Fudbal priča španski: Finale koje je svet čekao još od Srbije

Kada je propala Finalisima između Argentine i Španije, mnogi su pomislili da je fudbal ostao bez utakmice koju je ceo svet želeo da vidi. Sudbina je, međutim, samo odložila ono što je od početka izgledalo neizbežno.

Umesto da se krajem marta u Kataru sudare evropski i južnoamerički šampion, svet je zbog geopolitičke krize ostao bez spektakla. Organizacija je otkazana posle izbijanja sukoba između Sjedinjenih Američkih Država i Irana, kalendar je postao nemoguća slagalica, domaćin nije pronađen, a termin je nestao među desetinama već zakazanih obaveza. Španija je, umesto protiv Lionela Mesija i družine, odigrala prijateljski meč sa Srbijom Veljka Paunovića, dok je dugo najavljivani obračun kontinentalnih prvaka završio u fioci sa natpisom “možda nekad”.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Nekoliko meseci kasnije, Argentina i Španija neće igrati za marketinški spektakl. Na stadionu u Nju Džersiju igraće za ono zbog čega se pamte generacije – za titulu prvaka sveta.

Finale Svetskog prvenstva 2026. predstavlja sudar dve reprezentacije koje su tokom poslednjih godina postale standard izvrsnosti na različitim krajevima planete. Na jednoj strani stoji Argentina, aktuelni svetski šampion i dvostruki uzastopni osvajač Kopa Amerike. Na drugoj je Španija, evropski prvak i reprezentacija koja je možda igrala najuređeniji fudbal tokom čitavog turnira.

Biće to i prvo finale Svetskog prvenstva u kojem će se sastati dve reprezentacije sa španskog govornog područja još od davne 1930. godine. Tada su u Montevideu igrali Urugvaj i Argentina, u istorijskom finalu prvog Mundijala. Gotovo jedan vek kasnije, istorija će ponovo biti ispisivana na istom jeziku, ali na drugom kraju sveta.

Gaučosi će sedmi put igrati utakmicu za svetsku krunu. Posle titula osvojenih 1978, 1986. i 2022. godine, sada imaju priliku da urade nešto što je uspelo samo najvećima. Ukoliko odbrane pehar osvojen u Kataru, postaće tek treća reprezentacija u istoriji koja je povezala dve svetske titule. Pre njih to su uspeli samo Italija, koja je slavila 1934. i 1938, i legendarni Brazil Peleove ere, šampion 1958. i 1962. godine.

Za Španiju je ovo drugačija priča. Crvena furija igra tek drugo finale Mundijala. Jedinu zvezdicu iznad grba osvojila je 2010. godine u Johanesburgu, kada je gol Andresa Inijeste protiv Holandije zauvek promenio istoriju španskog fudbala. Šesnaest godina kasnije pojavila se nova generacija, potpuno drugačija od one koja je dominirala svetom početkom prošle decenije, ali sa istom ambicijom – da Evropi ponovo donese svetsku krunu.

Međutim, ovo finale nije samo priča o peharu. Nije čak ni priča o Evropi protiv Južne Amerike, iako će ponovo ukrstiti koplja jedina dva kontinenta koja su ikada osvajala Svetsko prvenstvo. Ovo je priča o smeni epoha.

Na jednoj strani stoji Lionel Mesi. Čovek koji je gotovo dve decenije određivao granice mogućeg. Fudbaler koji je osvojio sve što se može osvojiti, promenio način na koji se igra fudbal i oborio rekorde za koje se dugo verovalo da neće biti dodirnuti. Posle šest odigranih Mundijala, osam Zlatnih lopti i bezbroj istorijskih trenutaka, ostao mu je još jedan ples na najvećoj pozornici.

21.00: (2,40) Španija (3,00) Argentina (3,55)

Naspram njega stoji Lamin Jamal. Momak koji je nedavno napunio 19 godina, a već izgleda kao igrač oko kojeg će se graditi naredna era svetskog fudbala. Odrastao je gledajući Mesijeve poteze, kopirajući njegove driblinge i pokušavajući da levom nogom uradi ono što je Argentinac godinama radio gotovo rutinski. Sada više nije dečak koji gleda svog idola preko televizije. Sada stoji preko puta njega, na najvećoj mogućoj sceni.

Simbolike gotovo da ne može biti više. Obojica su odrasla u Barseloninoj La Masiji. Obojica najviše vole da krenu sa desnog boka, uđu u sredinu i levicom nacrtaju put lopti do mreže. Neki od njihovih golova izgledaju toliko slično da bi, bez usporenog snimka, bilo teško pogoditi ko ih je postigao.

