Čuvar mreže moskovskog CSKA, Igor Akinfejev, živa je legenda ruskog fudbala. Tridesetsedmogodišnji golman dve decenije je među stativama jednog od najvećih klubova istočne Evrope. Tokom svoje bogate karijere imao je uspona i padova, što je normalno kako u sportu i životu.
On je u otvorenom pismu koje je objavio Sports.ru govorio o svojoj karijeri, fudbalskim počecima, ali i o tome kako se nosi sa sumnjama u sebe i pritiscima koji su sve veći sa pojavom društvenih mreža.
“Ubeđen sam da se čovek rađa sa određenim karakterom koji razvija u budućnosti. Neki su meki, neki čvršći, neki sentimentalni. Ne postoje dve iste osobe. U isto vreme, životne situacije jačaju i daju podsticaj – ili se predate, ili ustanete i krenete dalje. Ne postoji nijedna osoba na svetu koja se samo smeši i kojoj novac pada sa neba (ako postoji, javite se!). Svi prolazimo kroz iskušenja”, počeo je golman CSKA.
“Otac je najviše uticao na moj karakter. Kada je došao u CSKA, terao ih je da beskrajno izbijaju loptu dalje od gola. Bilo je mnogo suza. Onda me je grdio zbog golova. Naravno, nije želeo da me povredi, ali kada si tinejdžer, još uvek mnogo toga ne razumeš. Između ostalog, ovi treninzi su mi pomogli da u budućnosti dođem do važnog saznanja: koliko god da sam uništen, neću odustati”.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
Legendarni golman istakao je zahvalnost svojim roditeljima koji su mu omogućili da u mlađim kategorijama ide na turnire u inostranstvo iako je u to vreme bila teška finansijska situacija u Rusiji.
“Zaista cenim šansu koju su mi roditelji dali. Videli su da neverovatno želim da igram i učinili sve za to. I ne samo oni – svojevremeno me je baka vodila na trening. Svaki dan. Nikada mi nije rečeno da nema vremena. Slali su nas na trening kampove i turnire u inostranstvo. Nije bilo dovoljno novca, pa je moj otac noću radio kao taksista. Menjali su rublje da me pošalju u Italiju ili Jugoslaviju – davali su 100-200 dolara. Put je bio otvoren”, rekao je Akinfejev i dodao da svoje sinove ne pritiska da ga naslede u fudbalu:
“Sada svojoj deci kažem da ću im pomoći u svemu. I nemojte se prisiljavati u okvir. Moj sin igra fudbal, ali ako mu sutra bude dosadno i ode u boks ili postane hemijski tehnolog, dobrodošao je. Ovo je njegov izbor, koji ću podržati. Mlad čovek je ipak drugačija glava, drugačije misli. Ne možete stalno da kontrolišete svoje dete. Postoje trenuci kada treba da kažete „stani“, ali ne možete da odlučite sve umesto njega”.
Odrastanje 90-ih godina posle raspada Sovjetskog saveza nije bilo lako, uslovi za treninge nisu bili sjajni, naprotiv, igrali su po lošim terenima, po kojima je bilo i kamenja, ali to je sve služilo da ojača mlade igrače koji su se kasnije lakše snalazili u boljim uslovima.
Iskusni golman svestan je da u fudbalu postoje izazovi kako se nositi sa uvredama, komentarima, pritiscima, ali drugačije je u mlađim kategorijama u odnosu na seniorski nivo.
“Na omladinskom nivou fudbaleri prolaze kroz teškoće, ali niste suočeni sa klasičnim pritiskom, već od strane vršnjaka. Neko nekoga ne voli, neko je nekome zadao udarac. Postoje ljutnje, iritiranja, zavist. Takođe sam se borio i suočio sa prozivanjem. Mislim da niko ne može reći da je njegovo detinjstvo bilo bezbolno. To je život”, kazao je ruski golman i osvrnuo se na moderne tokove i društvene mreže.
“Za sportistu je važno da ne živi na društvenim mrežama, 90% komentara su nekonstruktivne uvrede”.
Akinfejev je debitovao kao šesaestogodišnjak i uprkos odličnim izdanjima već na prvim utakmicama postepeno je uvođen u prvi tim, što se ispostavilo kao pravi pedagoški potez tadašnjih trenera.
