U okviru rubrike VP’s Avonturiers, VoetbalPrimeur donosi priče fudbalera koji su ime stekli u Holandiji, ali su karijere gradili širom sveta. Kroz njihove ispovesti otvara se slika života profesionalnog sportiste van granica matične zemlje, sa svim izazovima, selidbama i iskustvima koja takav put nosi.
Ovog puta, u centru pažnje je Jeri de Kamps, vezni fudbaler koji je tokom karijere prošao Holandiju, Slovačku, Poljsku, Švedsku i Grčku, dok je trenutno u Rumuniji. Samo još u Srbiji nije zaigrao.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
De Kamps, sada 34-godišnjak, tek nešto više od dva meseca boravi u Rumuniji, gde nastupa za drugoligaša Sepsi iz Svetog Đorđa. Iako je i dalje aktivan igrač, povrede su mu u poslednje vreme usporile kontinuitet. Ali nije fudbal ono čime Jeri počinje razgovor.
“Za nju je sve ovo takođe malo navikavanje“, kaže fudbalski nomad, govoreći o svojoj ćerki. “Kada stalno menjaš zemlju i ne govoriš jezik… Ponekad joj je i dalje malo strašno, ali već sada govori tri jezika. I svi mi se navikavamo na to. Ja sam se već dosta puta selio…”
U toj rečenici De Kamps zapravo sažima sopstveni životni put. Jer on zaista jeste pravi fudbalski putnik. Tokom karijere nosio je dresove klubova iz šest zemalja. Njegova priča počinje u Amsterdamu, u čuvenoj akademiji De Toekomst.
“Dugo sam bio u Ajaksovoj školi. Nažalost, nikada nisam odigrao zvaničnu utakmicu za prvi tim, ali sam bio na klupi protiv Fejenorda”, prisetio se De Kamps 23. oktobra 2011. godine, kada je u De Klasikeru gledao remi 1:1.
Već na početku razgovora De Kamps se pokazao kao odličan pripovedač.
“Tada sam još išao u školu. Imao sam praksu u jednoj fizioterapeutskoj ordinaciji u istočnom Amsterdamu, dobro se sećam”, priča uz osmeh. “I tada kažem mentorki sa prakse: izvini, moram da idem, zove me Frank de Bur. Ona mi kaže: ‘Onda prvo moraš da nađeš nekoga ko će da sedi na recepciji’. Rekao sam joj: mislim da ti nisi baš normalna. Uzeću torbu i idem. I tako sam otišao na trening i završio na klupi”.
Tadašnji trener Frank de Bur, koji je prvo vodio omladinski tim Ajaksa, a potom i prvi sastav, dobro je poznavao mladog vezistu. Ipak, debi nikada nije došao.
“Frank mi je posle utakmice rekao: ‘Izvini što nisi debitovao.’ Mogao je to da bude lep trenutak…”.
I već sutradan, De Kamps se vraća svakodnevici.
“U ponedeljak sam već bio ponovo na praksi”.
U Ajaksu je proveo više od decenije, od 2000. do 2014. godine. Taj period, kako kaže, oblikovao ga je ne samo kao fudbalera, već i kao osobu.
“U Ajaksovoj školi ne učiš samo fudbal, već te tamo i vaspitavaju. Više sam vremena provodio tamo nego kod kuće. To te oblikuje. To je surov sistem, ali ja sam ga doživeo kao nešto lepo. Moji drugari su igrali fudbal napolju, a ja sam imao svoje prijatelje u Ajaksu.“
Pred sezonu 2013/14, sa 21 godinom, donosi tešku odluku: ostati u rezervnom timu ili otići na pozajmicu u Erediviziju. Izbor pada na drugo – Herenven. Tamo ga dočekuje Marko van Basten, ali odnos nije bio idealan.
“On je bio, da kažem vrlo pažljivo, nije bio moj prijatelj. Svaki igrač, kad ne igra, kaže: ‘taj trener nema pojma’. Ja to ne želim da kažem o nekome. Ali činjenica da nije uspeo na više mesta govori da možda nije bio pravi za taj posao. Ipak, bio je fantastičan fudbaler”.
U Herenvenu su tada igrali Alfred Finbogason, Marten de Ron, Hakim Zijeh, ali i nekadašnji igrač Crvene zvezde Radživ Van La Para.
“Kad bi dao loptu Finbogasonu u šesnaestercu, davao bi gol. Ali kad bi dobio loptu na sredini, nije mogao mnogo. Tamo odrasteš, ne samo kao fudbaler nego i kao čovek. Sa Hakimom sam se baš družio, kao i sa Van La Parom, Slagverom i Vilshutom. Bilo je smeha, šale, dobre atmosfere.“
U Heerenveenu je odigrao 12 utakmica. Kako nije dobio pravu šansu u Ajaksu, odlučuje da krene dalje.
“Breda se javila, ponuda je bila dobra. Tradicionalni klub u Erediviziji. Tada sam prvi put počeo da živim sa svojom suprugom, u Bredi.“
U gradu u Brabantu, iako se klub borio za opstanak, on ipak opisuje to kao jednu od najlepših godina u karijeri. De Kamps je u prvoj sezoni odigrao 31 utakmicu za NAC. Zbog slabih rezultata, trener Robert Maskant je tokom sezone zamenio Nebojšu Gudelja, bivšeg beka Partizana i oca Nemanje Gudelja. Maskant mu nije ostao u lepom sećanju.
“Bili smo na pripremama i odmah je došlo do tenzije. Na aerodromu smo čekali kofere, oni idu na traku. Neko ih samo ubaci u sredinu i ne paziš. Ja nisam video gde je moj kofer i čekao sam i čekao. Na kraju ga ugledam“, priča on.
De Kamps se popeo na pokretnu traku, ali čuo je glas iza sebe: ‘Šta to radiš?’ Bio je to Maskant.
“Kažem mu: moj kofer je bačen u sredinu, šta da radim, da ga ostavim tamo? I tu je već bilo gotovo. Ništa kod njega nisam mogao da uradim kako treba”.
Klub je na kraju ispao u drugu ligu, i u narednih pola godine odigrao je samo nekoliko utakmica.
“Dobio sam malu frakturu, malo iznad potkolenice. Nosio sam ortozu šest nedelja”.
U istom periodu, tokom zime 2016, javlja se Slovan Bratislava.
„Moj agent me zove i kaže: ‘Njihov trener dolazi u Holandiju zbog tebe.’ Rekao sam: u redu. Iskreno, nikad nisam ni čuo za Bratislavu”.
Trener ga je sačekao u hotelu u Amsterdamu.
„Rekao mi je: ‘Želim da te dovedem u Slovan na šest meseci’“.
Na kraju je to ispalo mnogo duže – šest i po godina. Od januara 2016. do avgusta 2022. igrao je u Slovačkoj.
“Otišao sam tamo sa ženom. Kada sam izašao iz aviona, skinuo sam ortozu. Trebalo je još da je nosim. Pravio sam se da je sve u redu.“
Ugovor je bio privlačan. Klub je želeo da ostane odmah, ali on se ipak vraća u Holandiju da razmisli.
“Kod kuće sam sa ženom i roditeljima još jednom pogledao ugovor. Rekli su mi: ‘Sine, idi i probaj. Ako ti se ne sviđa, vrati se’“.
Po povratku sa pripremama u Turskoj, Slovan je igrao protiv Trenčina, tadašnjeg lidera lige.
“Tamo je policija bila sa psima, sa brnjicama. Nikada ranije nisam igrao zvaničnu utakmicu u inostranstvu. Bacali su čak i noževe na teren.“
Njegovi roditelji su došli na utakmicu.
“Gledali su i pitali se: ‘Šta je ovo, pobogu?’ Tamo je fudbal zaista lud. Pobedili smo i od tada sam se ustalio u timu.“
Ne samo da su sirovi huligani, već i amaterizam slovačkog fudbala privlači pažnju De Kampsa.
“U četvrtak posle treninga u svlačionici su bile pice i koka-kola. Neki su čak pili i pivo. Kako je vreme prolazilo, postajalo je sve profesionalnije. Liga je fizički zahtevna. Mislim da je Slovan negde odmah ispod top pet klubova u Holandiji.“
Na početku sezone 2019/20, Slovan je igrao kvalifikacije za Ligu Evrope. Na domaćem terenu Slovan pobedjuje Grke 1:0. U Solunu gube 3:2, ali zbog pravila gola u gostima prolaze dalje u grupnu fazu.
“Poslednju utakmicu kvalifikacija igrali smo protiv PAOK-a. Ajaks ih je upravo pobedio u kvalifikacijama za Ligu šampiona, pa nisu prošli dalje. Eksplodiralo je sve, Grci su potpuno poludeli. To je jedan od najlepših trenutaka moje karijere, naravno.“
Slovačka epizoda, međutim, završava se lošim ukusom.
“Nažalost, otišao sam sa čudnim osećajem. Nisam se dobro slagao sa trenerom.“
Zbog toga u januaru 2022. prelazi na šestomesečnu pozajmicu u Spartu Roterdam. Po povratku, situacija se ne popravlja, pa poslednjeg dana prelaznog roka odlazi u Poljsku, u Lehiju Gdanjsk. Ni tamo se nije najbolje snašao, iako, kako kaže, nije sve bilo do njega.
“Trener koji me je doveo zvao me celo leto i govorio: ‘Moraš da dođeš, trebaš nam.’ Moja žena nije baš htela, ali ja nisam želeo da celu sezonu provedem na klupi. Na kraju smo odlučili da idem.“
Međutim, samo dan pre njegovog dolaska, trener koji ga je želeo dobija otkaz.
“Dolazim prvi put u klub, pružam mu ruku i pitam: ‘Kako ste treneru?’ A on kaže: ‘Uh… ja sam otišao.’ I ja sam samo stajao tamo”.
U Poljskoj ubrzo počinju i zdravstveni problemi. Posle nedelju dana počinju da ga bole leđa.
“Sutradan su mi uradili ultrazvuk i rekli: ‘Imaš kamen u bubregu”. Probudio sam se posle operacije potpuno sam. Porodica je bila u Gdanjsku, ja u drugom delu zemlje. Pitao sam doktora da li su našli kamen. Nisu ga našli”.
Ispostavlja se da je urađeno nešto sasvim drugo.
“Ubacili su mi dren od bubrega do bešike, koji ima neku kukicu, kao kod pecanja. ‘S tim možeš i da se krećeš’, rekao je doktor”.
De Kamps ipak traži drugo mišljenje od holandskog specijaliste.
“On mi je rekao: ‘To nikako ne smeš da radiš. Ako trčiš s tim, dren može da se pomera i da izazove unutrašnje krvarenje.’“
Zbog toga odlazi u Holandiju da mu uklone dren. Kasnije se ispostavlja da uopšte nije bilo kamena u bubregu.
„Ispostavilo se da sam imao suženje na levoj strani bubrega. Par dana antibiotika i to bi bilo rešeno.“
Situacija u klubu se nije mnogo popravila. Na kraju je odigrao deset utakmica, a Lehija je ispala iz lige.
“Bilo je i to da šest meseci nisu isplaćivali plate. Za mnoge igrače, ako ispadnu, ugovor se automatski prekida. Kod mene to nije bio slučaj. Ja sam rekao: ma, baš me briga, ostajem. I rekao sam: igraću drugu ligu za vas. Iskreno, nisam to želeo, ali sam imao dobru platu tamo.“
Novi klub mu postaje Sirijus iz Upsale, severno od Stokholma. De Kamps potpisuje na šest meseci.
“Jedan bivši saigrač me je pozvao i rekao: ‘Treba nam zadnji vezni.’ Dočekali su me kao da sam Mesi. Mladi igrači su mi prilazili i pitali: ‘Kako je to igrati na tom nivou?’ Ja sam razmišljao: odigrao sam nekoliko utakmica u Ligi Evrope, pa to i nije neka velika stvar. Ali bilo je lepo. Što se toga tiče, ja sam prilično skroman.“
Njegova supruga je bila pred porođajem i 6. decembra 2023. dobija drugo dete, baš u periodu kada je bez kluba. Krajem januara javlja se Volos iz Grčke. De Kamps prihvata ponudu i odlazi u Atinu, gde ga dočekuje sportski direktor kluba.
“Trebalo je da obavim lekarski pregled. On je telefonirao na grčkom, ‘ovo, ono’, a onda je spustio telefon i rekao: ‘Predsednik nije zadovoljan tobom, jer testovi nisu dobri.’“
Pomislio je da sledi smanjenje plate.
„Rekao sam mu: ako me ne želite, vratite me odmah na aerodrom, pa idem nazad u Holandiju. Da ili ne? Sledećeg dana sam potpisao.“
Posle toga ga direktor vodi na večeru.
„Sto je bio pun grčkih meze zalogaja i piva, bio je to pravi grčki život. Bio sam srećan, i moja žena takođe. Živeli smo malo van Volosa, dok su saigrači govorili: ‘Uf, dvadeset minuta vožnje…’“
U timu je bilo Srba, Argentinaca, ali ne i Holanđana.
„Živeo sam u kući pored mora. Ujutru bih ustao, uzeo peškir, otišao na sunce, pa u more da se okupam. Onda tuš, pa odvedem ćerku u vrtić.“
Prvih šest meseci klub nije imao dobre rezultate, ali on je igrao skoro sve utakmice.
„Predsednik je bio zadovoljan i mi smo ostali u ligi. Mislim da sam imao pet trenera za godinu i po dana. Predsednik kluba je stalno bio nezadovoljan. Stvarno sam doživeo veoma čudne stvari u Grčkoj. Cele godine su mi igrači govorili: ‘Na kraju sezone moraš kod predsednika.’ Onda odeš u njegovu kancelariju i on kaže: ‘Sedi. Treba još toliko da mi vratiš, ali svaki igrač malo ostavi klubu…’ To mi je bilo potpuno novo, jer je to ipak tvoj novac. Grčki igrači često ostavljaju deo para i stalno se plaše da neće dobiti novi ugovor ili da neće biti plaćeni.“
Smireni Holanđanin na to reaguje drugačije.
„Mislio sam da dolazim da razgovaram o produženju ugovora?“, kaže De Kamps u šaljivom tonu. „Da ću dobiti više jer smo dobro igrali i ostali u ligi.“
Predsednik ga potpuno ignoriše. Posle kratkog razgovora sa suprugom, De Kamps ipak pristaje da „ostavi“ deo novca klubu.
„Dve hiljade evra mi deluje kao pristojna suma. Predsednik je rekao: ‘U redu, dve hiljade.’ Zapisao je to u svoju svesku. Sledećeg dana treba da potpišeš papir da si primio celu platu, to se predaje savezu”.
Ali kada se vratio, video je da mu nedostaje više nego što je dogovoreno.
“Tada je došao predsednikov sin, otac nije bio tu. Dao sam mu papir i rekao da nisam dobio sve. On mi kaže: ‘To si dogovorio sa mojim ocem…’ Rekao sam: zovi oca odmah. Taj novac koji mi duguje neka sebi gurne gde treba. Ako se dogovorim, držim reč.“
Sin ga je samo gledao. I ispostavilo se da je to upalilo. Kasnije u restoranu, De Kamps dobija poruku da je sav novac, uključujući i ono što mu je nedostajalo, uplaćen na račun.
“Zvao sam tehničkog direktora, a on mi kaže: ‘Predsednik ti je takođe omogućio da sa porodicom odeš nedelju dana u njegov hotel na Skijatosu’”.
Njegova supruga pristaje.
“Bili smo nedelju dana na Skijatosu, pa smo proputovali još po Grčkoj. Dakle, od toga da mi uzimaju novac do besplatnog odmora. To je bilo neverovatno. Taj predsednik je poštovao kada mu se suprotstaviš – ali malo ko je to smeo.“
Drugu sezonu gotovo uopšte nije igrao zbog rupture zadnje lože.
“Kad mi je istekao ugovor, pružili smo ruku i otišao sam.“
Posle toga se vraća u Holandiju i sedam meseci je bez kluba. Na kraju dolazi ponuda iz Rumunije – Sepsi.
“Ovde živim u stanu. Jedna ćerka ide u školu, druga je kod kuće sa mamom.“
Fudbalski, stvari ne idu glatko.
“Već sam imao još jednu rupturu zadnje lože. Posle sedam meseci bez timskog treninga moraš da se ponovo uklopiš.“
Kaže da je fudbalski kvalitet slabiji nego u Holandiji, ali fizički je liga zahtevna.
“Nadam se da ćemo ući u viši rang. To mi je važno i zbog produžetka ugovora.“
Sa Sepsijem je trenutno na drugom mestu u drugoj ligi, što vodi direktno u viši rang. Posle svih zemalja i iskustava, jedna stvar mu je ostala jasna.
“Ti si zapravo kao nomad. Ljudi potcenjuju to. Kažu: ‘Ti si profesionalni fudbaler.’ Ali ne znaju šta sve moraš da ostaviš iza sebe – prijatelje, veze, sve što gradiš. Nije lako ni tebi, ni porodici. Ali naučiš mnogo i stekneš dosta kontakata.“
Zaključio je i koliko je Holandija zapravo dobro uređena.
“Na kraju ipak biraš porodicu. Želim da mi deca odrastaju u Holandiji. Gde god da sam bio, nigde nije uređeno kao tamo. Naravno, ima mana. U Rumuniji, Grčkoj i Slovačkoj vidiš i ekstremno bogate i ekstremno siromašne ljude. U Holandiji je srednja klasa mnogo stabilnija”, poručio je Jeri de Kamps.
Bonus video:
aleksandra
Možda de kamps treba da razmisli o tome da prihvati da igra za neki niželigaški klub u Holandiji i da tako omogući ćerkama miran i sređen život.