U protekla dva prelazna roka nije mali broj igrača prošao kroz Tekstilac. Pokazao je ambiciju novajlija u elitnom rangu da želi u prvoj sezoni da ostane član Superlige, pa su mnoga imena nosila dres kluba iz Odžaka. Kako rezultati nisu bili na zadovoljavajućem nivou, usledile su promene u igračkom kadru tokom zime i najverniji pratioci našeg fudbala verovatno nisu u prvi mah bili upoznati sa svim novajlijama.
Ali, kvalitet vremenom uvek ispliva. Jeste dolazak Nikole Džigija Ninkovića bio prava bomba na severu Srbije, ali potrefilo se i da je dovođenje Irfana Hadžića idealan pogodak uprave kluba. Snažni centarfor sa zanimljivom karijerom, tokom koje je promenio 13 klubova, je ušao u golgetersku formu i u poslednja tri kola postigao isto toliko pogodaka.
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Što je najvažnije – Tekstilac je svaki put odnosio bodove kada on zatrese mrežu. Povoda je bilo, ali je uprkos pehovima 31-godišnji napadač ostavio zapažen trag i dao nam povod da se uputimo ka Odžacima i približnije ga predstavimo ljubiteljima fudbala. Koliko ga vole u tom gradu, govori to da ga je konobar u kafiću momentalno prepoznao i pozdravio sa rečima: “Zdravo, golgeteru!”.
“Nije lako, ipak je borba za goli život. Stekli smo samopouzdanje, dobro nas je i trener postavio, a i kvalitetno radimo. Nemamo individualce koji potezom rešavaju utakmice, nego igramo kao ekipa. Nadam se da ćemo nastaviti sa ovakvim partijama i u nastavku prvenstva. Kada treniraš sam, ne možeš da se lepo spremiš. Nisam došao na željenom nivou, bilo mi je potrebno vreme, ali sada sam na 80-90 odsto, blizu sam da budem maksimalno spreman. Lakše je kada su došli golovi, sada mi veruju i saigrači, ali bih voleo da sam došao spremniji, još više bih doprineo“, počeo je Hadžić intervju za Meridian sport.
Potencijalno je odlazak Slavka Matića, koji je imao dobre rezultate, mogao da poljulja Tekstilac, ali je Bojan Krulj uspeo da postavi stvari na svoje mesto.
“Iznenadila nas je promena, taj dan nam je javljeno da je Matić otišao. Mislio sam da će negativno uticati, ali kada smo videli kako radi Bojan Krulj i kako se odnosi prema nama, super smo svi odreagovali. Dobra je atmosfera u ekipi, to je najbitnije. Niko ne unosi nervozu”.
Igrač koji bi mogao od velikog značaja da bude u finišu prvenstva je i Džigi Ninković, takođe zimski novajlija u Odžacima.
“Legenda! I on je došao relativno nespreman, ali svaki dan ostaje dodatno da trenira. Ne sumnjam da će nam pomoći u poslednjih šest utakmica. Znamo kakvu je karijeru imao, super je momak i nadam se zbog njega da će što pre doći u pravu formu. Ima ekstra pas za gol, a mi imamo brze igrače koji mogu to da rešavaju”.
Nije Hadžiću bila prva opcija da dođe u srpski fudbal. Ali, kako nije našao pravi angažman, odlučio je da se oproba u Superligi.
“Sve se brzo odigralo. Čekao sam da odem u inostranstvo, striktno u Aziju, posle Južne Koreje. Otpadale su opcije redom, nazvao me je predsednik Miletić i u dan smo se dogovorili. Pokazao mi je da im trebam i obećao minute, što mi je bilo bitno. Uticao je i Delimeđac na moj dolazak, pošto me je preporučio. Sada mi je drago što sam prihvatio ponudu i mislim da će mi napraviti iskorak u karijeri. Pratio sam najviše Superligu preko Feđe Dudića, znamo se lično. Pisale su novine u Bosni i Hercegovini o njemu, pa sam preko toga bio informisan, ali nisam nešto preterano bio upućen”.
Proveo je samo polusezonu u Južnoj Koreji, gde je upoznao novu kulturu i mentalitet. Ali, igrački se nisu poklopile kockice.
“Sve je totalno drugačije. To je država koja je najuređenija po meni, a igrao sam u puno njih. Jedan posto je stopa kriminala. Možeš ostaviti novčanik, naći ćeš ga sutra na istom mestu. Jaka je liga, a svi misle da je lagano kada dođu. Ide se maksimalno, momci trče po 12 kilometara na utakmici. Naporno se radi. Nisam bio potpuno spreman kada sam došao, a kod njih se trenira po dva sata. Vole strance, a primer je kada nas je kapiten zvao na ručak posle jednog treninga da nas bolje upozna. Bilo je lakše kada imaš Balkance u klubu. Tući je bio sam pre nego što smo došli, kaže da mu je bilo mnogo teško. Davao sam sve od sebe, smatram da sam zaslužio adekvatnu šansu. Nije se sve poklopilo. Trener me je doveo, a nije koristio. Hvalio me je kako radim, ali mi nije pružao priliku”.
Dao 34 gola, Partizan i Teleoptik ga zaboravili, a Željezničar prihvatio: Neka drugima ide na obraz
No, krenimo od prve stranice živopisne karijere iskusnog napadača. Sa parketa na travu i prvi seniorski klub Zulte Varegem.
“Krenuo sam sa 14 godina da treniram fudbal, a pre toga sam trenirao košarku. Igrali smo u naselju fudbal, pa sam odlučio da krenem da treniram. Kao mlađi omladinac u Školi fudbala Novi Grad sam postigao 30 golova u sezoni, bio je baš bum. Gledali su me razni menadžeri i agencija Lemić me je odvela u Gent na probu. Zadržao sam se 15 dana, ali su se odlučili da me ne zadrže. Potom sam bio na korak do potpisa za Benfiku, ali je sve propalo u poslednjem trenutku. Tada sam upoznao Nemanju Matića. Onda sam otišao u Zulte Varegem i potpisao na pet godina. Nisam debitovao, promenio se i trener, koji je odlučio da skloni sve Balkance, a ja sam otišao u Vitese”.
Poznat je tada Vitese bio kao razvojna stanica za igrače Čelsija, a holandska liga je bila idealna za mlade fudbalere.
“Bio je Aksentijević sa mnom u Viteseu. Ali i Vilfred Boni, tada se prodao u Svonsi. To je bila filijala Čelsija i Vitese nije mogao da igra Evropu. Igrao sam za B tim, bilo je baš teško da upadnem u A ekipu. Hteli su da me zadrže kada mi je isticao ugovor, ali su menadžeri odlučili da moram da idem u drugu sredinu gde ću igrati ozbiljan fudbal. Videla se razlika kod igrača, ne bi bili slučajno u Čelsiju. Bude ti čast kada dođeš u A tim i vidiš ih”.
Nije ni sreća pogledala centarfora Tekstilca, koji je davao golove, ali to nije bilo dovoljno da dobije šansu u A timu.
“Nisam puno razmišljao tada sa 19 godina, više sam slušao menadžere. Sa ove distance bih ostao još šest meseci. Trener iz A tima me je gledao na poslednjoj utakmici u jesenjem delu, postigao sam dva gola i asistirao, ali on je rekao da je bio slab protivnik. Što je najgore, posle par meseci su ga oterali. Da sam ostao, možda bih se nametnuo tom novom treneru… Ipak, nisam se mnogo pitao. Ali Holandija bi mi sigurno prijala, jer se uvek igra na gol više”.
Ali, tada kreće loš period za Hadžića. Prva povreda kolena, prednjih ukrštenih ligamenata, a posle toga i jednogodišnja kazna kada je bio u Slovačkoj.
“U Interu sam povredio prednje ukrštene ligamente, posle tri kola. Oni su ispali i raskinuli smo ugovor. Oporavljao sam se u Belgiji i otišao sam u Slovačku Zlate Moravce. I tu sam bio svega par meseci, krenuo sam dobro, dao golove, ali sam dobio kaznu. Nisam mogao da ulazim u države Evropske unije godinu dana, jer se desio problem sa mojim papirima. Morao sam nazad u Bosnu i tako sam morao da pauziram još godinu dana. Pogrešio sam što nisam našao klub u Bosni, pa sam praktično bio bez fudbala dve godine”.
Kada se gleda njegova karijera, posle dve godine pauze, usledio je pomalo iznenađujući potpis. Stigao je u tadašnjeg drugoligaša Antverp, međutim, odmah je prosleđen na pozajmicu gde je zablistao. Ipak, nije imao puno vremena za radost…
“Imao sam zaista jake menadžere tad. Ozbiljni su i sad. Imali su veze. Trener koji je vodio Antverp vodio je mene u Zulte Varegemu i pristao je da potpišem. Ali, nisam imao kontinuitet i poslali su me na pozajmicu u Hame, treća liga, gde sam postigao 16 golova. Prijalo mi je, što je iznenađujuće. Osvojili smo ligu, tražili su da ostanem, ali nisam mogao. Raskinuo sam sa Antverpenom, pa sam otišao u Celje, gde sam dobro igrao, ali je na polusezoni došla nova uprava i sklonili su me, trčao sam krugove oko terena”.
Možda i ključni potez je napravio 2016. godine kada se vratio i potpisao za Radnik iz Bijeljine. Počeo je da trese mreže, a klub je izborio i evropske kvalifikacije.
“To mi je bio poslednji voz. Od tada me je krenulo. Počeo sam više da radim na sebi. Pre toga sam imao talenat, hvalili su me, ali nisam želeo nešto specijalno da radim. Upoznao sam jednog trenera, promenio menadžera i bio sam najspremniji u Radniku. Trener je bio Mladen Žižović, što sada vodi Borac iz Banjaluke. Nije me stavljao u početku, pa smo se malo svađali, ali kada mi je dao šansu, video je da igram dobro i sve je bilo kako treba. U drugoj sezoni smo razvalili, izborili Evropu… Bila je zanimljiva ekipa, Žižović je bio dobar trener, lepo nas je posložio”.
Prvi mandat u Zrinjskom nije potrajao ni puna tri meseca, a sredinom avgusta je spakovao kofere i za 150.000 evra pojačao turski Akhisar gde mu je saigrač bio Milan Lukač, bivši golman Partizana.
“Odradio sam Evropu sa Zrinjskim i posle dva i po meseca su me prodali u Tursku. Pozvan sam tada bio i u reprezentaciju. Došao sam pun samopouzdanja u Zrinjski, niko nije mislio da možemo daleko da doguramo. Izbacili smo Utreht, bio je istorijski uspeh. Stigla je ponuda da idem u Akhisar i otišao sam. Ozbiljna je druga liga, finansije su bile izuzetne. Ali sa ovim razmišljanjem sada ne bih povukao taj potez, jer sam ubeđen da bih napravio još bolji transfer da sam ostao u Zrinjskom. Ipak, bilo je primamljivo uzeti novac, bili su tu Cocalić, Vršajević i Lukač, rekli su mi da je sve uredno. Jaka je druga liga, bilo je fenomenalnih igrača, pa mi je trebalo malo vremena da se adaptiram. Nisam u početku davao golove, pa me je malo sklanjao, pa ubacivao. U drugoj sezoni smo bili favoriti da uđemo u Superligu, ali smo izgubili u polufinalu baraža. Došla je i korona, stali su sa plaćanjem… Sada su u amaterskom rangu, šteta”.
Kako je Matija Nastasić našao golmana za Zvezdu: Utakmica sa Benfikom je promenila sve
Posle povratka iz Turske usledila je druga povreda kolena i duga pauza, pa drugi mandat u Zrinjskom, tokom kog je osvojio titulu, ali na ličnom planu nije sve išlo kako je zamislio.
“U Hrvatskoj sam ponovo pokidao prednje ukrštene ligamente kada sam potpisao za Lokomotivu iz Zagreba, iako sam imao ponudu da idem u Koreju. Vratio sam se u Zrinjski posle toga, trenirao me je Sergej Jakirović. Vrhunski stručnjak, zaista. Stavljao me je, iako je Bilbija bio tu i davao golove. Međutim, usledila je nova povreda kolena, srećom bili su parcijalni ligamenti, nije trebala operacija. Opet sam morao da jačam nogu. Osvojili smo tada titulu, a posle toga mi je rečeno da nađem sredinu gde ću da igram. Ipak, želeo sam da se izborim za svoje mesto, davao mi je šansu, ali onda je klub presekao i razišli smo se”.
Pre odlaska u Južnu Koreju, proveo je godinu i po dana u Tuzla Sitiju, gde je uspeo da se vrati u golgeterski ritam, ali ne i da zadrži ekipu u elitnom rangu.
“Loše sam krenuo u Tuzli, bilo me je strah zbog kolena. Pred kraj sam postigao neke bitne golove i opstali smo u ligi. Sledeće sezone sam igrao dobro, davao golove, iako smo ispali. Imali smo dobar tim, ali nismo primali platu, poslednjih mesec dana nas je 13 treniralo. Sada nema pravila kada ispadneš iz lige. Eto, ja sam ispao sa Tuzlom, ali sam izborio transfer u Južnu Koreju. Takvo je vreme došlo. Kada postižeš golove ne treba ti niko, svi te zovu”.
Nije mu se dalo da pojača Sarajevo, koje ga je zvalo u dva navrata.
“Prvi put sam otišao u Zrinjski, jer sam se već dogovorio bio. Imao sam želju da odem u Sarajevo. Ranije im je bila politika da traže preveliki procenat od transfera, to me je odbijalo. Zrinjski je tu bio mnogo konkretniji. Tada je u Sarajevu bio Ahmetović, koji je bio vrhunski. Više sam tada razmišljao o sebi, Zrinjskom je trebao špic i doneo sam takvu odluku”.
Kada se sve sabere, tri teške povrede su mu obeležile karijeru i sprečile da ga vidimo možda u Ligi petica.
“Prvi put nisam bio svestan šta je to, nisam pre toga imao povrede. Ali kada me je pozvao menadžer i rekao da ću morati da pauziram šest do devet meseci odmah sam krenuo da plačem. Kada mi se to opet desilo, hteo sam da prekinem fudbal. Ali supruga i ostali oko mene su me nagovorili da nastavim da igram. Kada sam treći put povredio koleno, samo mi je jedan čovek rekao da ne moram operaciju. Ispostavilo se da je bio u pravu kada mi je spao otok. Kada čovek nema bolju opciju, bolje je nastaviti fudbal. Sve je do glave, moraš biti jak. Nemamo mi neke druge opcije osim fudbala do nekih godina”.
Kada je bio u najboljoj formi, došao je i poziv u reprezentaciju Bosne i Hercegovine. Nije upisao debi kod Roberta Prosinečkog, ali jeste kod Dušana Bajevića i to su mu jedine dve utakmice u dresu sa nacionalnim grbom.
“Kod Prosinečkog nisam imao minute, ali bilo je stvarno dobrih špiceva. Kao i danas. To je ispunjenje snova. Kada dođeš ne možeš da veruješ. Teško je objasniti taj osećaj. Malo te je stid, drago ti je… Prosinečki mi je delovao nezainteresovan. Uvek je govorio da izađemo i da igramo kako znamo. Pričao sam skoro sa jednim Crnogorcem, kaže da se nije promenio. Bio je tada malo i bolestan, pa je možda i zbog toga bio takav. Debitovao sam kod Bajevića protiv Irana, pred našim navijačima, ekstra… Nije bilo navijačima drago što smo imali loše rezultate, pa je to malo pokvarilo utisak. Druga utakmica protiv Italije je drugačija dimenzija skroz. Odigrao sam jedan ili dva pasa za 15 minuta”.
Igrao je sa zaista dobrim centarforima tokom karijere, a dvojicu je izdvojio posebno.
“Od Bonija sam najviše naučio. Pričali smo tokom treninga, uvek mi je govorio da gađam samo okvir gola, da ga ne mašim. To mi je ostalo u glavi od njegovih saveta. Imali smo tada u Viteseu posebnog trenera za napadače. Mnogo nam je pomogao oko svega. Konstantno smo imali dodatne treninge sa njim. Džeko i ja smo sličan tip igrača, ali kvalitet je totalno drugačiji. Sa kojom lakoćom igra to je neverovatno. Nisi mogao prići njemu i Pjaniću u reprezentaciji. Uvek bude sam Džeko, imao je fantastične kretnje”.
Kako je imao svakakva iskustva sa menadžerima, može da ponudi savet mladim igračima.
“Trenutno je to loše postalo. Mlad igrač treba uvek da ima želju igra. Ne treba da žuri sa parama, one će doći. Ako imaš kvalitet, isplivaće i sve ostalo će doći. Najbitnije je da se igra, tako je razmišljam. Menadžeri ne gledaju šta je najbolje za tebe, žele što pre pare da uzmu”.
Za 31 godinu, može se reći da je svašta prošao Hadžić u fudbalskoj karijeri.
“Veruj mi da nisam mogao da zamislim. Kazna, povrede… Nije bilo lako, ali da mi kažu da li hoću opet da prođem to, pristao bih. Tako je moralo da bude. Sve te život nauči. Obrisao bih povrede i kaznu, ali te i one ojačaju. Zbog kazne su me nekoliko puta vraćali sa granice. Na kraju, ne bih ništa izbrisao”.
Pogled je ka inostranstvu, ali je trenutni cilj da sa Tekstilcem izbori opstanak u Superligi.
“Najbitnije je da ostanemo u ligi, ovaj tim to zaslužuje. Imamo fine igrače i dobre momke. To nam je najveći cilj, a videćemo šta nam donosi budućnost”, podvukao je na kraju priče Irfan Hadžić.
Bonus video:
andrija.djulovic
Priča kao i sve druge, kad im propadnu svi inostrani planovi sete se Superlige Srbije.