Darko Lazić se vratio da zatvori krug i započne novi: Hteo sam zauvek da ostanem u Zvezdi ili ugovor na 10 godina - mali Gudelj će biti veliki igrač

„Uzmi jednu ideju. Učini je svojim životom, misli o njoj, sanjaj je, živi je. Pusti da mozak, mišići, nervi – svaki deo tela bude ispunjen tom idejom i pusti sve druge na miru. To je put ka uspehu.” – glasi citat u kom se savršeno jasno prepoznaje i Darko Lazić – uporni momak koji je ostvario svoje dečačke snove, ali se ni danas nije zasitio onoga što najviše voli – fudbala.

Prošlo je više od decenije otkako se kao talentovani štoper iz omladinske škole pojavio na velikoj sceni i morao da se nosi sa svim onim što je u tim godinama bilo svakodnevica. Konstantan pritisak koji nameće Crvena zvezda, često nerealna očekivanja, imperativ rezultata i atmosfera bez prostora za grešku. Svaki početak je težak, ali biti deo najvećeg kluba u možda i najtežim godinama – poseban izazov.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Ipak, upravo takve okolnosti često stvaraju najčvršće karaktere. Lazić je odrastao iza juga Marakane, navikavao se na pritisak i čekao svoju šansu. Dobio ju je u trenutku kada se možda najmanje očekivalo. Slaviša Stojanović je tada prepoznao nešto u mladom momku iz Smederevske Palanke i pružio mu priliku koja je promenila tok njegove karijere.

Titula osvojena posle sedam godina čekanja, u sezoni punoj problema i gotovo bez finansijske stabilnosti, bila je mnogo više od običnog trofeja. Ta generacija prošla je kroz sve dobre i loše strane fudbala. Upravo zato ta sezona nije oblikovala samo igrače, već i ljude koji su naučili da su upornost, karakter i vera često jači od novca i svih okolnosti koje dolaze sa vrhunskim sportom.

Danas, sa 32 godine ima drugačiju ulogu… Krug je zatvorio, vratio se u Ljutice Bogdana, gde sa uspehom nastupa za Grafičar, a osim igračkih sposobnosti, poseduje i onu mentorsku crtu, prekopotrebnu u sistemu Marka Neđića, gde je razvoj mladih prioritet. Napravili su popularni Grafosi nedavno najveće dostignuće u svojoj dugoj istoriji i preko Mačve došli do polufinala Kupa Srbije.

„Nema šta, svakako je veliki uspeh. Već je bilo sjajno doći do četvrtfinala, odnosno osmine, a sada je plasman u polufinale još veći rezultat za nas. Priželjkivali smo tu pobedu protiv Mačve i mislim da smo dali sve od sebe. Istina, odlučivali su penali, ali smo tokom utakmice imali dosta šansi i verujem da smo zaslužili prolaz dalje. Kada dođeš do ove faze takmičenja, normalno je da želiš i korak više, ali mi ne pravimo neku posebnu računicu. Što se tiče protivnika u polufinalu, zaista mislim da je potpuno nebitno ko će nam zapasti. Ko god da bude rival, mi ćemo igrati na isti način, sa istim pristupom i energijom, pa neka bolji pobedi” počinje Darko Lazić razgovor za Meridian sport.

Poprilično iznenada se vratio u srpski fudbal i to pravo u vrtić pomenutog Neđića.

„U Grafičaru sam sada godinu i dva meseca i mogu da kažem da sam se baš dobro uklopio. To jeste razvojni tim Crvene zvezde, ali ima i svoju priču koja je na neki način nezavisna, iako nosi ime Zvezde. Mislim da se tu radi veoma ozbiljno i da je to idealno mesto za razvoj igrača. Trener Neđić radi odličan posao, ima jasne zahteve i disciplinu koja mora da se poštuje. Treninzi su na veoma visokom nivou i slobodno mogu da kažem da se u Grafičaru trenira bolje nego u velikom broju klubova iz Superlige. Kada vidiš kako se radi i koliko se pažnje posvećuje detaljima, onda ti bude jasno zašto igrači iz Grafičara kasnije prave korak napred i dolaze do prvog tima Zvezde.“

Sa posebnom pažnjom gleda na mlade fudbalere, koji su svakako i budućnost prvog tima Zvezde. Shodno poziciji, logično da najviše prati rast Stefana Gudelja – momka koji je već debitovao kod Dejana Stankovića pre nekoliko nedelja.

„Što se tiče mladih igrača, mislim da je mali Gudelj stvarno veliki talenat. Naravno, konkurencija je jaka, a pozicija štopera je specifična i zahteva iskustvo, pa se tu greške možda i više vide nego na nekim drugim mestima u timu. Treba istrpeti te neke dečje greške, to je normalan deo razvoja. Ali verujem da će on tek pokazati svoj kvalitet. Već sada se vidi da ima potencijal i verujem da će Zvezda jednog dana na njemu napraviti ozbiljan transfer. Ako nastavi ovako da radi i napreduje, mislim da će imati veoma lepu karijeru.“

Kao neko ko je od malih nogu stigao na Topčider, brzo je ušao u sistem i počeo da živi život profesionalca. Nedugo po navršenom osamnaestom rođendanu, Lazić je ušao na vrata seniora – prvo kod Rikarda Sa Pinta, a zatim je sarađivao sa Slavišom Stojanovićem.

„Ja sam Zvezdino dete i u klub sam došao još sa osam godina. Prošao sam bukvalno sve kategorije – od predpetlića i petlića, preko kadeta i omladinaca, pa do prvog tima. Taj put kroz omladinsku školu mnogo znači, jer te tamo pripremaju za pritisak koji nosi igranje za Zvezdu. Kada sam 2013. dobio šansu u prvom timu, situacija u klubu bila je dosta teška. Nije bilo novca, nije bilo mogućnosti da se dovedu ili registruju neki igrači i zbog toga su mlađi dobili priliku. Mislim da sam tada iskoristio svoju šansu. Naravno da je bilo grešaka, to je normalno kada si mlad igrač, ali tada se greške nisu trpele kao danas. Ipak, kada pogledam unazad, pamtim uglavnom lepe stvari, jer sam ostvario ono o čemu sam sanjao kao klinac – debitovao sam za Zvezdu, igrao večiti derbi i osvojio titulu.“

Igrači koji su u to vreme bili u klubu – davali su mladom štoperu motiv više. Miloš Ninković, Nenad Milijaš, Dragan Mrđa, Nikola Mijailović i ostali, bili su stub te generacije i pokretači svih dobrih rezultata koji su usledili, posle teškog početka sezone.

„Prekretnica i pobeda karijere mi je bio Večiti derbi… To je verovatno utakmica koju najviše pamtim iz tog perioda. Kada izađeš iz tunela na Marakani i vidiš pun stadion, tu atmosferu i energiju, to je nešto što je teško opisati. U to vreme sam imao sreću da igram sa velikim imenima poput Milijaša, Mrđe, Mijailovića i drugih. Sećam se da su mi prvih petnaest minuta bukvalno drhtale noge koliko je sve to bilo veliko. Takve stvari možeš da razumeš samo ako to doživiš. Pobedili smo 1:0, Ninković je sa kacigom igrao tu utakmicu, na kraju sam u nadoknadi dobio i crveni karton, ali i to je deo te priče. Taj derbi mi je ostao u posebnom sećanju i zbog atmosfere i zbog svega što je nosio.“

Uprkos mladosti, Lazić ističe da je imao veliku podršku svih starijih saigrača…

„Imao sam tek devetnaest godina i za mene je to bilo ogromno iskustvo. Gledao sam u te igrače kao u idole i mnogo sam učio od njih. Oni su nama mlađima mnogo pomagali. Sećam se da su Milijaš i Mijailović često govorili: ‘Ako nemaš rešenje, samo daj meni loptu.’ Oni su preuzimali odgovornost na sebe i na taj način su nama mlađima olakšavali situaciju na terenu. To su stvari koje mnogo znače kada si mlad igrač i tek ulaziš u prvi tim.“

„Kada danas gledam na to vreme, zapravo nismo ni imali vremena mnogo da razmišljamo o pritisku. Situacija je bila turbulentna i stalno se nešto dešavalo. Dolaziš na trening i razmišljaš da li će sutra biti osnovnih uslova za rad – morala je da se dobije svaka utakmica, jer je poraz donosio ogroman pritisak. U takvim okolnostima stariji igrači su mnogo značili, jer su oni preuzimali odgovornost i pomagali nama mlađima da lakše prođemo kroz sve to.“

Bilo je tu dobrih trenutaka, kao i onih loših, međutim, sve to ga je oblikovalo mentalno jakog čoveka, kome je sve nakon toga bilo znatno lakše.

„Kasnije, kada sam otišao iz Zvezde, shvatio sam koliko je zapravo drugačije igrati za taj klub. U Zvezdi igraš srcem i emocijom, dok u drugim klubovima ipak više razmišljaš racionalno. Tada u Zvezdi niko nije igrao zbog novca. Plata je bila simbolična u poređenju sa današnjim uslovima, ali je motiv bila ljubav prema klubu i želja da uspeš. Danas, desetak godina kasnije, situacija je potpuno drugačija. Klub je finansijski stabilan, igra redovno evropska takmičenja, ulazi u Ligu šampiona i pravi velike transfere. Sve je to pokazatelj koliko je Zvezda napredovala.“

Posle pozajmice u Subotici, usledio je interesantan transfer – Anži Mahačkala. Klub koji je u svoje vreme bio nešto poput PSŽ-a, dok su na terenu bili Roberto Karlos i Samjuel Eto.

„Što se tiče odlaska u Rusiju, iskreno, nisam želeo da napustim Zvezdu. Hteo sam da ostanem u klubu do kraja karijere i čak sam predlagao da potpišem dugoročan ugovor na 10 godina. Međutim, okolnosti su bile takve da do toga nije moglo da dođe. Klub je tada dobio novac od mog transfera koji mu je bio potreban u tom trenutku, a ja sam čak oprostio i deo dugovanja kako bi transfer mogao da se realizuje.“

Ruska pokrajina Čečenija je već decenijama u stanju ratne pripravnosti, a fudbal je tek na drugom mestu što se tiče sporta – odmah iza borilačkih veština.

„Život u Mahačkali nije bio jednostavan. Pričalo se da igrači žive u Moskvi i dolaze samo na utakmice, ali u mom slučaju to nije bilo tako. Za život je bilo prilično teško jer je to potpuno drugačija sredina, drugačiji mentalitet i način života. Ipak, što se tiče fudbala, uslovi su bili vrhunski – od treninga, preko opreme i medicinske službe, pa do organizacije putovanja. Sa te strane sve je bilo na veoma visokom nivou. Čak je dolazio Habib Nurmagomedov da gleda naše treninge i utakmice, jer je u to vreme bio glavni izazivač u UFC”.

Kako je kod kuće uvek najlepše, Darko još više uživa u fudbalu i iako je u četvrtoj deceniji ima specijalan odnos prema karijeri sa jednom zanimljivom željom.

„Moj plan je da igram fudbal do 41. godine i to sam još odavno rekao. Danas se granice pomeraju i vidimo sve više igrača koji produžavaju karijeru. Ako si profesionalac, vodiš računa o svom telu i radiš kako treba, mislim da je to moguće. Naravno, mnogo toga zavisi od zdravlja i povreda, ali to je moj cilj. Voleo bih da igram još dugo i da uživam u fudbalu koliko god je moguće” završava Lazić priču za naš portal.