Plasman u domaću elitu ujedno predstavlja i najveće dostignuće u klupskoj istoriji Tekstilca. Iako oduvek voljen i pomno praćen, fudbal u Odžacima doživeo je pravu ekspanziju minulih meseci. Ljubitelji plavo-belih nadaju se da premijera u kremu srpskog fudbala neće biti samo unikatan slučaj i priželjkuju opstanak svojih miljenika na superligaškoj pozornici.
Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!
Istovremeno, ljute bitke na bojištima širom Srbije vode puleni Slavka Matića, koji su od početka prolećnog dela šampionata uzeli skalp favorizovanim rivalima u Novom Pazaru i TSC-u.
Junak trijumfa (1:2) na gostovanju u Bačkoj Topoli bio je izdanak omladinskog pogona Crvene zvezde – Nemanja Ahčin. Iskusni vezista, čiju karijeru su prethodnih godina obeležile brojne turbulencije, stigao je ove zime u Tekstilac iz treće lige i odmah pokazao da će biti veliko pojačanje na putu do željenih ciljeva.
Povratak u superligaško društvo, kao i pogodak vredan tri boda, bili su idealan povod do kontaktiramo Nemanju i dotaknemo se brojnih zanimljivih aktuelnosti i detalja iz njegove karijere.
“Srećan sam zbog gola, ali nije to samo moja zasluga, već čitave ekipe. Stigli smo u Novi Pazar i Bačku Topolu silno motivisani. Borimo se za goli život svakog vikenda. Ambijent je na oba gostovanja bio vrhunski. Pružili smo maksimum naših mogućnosti i zasluženo slavili. Ništa nam nije poklonjeno, predano smo radili”, počeo je Ahčin intervju za Meridian sport.
Skoro osam godina čekao je rođeni Pančevac na pogodak. Prethodno je u sezoni 2017/18 zatresao mrežu Teleoptika braneći boje Inđije.
“Naravno, mnogo mi znači pogodak. Najlepši osećaj je kada postignete gol ili upište asistenciju, ali najviše mi znači trijumf. Nema ništa bitnije od timskih uspeha”.
Defanzivni vezista se spremao posle praznika za nastavak borbe u trećem rangu domaćeg fudbala, gde je nastupao u dresu Novih Banovaca, a onda je zazvonio telefon i zatekla ga je poruka koju nije mogao da odbije.
“Bio je to splet okolnosti… Slučajno, iskreno. Zimska pauza u trećem rangu je baš dugačka. Individualno sam trenirao kod kuće da bih ostao u formi. Pozvao je predsednik Tekstilca, Jovan Miletić. Pitao me je da li bih pristao da dođem u Odžake. Nisam oklevao, naravno da sam prihvatio ponudu. Sve se nastavilo vrlo spontano. Odradio sam dva treninga u Odžacima, a onda otputovao na pripreme sa ekipom. Trener mi je odmah našao žicu. Vredno smo radili, veoma mi je prijalo. Srećan sam jer i treneru Slavku Matiću odgovara ono što donosim timu”.
“Oduvek sam sanjao crveno-beli dres, Zvezda je uvidela potencijal i čuvala me kao malo vode na dlanu u mlađim kategorijama”
Nemanjin fudbalski put popločan je neprestanim komplikacijama. Tokom čitave karijere pratile su ga turbulencije na profesionalnom planu, koje su prouzrokovale iznenađujuće velike oscilacije. Ipak, sve je počelo bajkovito, na mestu koje je najviše voleo – Marakani. Uvidela je Zvezda bisera u svojim redovima i verovala da nema brige za budućnost veznog reda.
“Svako dete u Srbiji mašta o dresu Crvene zvezde ili Partizana, eventualno ovamo na severu razmišljaju o Vojvodini. Sanjao sam oduvek crveno-bele boje na sebi. Tokom omladinske škole je sve izgledalo fantastično. Uvideli su talenat koji posedujem. Nas nekoliko iz generacije bili smo čuvani kao malo vode na dlanu. Najpre smo dobili stipendijske ugovore, a posle igrali u Sopotu za razvojni tim. Bili smo na oku tadašnje uprave. Igrao sam zajedno sa Lazićem, Stankovićem, Savićevićem, Radakovićem, Čikićem, Mihajlovićem… Ne bih voleo da nekoga izostavim. Svi smo stigli do prvog tima. Imao sam samo 17 godina. Bratislav Živković nas je trenirao u tadašnjoj filijali, međutim menjala se uprava Zvezde u tom trenutku i raskinut je ugovor o saradnji sa Sopotom”.
“Bilo je kasno za promenu, već su pružili ruku ljudima iz Radnika, ali rekli su da me čeka mesto u timu po povratku iz Surdulice”
Promene u vodećim strukturama na stadionu “Rajko Mitić” odvlačile su pažnju javnosti sa terena. Odlučila je Zvezda da perspektivnog tinejdžera iz Pančeva pošalje na kaljenje u Surdulicu, a onda se “pokajala” posle 90 minuta fudbala na Marakani. Ipak, prema Ahčinovim rečima, nisu crveno-beli želeli da pogaze reč.
“U Surdulici nas je predvodio Cvijetin Blagojević, deo Zvezdine čuvene generacije koja se borila sa Arsenalom, kada je Dule Savić dao gol u Londonu. Rukovodstvo Radnika negovalo je dobar odnos sa Zvezdom. Pre nego što sam otišao u Radnik predstavljao sam Zvezdu na turniru u Italiji. Uvek kažem, ja sam vojnik kluba čije boje branim. Nema mesta za raspravu. Na jednoj prijateljskoj utakmici, baš protiv Dinama iz Pančeva pre nego što sam krenuo put Surudlice, dao sam dva i namestio tri gola. Gledali su to predstavnici nove uprave Crvene zvezde i odmah su me pozvali na razgovor. Rekli su mi da nisu znali za mene, da su tek stigli i da sam odigrao fenomenalno. Saopšteno mi je da su već pružili ruku ljudima iz Radnika… Nisam pravio problem, prihvatio sam da odradim posao. Rečeno mi je da se posle šest meseci vraćam na Marakanu i postajem prvotimac Crvene zvezde. Kao dete, mislio sam da žele samo da me uteše. Znate li koliko se putovalo do Surdulice tada? Nije bilo ni autoputa”, istakao je 30-godišnji vezista i nastavio u istom ritmu:
“Ne žalim. Bilo mi je lepo u Radniku. Odlično sam odigrao tu polusezonu. Čini mi se da su prvi put u istoriji dve najbolje ekipe imale isto osvojenih bodova i istu gol razliku. Za plasman u Prvu ligu morao je da se odigra dvomeč u baražu. Prvu utakmicu sam propustio zbog žutih kartona. Pobedili smo. Za drugu smo otišli na Vlasinu, spremali se sedam dana u karantinu. Svi smo bili srećni i zadovoljni. Zazvonio mi je telefon i obavešten sam da sam pozvan na Zvezdine pripreme, na koje se putuje već narednog jutra, baš kada igramo odlučujuću utakmicu. Pozvao sam gospodina Novicu Tončeva i sve mu ispričao, ali on je već bio obavešten. Nisu mi pravili nikakav problem. Pozdravili smo se i zahvalili jedan drugom. Otac me je sačekao po povratku, a onda sutra ispratio na pripreme”.
“Odbio sam da promenim menadžera i dobio šestomesečnu suspenziju”
Crvena zvezda je pripreme za sezonu 2013/14, na kraju koje je vratila titulu šampiona Srbije u svoj posed, počela bez šefa stručnog štaba. Strpljivo su crveno-beli radili na pronalsku novog trenera, a izbor – koji se potom ispostavio kao pun pogodak, pao je na Slavišu Stojanovića.
“Namestio sam gol na prvoj utakmici tokom priprema. Stefan Mihajlović je postigao pogodak. Tada sam osetio najlepše čari Crvene zvezde. Odmah su krenele priče o ugovoru. Naravno da sam sve prihvatio. Od detinjstva sam sanjao o tome. Svi u porodici smo veliki zvezdaši. Brzo smo se dogovorili. Bio sam sa ekipom tokom kvalifikacija za Ligu Evrope i tokom prvih utakmica u Superligi… Potom je usledio splet loših odluka, kako mojih, tako i klupskih. Zvao me je jedan čovek da potpišem menadžerski ugovor, ali ja sam se zahvalio jer sam imao menadžera. Sačekala me je šestomesečna suspenzija. Udaljili su me, a onda sam otišao na pozajmicu u Grbalj gde sam dobro igrao. Po povratku u klub je stigao Nenad Lalatović. Ishvalio me je, ali iskreno rekao da za mene neće biti mesta pored iskusnih igrača. Kazao mi je da je na njemu veliki teret”.
Naredni korak vratio je osmeh na Nemanjino lice. Ahčin je zadužio opremu Mladosti, klubu o kojem danas govori biranim rečima.
“Otišao sam na pozajmicu u Lučane. Mogu vam reći da mi je bilo prelepo. Neško je imao sulude zahteve. Nekada sam ih nerado ispunjavao, ali mi je bilo fantastično. Nisam u kontaktu sa njim, ali izuzetno poštujem Neška Milovanovića i sve što je učinio za Mladost. Svaka čast i njemu i njegovom pokojnom ocu Radošu. Pamtim po lepom period u Lučanima”.
“Ostaje žal, ali 99 odsto je moja krivica što nisam debitovao za Zvezdu! Deco, pustite menadžere”
Ugovor se bližio kraju, ali Ahčinov status u Ljutice Bogdana se nije menjao. Prilično bolan raskid usledio je posle još jedne u nizu pozajmica, ovog puta u dresu Novog Pazara. Rastao se defanzivni vezista sa Zvezdom i spustio čak u četvrti rang domaćeg takmičenja.
“Iz Zvezde sam često išao na pozajmice. Bio sam željan igre. Raskid ugovora došao je u poznoj fazi prelaznog roka. Nisam mogao da pronađem klub u najboljim takmičenjima. Nisam želeo da izgubim šest meseci. Dinamo me je tada prihvatio kao Pančevca. Odigrao sam 10 utakmica. Bio sam klinac, možda najbolje tako da kažem. Nisam razmišljao kao danas. Potom sam krenuo put Šapca, gde sam se zadržao šest meseci i izborili smo plasman u Superligu Srbije”.
Branio je Ahčin od petlića crveno-bele boje, ali nikada nije dobio priliku da debituje u prvom timu sa stadiona “Rajko Mitić”. Ne svaljuje vezista krivicu na okruženje, naprotiv, neguje vrlo samokritičan stav.
“Ostao mi je žal zbog toga. Ponavljam, 99 odsto sam ja krivac, jedan odsto drugi ljudi. Iskren sam… Možda sam samokritičan, ali to je istina. Želim da se obratim klincima koji počinju da igraju fudbal, ali i mladim igračima – tinejdžerima: Pustite menadžere! Slušajte trenere, nek klub bude vaš menadžer. Tako će sve biti lepše. Dobra timska igra će uvek izbaciti nove pojedince i tako će biti odlično i klubu i igračima. Znate kako je kada si mlad… Deco, samo trenirajte. Klub je najbolji menadžer”.
Beg iz četvrtog ranga pronašao je u Šapcu, gde je sa Mačvom izborio plasman u elitu, a potom su redom stizali pozivi za odlazak u severnije krajeve i prvi inostrani angažman. Nažalost, pehovi su postali verni saputnici igrača rođenog 1994. godine.
