Baš u trenucima kada se većalo da li će poeni Brajana Danstona u Kaunasu biti priznati i Crvena zvezda ostati bez produžetaka, Miloš Degenek je upravo zbog “kolega” iz košarkaške sekcije imao zanimljivu konstataciju, koja je po mnogo čemu slična onome kroz šta je on prolazio tokom svih ovih godina na Marakani.
“Moraće da se iščupaju nekako, a baš su dobro krenuli…”
I momak rođen u Kninu je lepo krenuo, reklo bi se idilično. Čarobna noć u Salcburgu, gde je poput nekog lika iz stripa bio junak u borbi između dobra i zla i imao ogromne zasluge za istorijski plasman u Ligu šampiona. Bio je protagonista i rušenja Liverpula pre tačno šest godina, pa ponovo heroj u Bernu na još jednom pohodu ka eliti, ali umeo je i da oseti fudbalsku surovost – kada je možda i ne svojom voljom odlazio iz Beograda i donosio novac voljenom klubu, da bi mu se na kraju uvek rado vraćao.
Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!
Priznao je u intervjuu za Meridian sport i da je patio, doživljavao emotivne i fizičke poteškoće, suočavao se sa mnogim stvarima koje “obični” ljudi ne vide, ali i pored svega toga pronalazio snagu da se, kako je sam rekao – “iščupa”. Tako je sada, više od šest godina od prvog dolaska – ponovo tu. Čini i se nikada prisutniji, pošto je posle deset meseci pauze zbog povrede i borbe sa sopstvenim “demonima” izašao na teren i odigrao čitavih devedeset minuta u deklasiranju Tekstilca.
“Ako ćemo iskreno, osećam se fenomenalno. Fizički sam nekako moćniji. Pogotovo što sam trpeo velike bolove i mnogo patio u poslednjih godinu dana, sada sam stvarno presrećan i drago mi je što sam se vratio” sabira utiske Degenek nepuna dva sata po prvoj odigranoj utakmici od prošlog decembra.
Milojević kratko i jasno posle rapsodije na Marakani: Zadovoljni smo
“Ne mogu da pametujem, nisam neki profesor, ali čovek kada dođe u situaciju da ima toliko vremena da razmišlja o svom životu, gleda prošlost i sadašnjost, nekako ojača u aspektima za koje kada igramo mislimo da nisu bitni. Da li je to glava, da li je okruženje, ljudi sa kojima si bio pre i sa kojima si sada, pa mislim da mi je upravo to i najviše pomoglo. Distancirao sam se od nekih stvari, a približio drugim i mnogo više sam počeo da se brinem o sebi i svom životu. Što se tiče fudbala, shvatio sam da su neke stvari van terena bitnije, očistio mozak i misli od mnogo toga”.
Ne krije da ga je mnogo toga mučilo. Padovi su bili prisutniji od uspona, a svetla ni na vidiku.
“Svi imamo negativne misli… Pogledajmo koliko fudbalera u poslednje vreme izlazi i priča koliko je ustvari teško biti van slike i ekrana, živeti život koji ljudi sa strane ne vidi. Uvek neko priča i pričaće o tome koliko zarađujemo. Nije sve u parama, nisu one sve u životu. Teško je i naporno, posebno kada se operišeš i nadaš se povratku na teren za četiri, pet meseci, a vratiš se za osam ili deset. Ideš jedan korak napred, pa se vratiš tri nazad. I tako u nedogled. Tu psihički stekneš moć, postane ti jasno da ne može svaki dan kiša da pada. Mora jednom i da grane sunce. Ako ne sutra, onda prekosutra.”
Priznao je i da se našao na “nokat” daleko od toga da u glavi donese odluku i ostavi fudbal, ali – život često piše romane i ima nepredvidive ishode.
“Neću da lažem, bilo je momenata kada sam bio na oporavku i trebalo je da mi bude bolje – a nije bilo, pa sam sa sobom vodio razgovore: Druže, batali ovo, idi uči školu i postani trener. Ipak, u tom momentu nastupa žena, prijatelj Andra gde sam se oporavljao, porodica. Govorili su mi da ne budem lud i da ne odustajem. Je** ga, bude teško, znaš” uz uzdah se priseća loših momenata i u istom trenu se vraća na sadašnjost i iskrenim glasom kaže:
“Zato mi je večeras bilo puno srce što sam igrao, najsrećniji sam na svetu. Hvala šefu, poneo sam traku kada su izašli Spaja i Sale. Odigrao sam celu utakmicu posle toliko vremena i stvarno se nadam da će ovo da mi otvori vrata u reprezentaciji Australije. Drago mi je i da su videli u klubu da mogu da računaju na mene – ako žele, naravno”.
Ne zaboravlja ni saborce sa kojima je korak po korak ispisivao neke nove, uspešne stranice istorije Zvezde, ali se itovremeno trudi da ne pamti stvari koje ga čine tužnim ili nervoznim.
“U životu hoću da pamtim samo lepe trenutke. Bilo ih je mnogo više nego ružnih trenutaka, momenata ili situacije. Želim da to gledam sa strane da sam Zvezdi ostavio nešto lepo i pozitivno. Da sutra, otišao ili ne otišao, ostao još godinu ili deset godina – neko može da mi kaže da mu je drago što sam bio deo kluba i bio to što jesam. Ne samo ja, tu su i Rodić, Borjan, Katai, Vujadin, Gobelja, Krstičić – svi ti momci koji su bili tu i na početku, kada je sve počinjalo”.
I dalje stoji veo misterije iznad situacije iz prošlog leta. Tada je Barak Bahar izričito zahtevao da se Degenek vrati u Zvezdu, namenivši mu specijalnu ulogu i timu. Ipak, ne poklope se stvari uvek onako kako se očekuje.
“Nikada nisam ulazio u te detalje, niti pričao sa njim… Stvarno ne znam. Neka nastavi da radi kako radi, kao i njegovi saradnici, a njemu kao njemu želim mu sve najbolje. Nisam se uklopio verovatno u sistem kako su oni zamišljali”.
Za razliku od prva dva puta, neće ove sezone imati priliku da nastupa u Ligi šampiona, ali i pored tri startna poraza smatra da Zvezda ima šta da ponudi evropskom fudbalu, kao i da predaja ne sme da da bude opcija.
“Ne možemo da pričamo o razlici u ligama, jer je to znatno na većem nivou nego kod nas. Ne možemo ni o budžetima, jer smatram da su i naši igrači lepo plaćeni, ali nije sve ni u finansijama. Ima dosta faktora, ne može to da se objasni u rečenici ili dve. Potrebna je duboka analiza za tako nešto. Možemo i dalje da napravimo nešto u Ligi šampiona, ima još pet utakmica. Nema šta da se predajemo, ljudi moraju da budu zadovoljni što uopšte i igramo u takvom takmičenju, što je pre samo nekoliko godina bilo nezamislivo. Nije sve tako crno…”.
Andrija Maksimović je trenutno “mainstream” što se tiče mladih fudbalera i više se ne postavlja pitanje da će Zvezda zaraditi rekordan novac kada za to dođe vreme, međutim, Degenek apostrofira da se u ekipi Vladana Milojevića nalaze još dva velika potencijala – Veljko Milosavljević i Stefan Leković.
“Milosavljević ima dosta dobre predispozicije iako je još vrlo mlad. Koliko poseduje dobrih stvari, toliko još mora da radi kako bi dostigao potencijal. Od nas starijih saigrača će uvek dobiti savet i pomoć. Poseduje svetlu budućnost i može da napravi dobre stvari, ali ne samo on već i Leković kojeg vidim kao štopera koji može da bude na evropskom nivou. Tako ga ja gledam, ima i “glavu” da napravi nešto veliko”.
Treći ugovor na Marakani mu ističe mu krajem juna, ali još ne želi da razmišlja o tome, čak se ni ne opterećuje time gde će nastaviti dalji fudbalski put.
“Nismo ni o čemu pričali. Opet kažem, meni je drago što sam bio na terenu, znaju da sam spreman i da sam tu. Fudbal je živa stvar, znam da svet ostaje na mlađima, ali da bi oni bili dobri potrebni su i iskusni igrači”.
Koliku snagu volje poseduje i pored svih loših dana i neprospavanih noći, videlo se u poslednjoj rečenici – gde je jasno stavio do znanja da poslednju reč još uvek nije rekao. Ni blizu tome.
“Imam 30 godina, još sam mlad fudbaler. Imam ambicije kao i svi, želim da idem na Mundijal 2026. godine. Svašta može da se desi, nikad se ne zna. Sve je otvoreno, tu sam, igram fudbal, moje je da ćutim i da radim, pa ćemo videti šta će biti” poentira Miloš Degenek, čija priča podseća na stihove Bebi Dol.
BONUS VIDEO:
Goran Munic
Vratio se Degenek na teren, dugo je bio odsutan i očigledno da mu treba vremena da bude kao pre
Petar Markovic
Mora se priznati da su dobro krenuli s tim da je istovremeno svima bilo jasno da tako neće dugo potrajati