Razlika je samo u tome što jedan zatvara krug, a drugi ga tek otvara. Jedan pokušava da još jednom potvrdi da je najveći svih vremena. Drugi želi da svetu pokaže da je stiglo njegovo vreme.

A ono što celu priču čini još zanimljivijom jeste činjenica da se veliki obračun neće voditi samo na terenu. Iza aut-linije čeka nas duel učitelja i učenika, dvojice selektora čije su karijere mnogo povezanije nego što većina ljubitelja fudbala uopšte zna.

Od trenutka kada je Lionel Skaloni završio igračku karijeru, njegov život više nije bio vezan za Argentinu. Preselio se u Španiju, tamo zasnovao porodicu, a upravo je u toj zemlji napravio prve ozbiljne korake ka trenerskom poslu. Jedan od ljudi koji su ga oblikovali bio je Luis de la Fuente, tada instruktor u trenerskoj školi, a danas selektor reprezentacije Španije.

Sudbina je želela da se njih dvojica ponovo sretnu baš tamo gde svaki trener sanja da bude – u finalu Svetskog prvenstva. Ulog više ne može da bude veći. Skaloni će pokušati da odbrani svetsku titulu, dok će njegov nekadašnji profesor juriti drugu zvezdicu za Španiju.

Posle plasmana u finale Argentinac nije krio koliko je De la Fuente uticao na njegov razvoj.

“Osim što mi je bio predavač tokom školovanja za trenera, imali smo poseban odnos jer sam cenio njegovu neposrednost. Sećam se lepog razgovora koji smo vodili u Kataru, posle jednog foruma za trenere, kada smo već bili svetski prvaci. Razgovarali smo o nekim stvarima za koje verujem da su mu bile korisne. Ne kažem to iz sujete, već u najboljoj nameri, a on ih je kasnije sjajno primenio u radu sa reprezentacijom”, rekao je Skaloni.

De la Fuente je uzvratio istom merom.

“Lionel je bio izuzetno posvećen polaznik. Odlikovali su ga ozbiljan pristup, velika želja za učenjem i neverovatna energija. Ponosan sam što sam imao priliku da budem njegov profesor”.

U nedelju više neće biti mesta za emocije. Učitelj i učenik sedeće na suprotnim klupama, a jedan od njih će nekoliko sati kasnije podići najvredniji pehar u svetu fudbala.

Dve škole, dva puta do pobede

Iako ih povezuju Barselona, španski fudbal i međusobno poštovanje, Argentina i Španija su na ovom Mundijalu do finala stigle potpuno različitim putevima. Na papiru obe vole loptu u svojim nogama, a na terenu igraju potpuno drugačiji fudbal.

Argentina je reprezentacija koja obožava haos. Skalonijev tim ne beži od otvorene razmene udaraca, ne paniči kada primi gol i gotovo da deluje najopasnije onda kada je pritisnut uza zid. Njegova ekipa kao da namerno uvlači protivnika u utakmicu iz koje na kraju uvek pronađe izlaz.

Španija je potpuna suprotnost. De la Fuente želi kontrolu svega što se događa na terenu. Lopta mora da kruži, protivnik mora da trči, ritam mora da bude onakav kakav odgovara Crvenoj furiji. Kada Španci uspostave svoju igru, rivali često izgledaju kao da jure senke.

To se najbolje videlo još u grupnoj fazi. Argentina je rutinski završila posao protiv Alžira (3:0), Austrije (2:0) i Jordana (3:1), ali je pravi Mundijal za nju počeo tek kada su krenule eliminacije.

Španija je, s druge strane, otvorila turnir neočekivanim remijem bez golova protiv debitanta Zelenortskih Ostrva. Mnogi su tada pomislili da evropski šampion nije u pravoj formi. Već naredne dve utakmice razbile su sve dileme. Saudijska Arabija je deklasirana sa 4:0, Urugvaj je savladan minimalcem, a prvo mesto u grupi osvojeno bez mnogo drame.

Prava razlika između finalista postala je očigledna tek u nokaut fazi. Španija je praktično marširala ka finalu. Najpre je sa ubedljivih 3:0 preslišala Austriju u šesnaestini finala. Zatim je izbacila Portugaliju Kristijana Ronalda zahvaljujući golu Mikela Merina u samom finišu utakmice.