“Promenio sam dosta klubova u tom periodu. Spasa Jelačić me je pozvao u Inđiju, a polusezonu kasnije sam otišao u slovenački Krško. Već na prijateljskoj utakmici tokom priprema doživeo sam tešku povredu metatarzalne kosti. Usledila je operacija, šrafovi u nozi, četiri meseca pauze… Do kraja sezone nisu želeli da rizikuju, a na početku nove odigrao sam odlično protiv Domžala i odmah je stigao poziv iz Vojvodine. Ponovo je zvao Spasa Jelačić, koji je zajedno sa Aleksandrom Veselinovićem radio u Novom Sadu. Sticajem okolnosti povredila su im se dva igrača u veznom redu. Odmah sam prihvatio ponudu, Vojvodina je ipak Vojvodina”, kazao je i nastavio na istu temu:
“Stižem u Novi Sad i onda sve kreće iz početka… Pripremamo se za gostovanje u Nišu, a oni ljudi dobiju otkaz i mene potom sklone iz tima. Tek šesto kolo, a ja po pravilniku nemam pravo da ponovo promenim klub. Hteli su da raskinemo ugovor i držali me na klupi, ali nisam želeo zaista. Iskreno sam im rekao: ‘Ljudi, ali ja nigde nemam pravo da igram, čak ni amaterski’. Bilo je tu neprijatnih situacija, ali sve sam izdržao. Godinu dana nisam igrao. Ostao sam dete u glavi i duši. Želeo sam da igram i odlučio sam da ponovo odem u pančevački Dinamo. Tada smo bili treća liga, napravili dobru ekipu, ali dogodio se početak pandemije. Namera je bila da se samo vratim u formu, a onda pronađem angažman u višem rangu, jer sam i tada bio svestan svojih kvaliteta. Ne pričam bajke o sebi, nisam Mesi, ali znam da vredim. Mislim da pripadam superligaškom društvu. Zvezdino sam dete, a posle sam u Lučanima igrao kod najzahtevnijeg trenera u Srbiji – Neška Milovanovića. Njegove metode su veoma stroge. Nakon toga sam znao da mogu da igram svuda u ligi”.
“Ja sam jedini pogrešan čovek u mojoj karijeri”
Kao sigurno utočište za izlazak iz problema oportunistu iz sredine terena uvek je raširinih ruku čekao Dinamo. Ipak, nova epizoda u niželigaškin vodama potrajala je duže od očekivanog.
“Zakopao sam se u trećoj ligi… Nažalost, klub je ušao u ozbiljne probleme. Plate su smanjene zbog teških uslova izazvanih pandemijom. Naredni korak bio je odlazak u Borac Sakule. Bilo je fenomenalno sarađivati sa tim ljudima. Oni žive za fudbal, ali posle samo godinu dana – klub se ugasio. Nastavio sam da se tražim, opet u Dinamu, pa u Novim Banovcima, sve do poziva Tekstilca”.
Gomilali su se problemi, ali Nemanja je znao kako da im prkosi. Ne krije da je prolazio kroz teške trenutke, ali odustajanje nije razmatrao ni kao opciju.
“Nikada nisam razmišljao o odustajanju. Uvideo sam u jednom momentu da nisam dete i postao svestan da neću moći od fudbala da živim kako sam zamišljao. Sa prijateljem sam pokrenuo privatni biznis, ali nisam imao nameru da odustanem. Sada kada se pojavila nova prilika, rešio sam da je zgrabim i više ne puštam”.
Pitanje bi bilo krajnje suvišno, Nemanja je otvorio dušu i ponovo se prisetio početaka.
“Jedini pogrešan čovek u celoj karijeri sam ja. Moja glava je bila problem. Bio sam nezreo u tim trenucima. Kada dete, sa 17 godina, potpiše sasvim solidan ugovor sa Crvenom zvezdom, željno je svega… Imao sam pogrešno razmišljanje. Da sam tada imao “ovu glavu”, bilo bi dosta toga drugačije. Opet, kažem, ne žalim se. Dobio sam novu šansu kod Joce Miletića i Slavka Matića i nemam nameru da je olako ispustim”.
Zvezdin đak se u Inđiji našao u prilici da sarađuje sa današnjim šefom stručnog štaba Partizana. Kako ističe, Srđan Blagojević se već tada razlikovao od većine kolega brojnim inovacijama u radu.
“Imam samo reči hvale za Srđana i njegov rad. Iznenadio nas je novinama kada je nasledio Spasu Jelačića. Trening nam se svodio na čunj i štap zaboden na 15 metara udaljenosti od tog čunja. Ceo trening smo išli od jednog do drugog sa loptom… Pitao sam se stalno: “Šta je bre ovo”? Saigrači po metar u autu, nije mi bilo jasno. Dođe utakmica, protivnici ne mogu da nas pohvataju. Sve smo radili kako je želeo. Stvarno veoma poštujem njegov rad. Nije ni čudo što je napravio lepu karijeru. Za većinu navijačke javnosti Zvezda i Partizan su jedini klubovi u državi. Oni nisu toliko upućeni. Blagojević je bio u Astani – najvećem kazahstanskom klubu, kao i Debrecinu koji ima veliku tradiciju. Pravio je rezultate u Inđiji, koju je uveo u Superligu. Nije mi iznenađenje da tako vredan i posvećen čovek preuzme Partizan”.
“Žao mi je zbog Luke Adžića, nije zaslužio da mu zviždi ceo stadion, znam koliko mu Zvezda znači”
Osim brojnih interesatnih trenerskih imena, među kojima je izdvojio i kao šmekera opisao Miodraga Božovića Grofa, Ahčin je tokom karijere delio svlačionicu sa igračkima koji su ostavilu dubok trag na domaćoj smotri.
“Miloš Ninković je najveći majstor kojeg sam upoznao i sa kojim sam uopšte pričao o fudbalu. Nenad Milijaš je takođe legenda. Učio sam od Saleta Kataija, ljudine i velikog čoveka Sava Pavićevića, Džonija Mijailovića, Nejca Pečnika, Damira Kahrimana… Uvek su bili tu za nas mlađe. Od momaka mojih godina moram da izdvojim Marka Grujića i Luku Jovića. Nema o čemu dalje da se diskutuje kada neko stigne do Liverpula ili Real Madrida. Ne može bolje. Luka Adžić je stigao do Anderlehta, žao mi je što mu sve sve ono izdešavalo, da mu publika zviždi na proslavi titule. Znam koliko voli Zvezdu, koliko živi za klub. Nije to zaslužio zaista. Pregršt momaka je uspelo, ne volim da preskočim nekog. Darko Lazić, Uroš Radaković, Vukan Savićević, Mihajlo Ristić, Nemanja Milunović… Miluna smo pre 10 godina zvali Deda, pa možete da zamislite koliko je tek sada star. Imao je 24 godine kada smo ga tako zvali, što je vrlo zanimljivo. Uvek se lepo ispričamo, videli smo se nedavno u Pančevu. Strašan momak, baš mi je drago što je napravio ozbiljnu karijeru”.
Poučen lekcijama iz prošlosti, u nadi da će aktuelnu priliku maksimalno iskoristiti, Nemanja je želeo da se posveti sadašnjosti i sa leđa skine breme velikih planova.
“Ne gledam više mnogo daleko u budućnost. Živim dan za danom. Jedino o čemu razmišljam jeste opstanak u ligi sa Tekstilcem. Samo sam na to fokusiran. Svaki put kada sam razmišljao mnogo unapred dešavale su mi se užasne stvari. Sledi nam teška borba za opstanak, ali tu se pokazuje karakter. Mora da bude teško. Biće još slađe ako ostvarimo ciljeve. Prvi dan sam došao da se upoznam sa Slavkom Matićem. Odmah me je kupio. Rekao mi je da su svi u timu vrlo direktni. Neguje se ono što valja, a propusti ispravljaju odmah. Sve se govori direktno u lice. Mnogo mi se dopao taj pristup. Zahvalio sam mu se. Trudim se da mu svaki dan vratim za poverenje koje mi je pružio. To je čovek koji me je vratio na superligašku scenu. Veoma sam zahvalan”.
Bonus video:
srboljub.birmancevic
Nije Ahčin jedini čija je karijera stopirana u Zvezdi tokom promene čelnika na vrhu Zvezde.