u nekim od najvećih uspeha tog kluba. Bio je deo poslednje generacije Liverpula koja je osvojila tadašnju Prvu diviziju, ali uspesi na reprezentativnom planu su izostali.

Neki od njegovih golgeterskih rekorda i dalje traju – mada bi Mohamed Salah ove sezone mogao da prestigne njegov rekord po broju golova u svim takmičenjima u jednoj sezoni – što potvrđuje njegove igračke kvalitete da se nađe na najvećoj fudbalskoj smotri. Mundijal je morao da ostane siromašniji za jednog Jana Raša.

Bernd Šuster

Zamislite fudbalera koji je jedne godine bio drugi najbolji fudbaler sveta, a treći u još dva navrata. I zamislite ga kao Nemca, pripadnika tradicionalno jake reprezentacije. Ipak, Bernd Šuster uprkos svemu tome nikada nije zaigrao na Svetskom prvenstvu.

Možda je to iznenađenje, ali Šuster se od selekcije Zapadne Nemačke oprostio još 1984., kada je imao 24 godine. Razlog za tako nešto bili su stalni problemi na relaciji Barselona-Zapadna Nemačka.

MOGU LI NEMCI DO TITULE?

Klub ga redovno ne bi puštao da igra prijateljske mečeve, kao što je to bio slučaj kada je trebalo da Nemci igraju protiv Brazila. Šuster je protiv volje kluba otišao na taj meč, da bi se naknadno dogovorili da odigra 45 minuta i odmah se vrati nazad u Kataloniju.

On je to uradio, ali su se u taboru Zapadne Nemačke ozbiljno uvredili što nije otišao na timsku proslavu nakon meča, pa je Šuster rekao da mu je sve dozlogrdilo. Nije se dobro slagao sa tadašnjim selektorom Jupom Dervalom, a priča se da mu ni Pol Brajtner nije odgovarao.

Odigrao je samo 21 meč za Zapadnu Nemačku.

Gunar Nordal

Ako vam njegovo ime nije poznato, nemojte se brinuti. Legenda Milana i strelac preko 200 golova za Rosonere nikada nije nastupio na Svetskom prvenstvu iz jednog sasvim drugačijeg razloga.

Naime, Nordal je za Švedsku nastupao od 1942. do 1948. godine, kada se Mundijali nisu igrali zbog Drugog svetskog rata. Upravo je te 1948. bio najbolji strelac na Olimpijskom turniru u Londonu, gde su se Šveđani okitili zlatnom medaljom.

Kako je to tada bio običaj, bogati italijanski klubovi su počeli da se otimaju za reprezentativce te zemlje, ne bi li ih doveli u svoje redove, a samim tim oni bi postajali profesionalci.

Nordal je, tako, po odlasku u Milan postao profesionalni fudbaler u vreme kada je švedski savez zabranjivao profesionalcima da nastupaju za nacionalni tim. Uprkos tome što su im falili najbolji igrači, Šveđani su 1950. na Mundijalu završili kao trećeplasirani, dok su osam godina kasnije u finalu izgubili od Brazila.

Možda bismo danas čitali o drugačijoj istoriji fudbala da Šveđani nisu toliko držali do svojih principa, ali Nordal je uprkos svemu ostao bez odlaska na Svetsko prvenstvo.

Valentino Macola

Za njega se smatra da je jedna od najboljih „desetki“ u istoriji fudbala. Neki, koji ga se sećaju, i dan-danas tvrde da je najbolji italijanski fudbaler svih vremena.

Mi samo znamo da je o tome teško suditi, kao i da je mnogo toga ostalo neispričano. Jer, Valentino Macola je poginuo sa samo 30 godina, kao deo „Grande Torina“, u avionskoj nesreći poznatoj pod imenom Superga. Macola je bio kapiten tog velikog tima sa kojim je osvojio pet titula prvaka Italije.

Ipak, u to vreme se Svetsko prvenstvo nije igralo – nesreća se dogodila 1949. godine – a pripreda se da je Macola bio bolestan i da za njega nije bilo očekivano da se nađe u avionu koji je leteo za Lisabon.

Za Italiju je odigrao tek 12 mečeva, a nekoliko puta je nosio i kapitensku traku Azura.

Abedi Pele

Jedan Pele je osvojio tri svetska prvenstva, a ovaj nije nastupio ni na jednom. Abedi Pele – ili Abedi Aju, kako glasi njegovo pravo ime – jedan je od najboljih fudbalera Afrike svih vremena. Ipak, kako potiče iz Gane, imao je dosta težak posao ne bi li povukao „Crne zvezde“ ka Mundijalu.

U vreme kada je on igrao, u poslednje dve decenije 20. veka, afričkim timovima nije bilo lako da se probija do Svetskog prvenstva zbog malog broja mesta koje im je FIFA dodeljivala, a ni situacija u nacionalnom timu Gane nije bila sjajna.

OGROMNA JE KVOTA DA AFRIKANCI OSVAJAJU SVETSKO PRVENSTVO!

Ova reprezentacija je svoje najbolje godine doživela u 21. veku, pa je tako Abedi Pele ostao bez nastupa na Mundijalu. Između ostalih, igrao je za Olimpik iz Marseja tokom šest godina, osvojivši u tom periodu i Ligu šampiona zajedno sa Draganom Stojkovićem Piksijem.

Ako mu je za utehu, njegovi sinovi i fudbaleri Svonsija Andre i Džordan Aju nastupili su u dresu Gane na Mundijalu u Brazilu 2014. godine.

Erik Kantona

„Kralj Erik“, kako ga i danas zovu u Mančesteru, ostvario je veliku fudbalsku karijeru iako se povukao kao 31-godišnjak. U Mančester Junajtedu je dostigao najveće visine, a za Francusku je nastupao u crnom periodu za „Galske petlove“.

Naime, Francuzi nisu uspeli da se kvalifikuju za turnire u Italiji 1990. i SAD 1994. Kantona je bio deo tima koji je prethodio čuvenoj zlatnoj generaciji, a imao je samo 32 godine kada je Francuska na svom terenu postala prvak sveta.

Teško je reći da li bi se on našao u tom timu, koliko bi imao motivacije ili da li bi Francuska uopšte osvojila taj turnir, ali je činjenica da je najgori period u modernoj istoriji tamošnje reprezentacije počeo kada je Kantona debitovao i završio se kada je odigrao poslednji meč u famoznom plavom dresu.

Geret Bejl

On je jedini od 13 igrača sa ove liste koji je i dalje aktuelan. Kao i Jan Raš, a isto tako kao i još jedan igrač koji sledi za njim. O Geretu Bejlu znamo sve.

Ostvario je mnogo toga u klupskoj karijeri. Jedno vreme je bio najskuplji fudbaler sveta, sa Real Madridom je osvojio tri Lige šampiona, a trenutno juri četvrtu. Uprkos tome što je imao mnogo problema sa povredama, njegov kvalitet se nikada nije dovodio u pitanje.

No, ono što Bejla razlikuje od ostalih Velšana sa ove liste jeste to što je on ostvario veliki uspeh u dresu državnog tima. U leto 2016. bio je deo generacije koja je stigla do polufinala Evropskog prvenstva u Francuskoj.

Bejl je imao velikog udela u tome, i kroz kvalifikacije i na samom turniru, a taj uspeh će verovatno još dugo ostati nenadmašan u ovoj maloj britanskoj zemlji. Ovog leta će napuniti 29 godina, pa će i dalje biti moguće da odigra bar jedan Mundijal, u Kataru 2022. godine.

Rajan Gigs

Treći Velšanin na ovoj listi. Legenda Mančester Junajteda je za Crvene đavole igrao pune 24 godine, obarajući najrazličitije rekorde engleskog fudbala. Karijeru je završio sa punih 40 godina, ali je za Vels nastupio tek 64 puta.

To i nije tako mnogo kada se uzme u obzir da je Rajan Gigs nacionalni dres nosio u razmaku od 16 godina. Jedna od stvari koju su mu britanski mediji tokom karijere zamerali bila je upravo ta da često nije igrao za Vels, posebno ako su u pitanju bile prijateljske utakmice. Tokom čak devet kalendarskih godina, Gigsu se dešavalo da je za Vels nastupio tri ili manje puta, što samo dovoljno govori o tim tvrdnjama.

Kao i Raš i Bejl, Gigs je takođe Mundijale propuštao zbog nedovoljno talenta u njihovoj selekciji, ali to ga nije sprečilo da ima jednu od najdugovečnijih karijera među fudbalerima.

Žorž Vea

Njega je tako lako opisati. Eksplozivni napadač, mešavina brutalne snage i brzine, nezaustavljivi golgeter koji je harao Evropom. Žorž Vea bio je prvi afrički fudbaler koji je dobio Zlatnu loptu i tako postao najbolji fudbaler planete.

Bilo je to 1995. godine, nešto više od dve decenije pre nego što će postati predsednik Liberije. Svetska prvenstva su ga obilazila iz očiglednih razloga – Liberija nije bila ni izbliza dovoljno snažna da bi se izborila za mesto među najboljim selekcijama planete.

KO POSTAJE PRVAK SVETA?

Ipak, to ga nije zaustavilo da ostvari blistavu karijeru i nastupi za timove kao što su Monako, PSŽ, Milan, Čelsi i Marsej. Njegov sin Timoti Vea za sada pokazuje da je bar nešto fudbalskog talenta nasledio od slavnog oca, pošto je u sezoni 2017/18 debitovao za Pari Sen Žermen, a istovremeno je i član mlađih selekcija SAD.

Laslo Kubala

Lasla Kubalu prati specifična priča. Rođen 1927. u Budimpešti, ovaj Mađar je ostvario veliku, ali istovremeno turbulentnu karijeru. Tokom 1949. napušta Mađarsku usled komunističkih promena i postaje izbeglica. Posle malo lutanja Evropom, dve godine kasnije postaje fudbaler slavne Barselone, za koju će nastupati punih 10 godina.

Ipak, posebno je zanimljiva njegova priča u reprezentativnom fudbalu. Kubala je, naime, nastupao za tri različite selekcije. Prvo je tokom 1946. i 1947. upisao šest nastupa za Čehoslovačku, da bi već naredne godine tri puta igrao za rodnu Mađarsku.

Nakon odlaska iz domovine dobija špansko državljanstvo i za Crvenu furija igra 19 puta i postiže 11 golova. Svoj poslednji meč za Španiju odigrao je 1961., a naredne godine bio je uvršten u tim koji je trebalo da putuje na Mundijal u Čile. Ipak, povreda je bila jača od njega.

Kubala je bio prvoklasni golgeter koji je za Barselonu postigao preko 130 golova u tamošnjem šampionatu, a sa katalonskim timom je bio prvak Španije čak četiri puta.

Džordž Best

„Kada me ne bude, ljudi će zaboraviti sve moje gluposti i sve što će pamtiti biće fudbal“, glasi jedan od citata Džordža Besta. Legenda Mančester Junajteda i britanskog fudbala ostao je poznat upravo po citatima, a bilo ih je mnogo vrednih pomena.

No, ono što je takođe vredno pomena jesu njegove igračke sposobnosti, njegovo umeće da na krilu driblinzima izludi protivnike, a potom prelepim golovima završava akcije. Međutim, Džordž Best je bio iz Belfasta, Severne Irske. To je automatski značilo i otežan put ka Svetskom prvenstvu.

Severna Irska je do sada samo jednom uspela da se nađe na završnoj smotri. Best je tada imao samo 12 godina i sigurno se dobro sećao tima koji je predstavljao njegovu zemlju u Švedskoj. Priliku da jednog dana i on povede svoje sunarodnike na tako veliko takmičenje nikada nije dobio.

Bio je jedan od prvih fudbalskih superstarova i „loših momaka“ koji su pažnju medija privlačili svojim burnim životom van terena.

Alfredo Di Stefano

Ko bi rekao da je jedna od najvećih legendi Real Madrida i evropskog fudbala ostao uskraćen za nastup na Svetskom prvenstvu? Rođeni Argentinac je imao sličan put kao i Laslo Kubala.

Rodom iz Buenos Ajresa, Alfredo Di Stefano je nastupio za Gaučose na šampionatu Južne Amerike 1947. godine. Svet se tada još uvek oporavljao od najkrvavijeg rata ikada viđenog, ali u Južnoj Americi se već „pikao“ fudbal. Postigao je šest golova na šest mečeva na putu Argentine ka osvajanju turnira.

Međutim, Mundijal je uvek ostajao daleko od njega. Prvi turnir na kom je mogao da nastupi bio je u Brazilu 1950., ali je Argentina tada odbila da učestvuje. U Švajcarsku 1954. nisu uspeli da se plasiraju, pa je dve godine kasnije Di Stefano, poput Kubale, rešio da uzme špansko državljanstvo.

PONOVO ŠPANCI NA TRONU?

Kao da je i njemu ta promena nacionalnosti bila negativan znak. Španija 1958. nije uspela da se kvalifikacije, a Di Stefano je ostao bez Svetskog prvenstva 1962. takođe zbog povrede. Španija je tako na turnir u Čile otišla bez njega i Kubale, pa najveća fudbalska smotra nikada nije videla „plavokosu strelu“.