Ni Belgija nije uspela da zaustavi Furiju. Još jednom je Merino bio čovek odluke, donevši pobedu od 2:1 i plasman među četiri najbolje reprezentacije sveta. Najimpresivnija partija stigla je u polufinalu. Francuska je na teren izašla sa jednim od najubojitijih napada na prvenstvu – Kilijan Mbape, Usman Dembele i Majkl Olis predstavljali su trio od kojeg je zazirala gotovo svaka odbrana na turniru.

Španija ga je potpuno ugasila. Lamin Jamal je izborio penal iz kojeg je Mikel Ojarzabal doneo prednost, Pedro Poro je početkom drugog poluvremena povisio na 2:0, a ostatak utakmice pretvorio se u demonstraciju taktičke discipline. Francuska je za 90 minuta stvorila svega 0,31 očekivanih golova. Za ekipu takvog napadačkog potencijala to zvuči gotovo neverovatno.

Prokleti beli dresovi i Zizuov nokaut: Istorija čeka novi klasik

Upravo taj podatak možda najbolje oslikava koliko je odbrana Luisa de la Fuentea izgledala moćno tokom čitavog prvenstva. Unai Simon je u sedam utakmica vadio loptu iz mreže samo jednom. Samo jednom.

Istovremeno, Argentina je do finala stigla daleko krvavijim putem. Već prvi rival u nokaut fazi, senzacionalna Zelenortska Ostrva, odvela su svetskog šampiona u produžetke. Posle 90 minuta bilo je nerešeno, a tek gol u završnici dodatnih 30 minuta doneo je Argentincima pobedu od 3:2.

Mnogi će reći da su upravo Zelenortska Ostrva bila ekipa koja je najviše namučila oba finalista. Protiv Španije su uzela bod odigravši 0:0. Protiv Argentine su posle regularnog dela vodila bitku rame uz rame i pala tek u produžecima. Na svom debitantskom Mundijalu nisu stigla do pehara, ali jesu do poštovanja čitavog fudbalskog sveta.

Za Argentinu, međutim, prava drama tek je sledila. Ako je Španija do Nju Džersija stigla auto-putem, Argentina je do njega morala da se probija kroz minsko polje. Skoro svaka nokaut utakmica bila je test karaktera i živaca da ekipa preživi onda kada izgleda da više nema izlaza.

Posle iscrpljujućih produžetaka protiv Zelenortskih Ostrva usledio je možda i najluđi meč čitavog turnira. Egipat je posle nešto više od sat vremena igre vodio 2:0. Argentinci su delovali izgubljeno, Lionel Mesi je u međuvremenu promašio drugi penal na ovom Mundijalu, a afrički predstavnik je čak uspeo da zatrese mrežu i treći put. Slavlje je, međutim, prekinuo VAR koji je poništio pogodak zbog ofsajda, što je odmah izazvalo buru reakcija i otvorilo novu raspravu o suđenju.

To je bio trenutak kada se utakmica potpuno okrenula. Argentina je krenula na sve ili ništa. Najpre je smanjila zaostatak, zatim izjednačila, a onda potpuno slomila rivala i stigla do neverovatnog preokreta – 3:2. Nije bilo malo onih koji su posle meča tvrdili da su Gaučosi imali naklonost sudija, ali rezultat se više nije mogao promeniti. Skalonijeva ekipa još jednom je pokazala ono što je godinama njen zaštitni znak – kada izgleda da tone, pronađe način da ispliva.

Ni četvrtfinale nije bilo ništa mirnije. Švajcarska je dugo uspevala da neutrališe Mesija i društvo, pa su Argentinci drugi put na prvenstvu morali u produžetke. Tek tada je kvalitet svetskog prvaka došao do izražaja. Dva gola u dodatnih pola sata rešila su pitanje pobednika i donela Argentini trijumf od 3:1.

A onda je stigla Engleska. Možda i najveći ispit na putu do finala. Ekipa Tomasa Tuhela povela je i dugo izgledala kao tim koji kontroliše utakmicu. Međutim, kako je vreme odmicalo, nemački stručnjak počeo je da povlači ekipu sve dublje, pokušavajući da sačuva minimalnu prednost. Bio je to rizik koji se nije isplatio.

Argentina je preuzela inicijativu, pojačala ritam, stegla obruč oko engleskog šesnaesterca i još jednom pokazala zašto je aktuelni svetski prvak. Preokret je bio brutalan. Za samo nekoliko minuta Engleska je od finaliste postala poraženi polufinalista, dok je Gordi albion ostao da se pita da li ga je upravo preveliki oprez koštao najveće utakmice u fudbalu.

Ova Argentina možda nije toliko dominantna kao ona koja je 2022. pokorila Katar ili kao reprezentacija koja je gotovo pregazila južnoameričke kvalifikacije. Deluje ranjivije. Prima golove i upada u probleme. Ponekad izgleda kao da sama sebi zakomplikuje posao, ali kada dođe trenutak istine, gotovo uvek pronađe odgovor.

Mesi još jednom piše istoriju

I kroz sve te oluje jedno ime ponovo iskače ispred svih. Lionel Mesi. Čovek koji već dve decenije pomera granice mogućeg uspeo je da i sa 39 godina bude centralna figura najvećeg fudbalskog turnira na svetu. Više nema eksplozivnost koja ga je krasila u Barseloni. Nema ni onu ubitačnu promenu pravca kojom je lomio čuvare. Ali ima nešto što se ne uči. Instinkt. Pregled igre. Mirnoću kada se utakmice lome.

Postigao je osam golova, jedan manje od Kilijana Mbapea u trci za Zlatnu kopačku. Uz to je upisao i četiri asistencije. Međutim, brojke same po sebi ne govore dovoljno. Jer Mesi je tokom ovog turnira nastavio da ruši rekorde koji su godinama delovali nedodirljivo i stigao do 21 gola na Mundijalima, i zaostaje jedan za Mbapeom. Večeras sledi poslednji izlazak na najveću scenu. Poslednji pokušaj da se jedna ionako nestvarna priča završi još jednim savršenim poglavljem.

NOVA DIMENZIJA KLAĐENJA EKSKLUZIVNO U MERIDIANBET

BET BOOST Specijalne BetBuilder kombinacije sa uvećanim kvotama

SINGLE BOOST Ekskluzivne pojedinačne selekcije sa boostovanom kvotom

Naspram njega stajaće reprezentacija koja možda nema jednog Mesija, ali ima nešto što je jednako opasno. Igra kao celina. Baš u tome leži najveća snaga Španije. Njena zvezda je sistem. Dok se Argentina gotovo instinktivno okreće Mesiju svaki put kada utakmica uđe u kritičnu fazu, Španija funkcioniše potpuno drugačije.

Kod Luisa de la Fuentea nema igrača od kojeg sve zavisi. Svako zna svoju ulogu, svako je deo sistema koji već dve godine melje rivale gotovo bez greške. To ne znači da Španci nemaju individualni kvalitet. Naprotiv.

Lamin Jamal svojim potezima podiže publiku na noge, Rodri diktira ritam kao metronom, Dani Olmo pronalazi prostor tamo gde ga drugi ne vide, Mikel Ojarzabal kažnjava gotovo svaku grešku protivnika, dok Fabijan Ruiz i Aleks Baena daju ekipi neophodnu ravnotežu između kreativnosti i rada.

De la Fuente je od reprezentacije napravio ekipu koja protivnika polako guši. Nekada visokim presingom, nekada beskonačnim posedovanjem lopte, a nekada disciplinom zbog koje rival jednostavno ostane bez ideje. Najbolji dokaz za to nije broj postignutih golova. Već broj primljenih.

Simon je tokom čitavog prvenstva kapitulirao samo jednom. Jedan primljen gol u sedam utakmica dovoljno govori koliko je teško pronaći pukotinu u španskom bedemu. Argentina je, s druge strane, najefikasnija reprezentacija turnira sa 19 postignutih pogodaka. Španija je četvrta sa 13.

Ostao je još samo jedan korak

Na kraju će sve stati u 90 minuta. Možda u 120. Možda u penal-seriju. Na jednoj strani biće aktuelni svetski prvak koji želi da odbrani krunu i ispiše stranice istorije kakve su pre njega ispisivali samo Brazil i Italija. Na drugoj evropski šampion koji želi da svetu pokaže da njegova dominacija nije prolazna, već početak nove ere.

Biće to i novi okršaj Južne Amerike i Evrope, jedinih kontinenata koji su ikada podigli Boginju. Brazil sa pet titula, Argentina sa tri i Urugvaj sa dve čine južnoameričku stranu istorije, dok Evropu predstavljaju Nemačka i Italija sa po četiri, Francuska sa dve, te Engleska i Španija sa po jednom titulom.

Finalisima koju svet nije dobio pretvorila se u nešto mnogo veće. Pretvorila se u finale Svetskog prvenstva. I teško da je fudbal mogao da poželi spektakl dostojniji završnice Mundijala.

Bonus video: