Balažic pomešanih osećanja zbog Partizana: Lepo i tužno, zbog Van Dajka sam umesto u Seltik stigao u Humsku

Partizan sedam godina ne zna za titulu u Srbiji, a jedan od učesnika poslednjeg šampionskog pohoda crno-belih bio je Gregor Balažic. Nekadašnji slovenački defanzivac bio je član kluba iz Humske u periodu od januara 2015. do januara 2017. i za to vreme je dao doprinos u osvajanju dve titule i Kupa Srbije.

O vremenu provedenom u beogradskom klubu, sudbinskoj vezi sa dolaskom u Partizan, propalom transferu u Seltik, igranju protiv Lionela Mesija i novoj ulozi u Fudbalinjo Akademiji govorio je za Meridian sport.

Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

Sa crno-belima je osvojio titulu 2015. godine, dok je u crno-belom dresu počeo sezonu u kojoj je poslednji put šampionski pehar stigao u vitrine stadiona u Humskoj.

“Lepa su mi sećanja na vreme provedeno u Partizanu, ali kada pogledam dokle je sada klub došao bude mi teško, tužno… Žao mi je što je tako veliki klub došao u ovakvo stanje, ali verujem da će se situacija popraviti, samo ne znam kada”, počeo je Balažic za Meridian sport.

U srpski klub je stigao posle odličnih izdanja u dresu Karpata iz Ljvova, ali i mnogo pre transfera u Partizan došlo je do povezanosti sa beogradskim crno-belima.

“Igrao sam u Ukrajini sa Ivanom Miloševićem iz Lučana i on mi je pokazivao snimke sa utakmica Partizana, Grobare, pa i neka postrojavanja posle izgubljenih utakmica. Sve to mi je bilo zanimljivo i ja sam uz njega počeo sve više da pratim Partizan. Meni se toliko svidela himna da sam pred svaku utakmicu u Ukrajini slušao tu pesmu. To je sve bilo pre bilo kakavih kontakata oko transfera. Neverovatno kako se privuku stvari kasnije”.

Zanimljivo je da je bivši reprezentativac Slovenije prvo u nekoliko navrata odbio ponudu Parnog valjka.

“U prvi mah nisam hteo da dođem u Partizan. Dva puta me je zvao Tumbaković, ali sam ga odbio. Onda me je menadžer zamolio da odemo u Beograd i popričamo uživo sa ljudima iz kluba. Kada smo se već sve dogovorili Tumbaković me je pitao ‘je l’ znaš ti ko sam ja, sa mnom si razgovarao i dva puta si me odbio?’. Ja sam se izvinio i obećao da ću se iskupiti tako što ću rešiti prvi derbi. I stvarno malo je falilo da se na Marakani protiv Zvezde upišem u listu strelaca, ali je Cvetković izbio loptu sa gol linije pri rezultatu 0:0”.

Prevagu da odabere Partizan doneli su maniri velikog kluba i sportski motivi.

“Imao sam bolje ponude iz Rusije i Kazahstana, ali želeo sam da igram evropska takmičenja i da se borim za titulu. Razgovarao sam i sa Brankom Ilićem koji mi je rekao da je klub na dobrom putu da osvoji prvenstvo. Prvo što me je oduševilo kada sam stigao na stadion bio je Miša Tumbas, za koga su mi kasnije pričali koliki je navijač Partizana. Ceolokupan doček me je kupio i taj prvi utisak mi je pokazao da se radi o velikom klubu. Uz to su naravno bili važni i sportski motivi, da se borimo za titulu, da igramo Evropu, Ligu šampiona”.

Malo je falilo da Balažic umesto srpskog zaduži opremu škotskog velikana Seltika, gde je trebalo da nasledi Virdžila van Dajka. Ipak, ostanak holandskog asa u Seltiku preusmerio ga je u Beograd.

“U zimskom prelaznom roku kada sam stigao u Partizan postojalo je interesovanje drugih klubova, među kojima je bio i Seltik. Oni su čekali da prodaju Van Dajka u Sautempton i trebalo je da ga ja zamenim. Međutim, Van Dajk je tada ostao, prodali su ga tek na leto, a ja sam u međuvremenu izabrao Partizan”.

Pouzdani štoper je u to vreme igrao najbolji fudbal u karijeri, čime je privukao pažnju i kluba iz Premijer lige.

“U oktobru 2014. su me zvali iz Kristal Palasa, ali to je bio nesrećni slučaj. Katanec me u septembru zvao na okupljanje reprezentacije, došao sam, imao sam neki problem sa mišićem i rečeno mi je da se vratim u klub i zalečim to do narednog okupljanja. Ja sam se lečio, ali sam jednu utakmicu bio rovit na klupi i dogovor sa trenerom je bio da uđem u igru poslednjih nekoliko minuta ako je baš frka, da odem u špic ako jurimo rezultat. Tako je i bilo. U završnici utakmice je bilo 0:0, ja sam ušao sa klupe i u poslednjim trenucima postigao gol za pobedu Karpata. E, možda je tada selektor Katanec pomislio evo ga ovaj povređen za reprezentaciju, a igra za klub… Posle toga nisam nikada bio u prvom planu. Kasnije u novembru je Slovenija igrala u Londonu, tada su me iz Palasa pozvali da dođem na razgovor, ali ja nisam bio na spisku i to je propalo. Tako je to u fudbalu, ko zna šta bi bilo”.

Nekadašnji defanzivac ističe da je najponosniji na dva nastupa u dresu sa državnim grbom, kada je odmerio snage sa Argentinom Lionela Mesija i Kanadom.

“Prošao sam sve mlađe reprezentativnie kategorije, kada sam bio u Partizanu očekivao sam veću priliku u A timu, ali sam igrao samo dve utakmice protiv Kanade i Gaučosa. Malo sam igrao, ali 15 minuta protiv Argentine i Lionela Mesija su uspomena za ceo život. Na to sam najponosniji. Mesi je definitivno najbolji igrač protiv kojeg sam igrao, iako je u Ukrajini bilo igrača koji su bili sjajni poput Vilijana, Luiza Adriana, Daglasa Koste… Najviše me je oduševilo to što niko od tih svetskih igrača nije umišljen, svi su pristupačni, ponašaju se normalno”.

Početak epizode u Beogradu bio je iz snova sa osvojenom titulom, ali je tokom leta bilo bolno iskustvo u kvalifikacijama za Ligu šampiona gde je beloruski šampion bio nepremostiva prepreka u plej-ofu.

“Krenulo je sve super. Sa Partizanom sam prvi put osvojio titulu, a to su neopisive stvari i nešto zbog čega se odričeš mnogo toga tokom karijere. Najviše žalim što nismo igrali Ligu šampiona, sanjao sam o tome… Nedelju dana pred utakmicu sa BATE nisam spavao. Verovao sam da možemo dalje, imali smo dobar tim, ali oni su nas dobili na iskustvo”.

Da nije bilo povrede kolena Balažic bi u Humskoj ostavio dublji trag, a teška povreda je odvojila od terena pouzdanog štopera baš u vreme kada je Partizan bio blizu da ostvari rezultatski iskorak na međunarodnoj sceni i prezimi u Ligi Evrope u sezoni 2015-2016.

“To je bio pakao, nešto najgore za igrača. Gledaš, a ne možeš da pomogneš i to još u situaciji gde nam je kod kuće malo falilo da prođemo protiv Augzburga”.

Na početku i kraju boravka u Partizanu imao je priliku da sarađuje sa Markom Nikolićem.

“Posle povrede mi je bilo mnogo teško. Imao sam dozu straha i poslednjih pola godine u Partizanu nisam bio na maksimumu. Za razliku od početka kada sam bio pun samopouzdanja i nisam uopšte osećao nikakav pritisak jer sam bio fokusiran na fudbal i osvajanje titule. Nikolić mi je mnogo pomogao posle povrede, dao mi je priliku da igram i ko zna šta bi bilo da nije on došao za trenera. Majstor je za motivaciju, a takođe ume da drži balans u celoj ekipi. Kod njega se svaki igrač oseća bitnim. Mi smo se ‘kidali’ na treningu, nije bilo ‘maženja i paženja’, jednostavno nismo želeli da izgubimo, a onda kada dođe utakmica ‘kidali’ smo svi zajedno. Imali smo onaj nestvaran niz pobeda, ali Nikolić ni jednog trenutka nije dozvoljavao opuštanje, već je fokus bio samo da se pobedi sledeća utakmica”.

Sjajan utisak na Slovenca ostavili su navijači Partizana, za koje kaže da uživo prave još bolju atmosferu nego što je zamišljao gledajući snimke dok je boravio u Ukrajini.

“To je da se naježiš! Pogotovo kada je derbi ili evropske utakmice kod kuće kada stadion bude pun. Oseti se takav adrenalin da možeš tri-četiri sata da letiš po terenu, a posle utakmice ne možeš ni da spavaš”.

Noseći crno-beli dres delio je svlačionicu sa fudbalskim asovima poput Saše Ilića, Valerija Božinova, Leonarda, Stefana Babovića, Nikole Drinčića…

“Partizanu sada nedostaje nešto što je bilo u naše vreme. Da ima mlade igrače iz škole, dobre srpske igrače i kvalitetne strance koji prave razliku. Kod nas nije bilo mnogo stranaca, ne ubrajam tu nas sa Balkana, a Leonardo i Everton, su definitivno pravili razliku i ‘ginuli’ za klub”.

U to vreme je SC Teleoptik vrveo od talentovanih momaka koji su kasnije postali vedete evropskih klubova, poput Andrije Živkovića, Nikole Milenkovića, Dušana Vlahovića, Saše Lukića, Darka Brašanca…

“Ma ti klinci su bili sjajni. Svi su napravili velike karijere. Odmah se videlo da su materijal za najveća dela, bili su vredni, nisu bili umišljeni, znali su šta žele i radili su na tome. Oni su i posle Partizana nastavili isto tako, imaju važnu ulogu u svojim klubovima, kao i u reprezentaciji Srbije”.

Balažic je tokom boravka u Partizanu imao priliku da u paru igra sa znatno mlađim Milenkovićem, koji je ove sezone jedno od otkrovenja Premijer lige.

“On će napraviti transfer u još veći klub od Notingem Foresta i to veoma brzo. U Seriji A je dobio preko potrebno iskustvo, sazreo je kao igrač, sa reprezentacijom je bio na tri velika takmičenja, što je za svaku pohvalu u njegovim godinama. Sećam se kako je bilo na Teleoptiku, gde je upijao sve savete od Bojana Ostojića i mene. Sva ta deca su bila prva klasa, sve su upijali kao sunđer, radili maksimalno, bili posvećeni, a kada je tako onda stigne nagrada”.

Slovenac je u Humskoj imao čast da deli svlačionicu i sa živom legendom Partizana, Sašom Ilićem.

“On bi u ovo vreme bio još bolji. Fenomenalan je, pun fudbalskog znanja i sve je radio sa lakoćom. Nijednom ga nisam video da se isteže, masira ili priprema nešto posebno, samo navuče kopačke i posle sakrije loptu. Nije pravio finte, ali te telom izbaci iz balansa, a njegove lopte su imale oči”.

Zanimljivo je da je u ranoj fazi karijere Balažic igrao na Pirinejskom poluostrvu, gde je bio član slavne Benfike i španskog Espanjola.

“Ja sam sa 16 godina otišao u Portugaliju, a kad si mlad drugačije razmišljaš… Nisam bio svestan veličine kluba kao što je Benfika. Bio sam se dobro adaptirao, naučio jezik, stekao prijatelje, ali me je druge sezone nostalgija vukla kući. Benfika je htela da produžim ugovor pa da me pošalje na kaljenje u treću ligu, ali nisam to prihvatio i otišao sam iz Lisabona. Verovatno je to bila greška. Potpisao sam za B tim Espanjola, koji se takmičio u trećoj ligi, međutim, prosledili su me na pozajmicu u Agiles gde nisam bio u prvom planu, pa sam se  razočarao jer nisam dobio pravu priliku”.

Usledio je povratak u Goricu gde se potpuno afirmisao i kasnije zaslužio poziv iz istočne Evrope.

“U Gorici sam igrao dobro, ustalio sam se u startnoj postavi, igrali smo i u Evropi. Kasnije je usledio prelazak u Karpate, gde mi je na početku bilo teško da se naviknem, ali sam uspeo da se adaptiram na novu sredinu i posle mi je bilo lepo u Ukrajini, kao i u ruskom Uralu”.

Po završetku igračke karijere bio je tehnički direktor Mure, ali sa porodicom živi u Beogradu, gde je pokrenuo školu fudbala.

“U Beogradu sam se uvek osećao prijatno, ljudi su me lepo prihvatili, stekao sam i prijatelje van fudbala. Supruga je iz Srbije, ima čuvaonicu za decu, pomogao sam joj da održi čas sporta i odatle se rodila ideja za Fudbalinjo. Deca imaju dobru energiju, neiskvarena su i lepo je raditi sa njima. Rešio sam da pokušam nešto ozbiljnije i pokrenuo sam akademiju fudbala, gde zajedno sa Slavenom Kovačevićem radim sa fudbalerima mlađeg uzrasta. Želja mi je da deci prenesemo svoja iskustva, fudbalsko umeće, ljubav prema igri i da im otvorimo put ka ostvarenju fudbalskih snova. Na treninzima koristimo srpski, ruski i engleski jezik, tako da deca kroz fudbal mogu da nauče i strane jezike, a to će im sve koristiti kasnije u životu”.

Trenutno je u fokusu rad sa najmlađim fudbalerima, ali nekadašnji igrač Partizana ostavlja prostor da u budućnosti ponovo radi na najvišem klupskom nivou.

“Trenerski posao mi je bio privlačan i tokom igračke karijere, sada zaista uživam u radu sa dečicom, pa ćemo videti šta će biti u budućnosti. I dalje mi je zanimljiv i posao sportskog direktora, pa ko zna šta će u budućnosti prevagnuti. Sve ima svoj put”, zaključio je Gregor Balažic za Meridian sport.

Blagojević ustupio prvotimca Smiljaniću za omladinski derbi

Bonus video: