Euforija koja je obuzela zvezdašku javnost prilikom dolaska Marka Arnautovića u Beograd ostavlja utisak da ne postoji osoba kojoj su crveno-bele boje u srcu, a da se nije sinoć ili jutros dotakla promocije iskusnog napadača i toga da li je dolazak reprezentativca Austrije – zvučniji ili ne, od Marka Marina i Aleksandra Dragovića.
Svako ima neki argument, manje ili više ličan, donekle samo objektivan, ali kada se sve sjedini, dolazak finaliste Lige šampiona na Marakanu – nije ni zaslužio ništa manje od dočeka na aerodromu.
Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Podsetilo je to na dočeke koje pravi turska javnost, ali uz jednu bitnu razliku. Svako ko je propustio doček i ugledao sliku Marka Arnautovića u navijačkoj majici, pomislio je da je zapravo u tome i došao u Beograd.
Jer Marko voli Zvezdu. Ne samo kada dođe, pa postigne gol i poljubi grb da se dodvori za slučaj da je u lošoj formi. Već i daleko, kada sedi na klupi u finalu Lige šampiona. I tada bi on obukao Zvezdinu majicu i prošetao je Minhenom, kao svojevremeno Luka Milivojević kačket Maksimirom.
To je nešto što na primer Viktor Osimen i Galatasaraj nikada neće imati.
Ljubav dijaspore prema Srbiji ili u ovom slučaju Zvezdi piše modernu istoriju najtrofejnijeg domaćeg kluba. Ljudi koji godišnje odmore planiraju prema reprezentaciji Srbije i koji osećaju “dug” prema otadžbini iz koje su davno otišli, čekaju pravi trenutak da pompezno dođu i urade nešto – bajkovito.
Arnautović je taj. Komotno je uz navijačku majicu mogao da obuče i plašt Supermena. Time bi nam sve rekao. Kao što su svojevremeno Marin i Dragović. Kada se ljubav stavi ispred novca, nastaju srećne porodice, filmski klasici i priče koje nikog ne ostavljaju ravnodušnim.
To je nagovestio i Miloš Veljković, još kada je u martu odlučio da potpiše predugovor sa Zvezdom svestan činjenice da do kraja sezone u tom slučaju neće videti ni minut na terenu u dresu Verdera iz Bremena. Zar je to bitno? Sedenje na tribinama tri meseca je mala cena za ostvarenje velikog sna.
Kontekst je malo drugačiji, ali suština je ista i kada se priča o Milanu Borjanu i Milošu Degeneku. Za koga god igrali, oni su Srbi iz dijaspore koji su Zvezdi doneli “glad”. Bez tih gladnih – nema Lige šampiona. Bez tih gladnih – čuda su nemoguća.
Nemojte zaboraviti ni Radeta Krunića. Nije dijaspora, već Republika Srpska. Vezni fudbaler je u najboljim godinama odlučio da dođe u Zvezdu i igra Ligu šampiona sa klubom koji voli.
Paradoks za čitavu priču, ali sve je krenulo od rođenog Beograđanina. I zato – Miloš Ninković jeste taj koji je popločao trnovit put ka Marakani koji su u širokom zaobilaze i nekadašnje legende Zvezde koje su opciju povratka precrtale flomasterom čim su otišle iz Ljutice Bogdana.
Svojevremeno je na jednom timskom fotografisanju Crvene zvezde, neko dobacio Dragoviću da ubedi Marka da dođe. Nasmejao se Drago samo. Znao je i on…
BONUS VIDEO:
