U vremenu kada vernost u fudbalu sve više liči na izuzetak, a ne na pravilo, priče poput ove dobijaju posebnu težinu. Upravo takav tretman zaslužuje epizoda Bibarsa Natha na crno-beloj strani Topčiderskog brda.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Posle sedam godina u Partizanovom dresu prekaljeni arhitekta najavio je odlazak na kraju sezone. Nenametljivo i bez posebne pompe obratio se Izraelac navijačima crno-belih, te poručio kako veruje da će im se putevi u budućnosti ponovo ukrstiti.
Sasvim zasluženo odjeknule su reči Izraelca, koji je u Humskoj još davno izrastao u klupsku legendu i postao jedan od najboljih pojedinaca u modernoj istoriji Partizana. Otkako je Pirej zamenio Beogradom, važio je za ritam i ideju crno-belih, u čiju je igru neprestano unosio neophodnu dozu lucidnosti i elegancije.
Oduvek su Nathove lopte imale smisao, a odluke težinu koja je neretko umela da prevagne na stranu Partizana. Blistao je kad je bilo najteže, preuzimao odgovornost kad su drugi sklanjali pogled, napadače činio boljim, ali i uticao da Partizanove bebe pored njega stasavaju u ozbiljne klupske projekte.
Brojevi će reći svoje – golovi, asistencije, utakmice, ali ono što se ne meri, ono što ostaje između redova, jeste utisak da je Partizan u njemu imao (i još koji dan ima) umetnika – i to jednog od najvećih u 21. veku.
Sve to nikada nije sprečavalo fudbal da pokaže svoju surovu stranu, čak ni prema onima koji ga poznaju u dušu. Ostaće Natho upamćen kao lider, stranac sa najviše utakmica u klubu, nosilac trake, ali i igrač koji se najduže zadržao u crno-belom dresu, a nije se okitio niti jednim trofejem.
Čak 82 pogotka i 74 asistencije nisu bili dovoljni da za vreme od 283 meča Izraelac stane na pobedničko postolje u voljenom klubu. Prvi sledeći po broju odigranih utakmica, a da je iz Humske otišao bez trofeja, jeste takođe nekadašnji kapiten i istaknuti vođa odbrane – Igor Vujačić, sa 129 zvaničnih nastupa. Sa trocifrenim brojem nastupa, a bez pehara, Humsku je napustio samo još Kvinsi Menig.
Ta činjenica odzvanja jače nego bilo koji parametar statistike.
Nathova priča, praktično filmska, neodoljivo podseća na neke od onih koje su proživele pojedine velike zvezde svetskog fudbala. Veličina klubova i kvalitet nivoa takmičenja ne dozvoljavaju poređenje, ali nemoguće je ne primetiti makar sličnosti između era provedenih u obeležjima klubova za koje navijaju.
Primera radi, Hari Kejn je godinama važio za simbol Totenhema, bio najbolji strelac, vođa generacije… I dok su se trofeji mimoilazili sa severnim Londonom, Kejn je ostajao veran, uporan, svoj. Baš kao i Natho u Beogradu. Obojica su davala sve, što je publika i te kako znala da ceni, ali vitrine muzeja ostale su prazne.
Paradoks sudbine ogleda se u tome što su obojica već dokazala da znaju kako se trofeji osvajaju. Natho je kroz karijeru podizao pehare u domovini i Rusiji, a Kejn je ubrzo po odlasku iz Londona, u dresu minhenskog Bajerna, pronašao put ka sreći i pobedničkom postolju, ali ni jednom, ni drugom nije pošlo za nogom da to učine tamo gde je srce bilo najviše uloženo.
Jer nije isto osvojiti i osvojiti tu gde voliš. Istu poruku donosi i putešestvija legendarnog Antonija Di Natalea. Nikada ubojiti Italijan nije odao svoje crno-bele iz Udina, ali iako je svakonedvno pisao istoriju, u penziju je otišao bez pehara na klupskom nivou. Baš kao i Natho, nije podizao trofeje, ali jeste standard – i to u kontinuitetu.
Ostavio je Natho trag u Humskoj, koji nije uklesan u neko od prestižnih odličja, ali jeste u srcima pristalica crno-belih. I možda baš zato njegova priča ima poseban značaj, jer nije savršena, ali jeste istinita. A takve, na kraju, najduže traju.
Zanimljivo, ukoliko bi Natho nastupio u svih sedam mečeva plej-ofa Superlige Srbije u nastavku sezone, nakupio bi čak 290 nastupa za crno-bele, te bi se ujedno izjednačio sa zajedničkim dostignućem Rikarda Gomeša i Lamina Dijare, stranaca koji zauzimaju drugu i treću poziciju po broju odigranih utakmica za Partizan. Napadač sa Zelenortskih ostrva zabeležio je 151 zvaničan meč, dok je čuveni Senegalac dogurao do 139 mečeva.
Takođe, izraelski reprezentativac je zbirno učestvovao u postizanju čak 156 golova, što je daleko iznad učinaka svih internacionalaca iz inostranstva u crno-belom dresu.
Iako nije napadač, samo je golgeterski učinak spomenutog Gomeša za sada ostao nedostižan za Natha od igrača crno-belih u 21. veku. Prvi pratilac je uveliko penzionisani, takođe već istaknuti Dijara sa 66 golova, dok su od aktivnih igrača Uroš Đurđević na dalekih 35, a Lazar Marković na 34 pogotka, što je značajno manje i čini se nedostižno za Nathovih 82.
Pravo je pitanje da li će crno-beli u bliskoj budućnosti uspeti da nadoknade odlazak legende kluba i ponovo “pogode” u angažmanu tako kvalitetnog inostranog pojačanja, što ruku na srce nije bila tako česta pojava u minulim godinama.
Bonus video:
kristijan
Čovjek koji je dao mnogo Partizan u svakom smislu lideri je bio neko ko je radio ogroman posao i u odbrani u napadu bio je tu u najtežim sezonama i to mu ne treba zaboraviti