“Seniroski fudbal je posebna priča. Gledaju vas milioni navijača, greške su svima vidljive. Ovo je ogroman pritisak. Lakše je to proći sa 19-20 godina nego sa 30. Pogotovo u mom slučaju, jer je CSKA, gde sam počeo 2003. godine, bio neverovatan tim. Kladite se na bilo koga – i pobedili smo. Čak i da je bilo 3:2 ili 4:3, uvek smo ostvarivali cilj. Valerij Gazaev i Vjačeslav Čanov su me veoma pametno prebacili iz omladinaca u seniore i kompetentno me doveli do srži. Sa 16 godina sam debitovao protiv „Krila“ u Samari, pobedili smo 2:0, odbranio sam penal, ali su odlučili da još nije vreme da igram startnu. Postupili su veoma pažljivo. Tek sam tokom godina shvatio koliko su bili u pravu. Istina je da ni posle jedne ili dve uspešne utakmice možda nećete ući u tim. Jer u timu su tri golmana.Jedina opcija je da svaki dan na treningu dokazujete da treba da budete na terenu”.
Tridesetsedmogodišnjak govorio je o psihološkim aspektima profesionalnog bavljenja fudbalom ističući da su stres, greške deo života.
“Na putu fudbalera su i iskušenja – slava i novac. Oni čine mnoge ljude ravnodušnim prema cilju. Kako ne postati ravnodušan? Iskreno, mnogo volim fudbal i rad. To su banalne stvari, ali bez njih neće ići. Naravno, ima ljudi koji padaju u pravi tok u pravo vreme. Oni kupuju bitkoine, a onda novac sipa. Ali takvih slučajeva je jedan u milion. U stvari, ništa se ne dešava bez poteškoća”.
Dugogodišnji golman reprezentacije Rusije i jednog od najboljih tamošnjih klubova, Akinfejev je veoma popularan u domovini.
“Zapravo, ne volim slavu. Želim da živim barem jedan dan kao i obični ljudi. Da uživam u pozorištu, šetnjama po prelepoj Moskvi. Najobičnije stvari. Ne zato što me svi nerviraju, već samo da bih se odmorio od kamera telefona. I da, ne vidim ništa loše u slavi i novcu. Od svoje 4,5 godine sam na putu uspeha i smatram ga pošteno zarađenim. Tata mi nije dao posao. Trener mi nije rekao: „Bićeš na golu do kraja života, iako primiš 50 golova sa centra terena”. Naporno sam radio i prošao kroz povrede, krv i znoj”.
Pred profesionalnim sportistima koji igraju na najvišem nivou često se postavljaju previsoki zahtevi, a javnost ih neretko doživljava kao nepogrešive, što je veliki pritisak sa kojim se oni nose. Čuvar mreže CSKA smatra da ukoliko neko ne zna sam da se izbori sa tim svim izazovima i mislima da nije sramota da se obrati psihologu.
“Ne volim kada kažu da sportisti ne treba da imaju unutrašnje anksioznosti i brige. Neuspeh u sportu donosi ogroman stres. Već sam rekao da sve prolazim kroz sebe. Ponekad pomislite: “Koliko dugo mogu kopati?” Ali postoje ljudi koji su toliko uronjeni u probleme da odlaze u astralnu ravan – postoje između neba i zemlje. Čak i ljudi koje nije briga su ozbiljno zabrinuti, bez obzira koliko žele da se distanciraju od toga. U određenoj fazi su neki igrači koje sam poznavao otišli kod psihologa. Po svemu sudeći, pomoć njihovih rođaka nije bila dovoljna, pa su se obratili specijalisti. I ovo je takođe apsolutno normalno. Štaviše, mislim da je i psiholozima ponekad potreban psiholog. Na kraju krajeva, ovo je veoma težak posao”.
Smešne su mu fraze poput “nemojte se stresirati” ili “učite na tuđim greškama”.
“Ako se ne stresirate, ne pokazujete emocije, to znači da ne živite. Koliko ljudi znate koji sede u stolici za ljuljanje i ne mare ni za šta? Morate živeti, smejati se, smejati se, plakati, jecati. Zato pravite greške, podignite se i idite napred”, zaključio je Akinfejev.
Gvardiola u Bajernu pronašao naslednika De Brujnea
BONUS VIDEO:
strahinja
Trebalo bi svi da izvuku pouke iz ovog pisma jer tu ima mnogo istina
djurdja
Istina je sve što je rekao a posebno me je oduševila njegova priča kako bi podržao svog sina kad bi želeo da menja sport
kosta
Što se kaže u narodu “nije bitno koliko puta si pao, već koliko puta si ustao
valentina
Mnogi bi mogli da nauče nešto iz ovog pisma,svaka mu čast kakav covek !!!