Osvajao trofeje sa Partizanom i Zvezdom, danas prenosi Nikolićeve, Vujoševićeve i Rusove lekcije: Dule odabrao Danilovića pre mene i nije pogrešio! Ni Batler ne može uvek da bude sjajan - nije Rađa

San generacija dece koja odrastaju uz sport u Srbiji oduvek je bio isti – obući dres Crvene zvezde ili Partizana. To je bio i ostao simbol puta ka uspehu i prepoznatljivosti, ali i cilj koji se teško dostiže. Još ređi su oni koji su uspeli da pređu granicu koju mnogi smatraju nedodirljivom i zaigraju za oba najveća srpska kluba.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Oliver Popović pripada upravo toj grupi. Tokom svoje igračke karijere nosio je dresove večitih rivala, a mandate u Humskoj i na Malom Kalemegdanu ovenčao je trofejima.

Nakon što je zatvorio jedno poglavlje na parketu, Popović je započeo novo, vođen jasnom idejom da nastavi i razvija tradiciju srpske škole košarke. Danas tu misiju uspešno sprovodi daleko od domaće scene, u Sankt Peterburgu, gde sa klupe predvodi Zenit 2, o čemu je između ostalog govorio u intervjuu za Meridian sport.

“Kada sam pre tri godine stigao u Rusiju bio sam svestan da krećem od nule. Preuzeo sam juniore Uniksa. Prvi put u životu sam radio sa juniorima. Posle godinu i po dana otvorila se mogućnost da preuzmem Zenit 2. Reč je o momcima koji se takmiče u drugoj po kvalitetu ruskoj ligi. Ideja je da se iz te ekipe stvaraju prvotimci. Prošle godine smo bili sasvim dobri, dogurali smo do četvrtog mesta što niko nije očekivao. Ove sezone smo mnogo mlađi i neiskusniji, ispali smo u plej-in fazi. Izuzev rezultata, ne mogu da kažem da sam nezadovoljan. Igrali smo dobro u 80, 90 odsto mečeva, a pojedine utakmice smo izgubili jer jedsnostavno nije bilo dovoljno kvaliteta. Uslovi za rad su fenomenalni. Klub procenjuje talente, a na nama je da ih napravimo igračima i pošaljemo spremne u prvi tim”, počeo je Popović razgovor za naš portal.

Na pitanje kako se Rusi adaptiraju na čuvenu srpsku školu košarke, imao je kormilar nebeskoplavih kompleksan odgovor. Uživa Popović u ozbiljnom radu i pokušava da mlađim naraštajima prenese važnost zdrave doze tenzije i pritiska.

“Teško… Rusi teško prihvataju sve što je novo. Generalno misle da su najbolji. Kada je nešto novo automatski imaju gard prema tome. Meni je ostalo nešto više od pola ekipe u odnosu na minulu godinu i navikli su se na intezitet, na moje metode rada. Ne mislim da je zahtevnije taktički, ali generalno držim se svojih principa i po cenu toga da im se to ne dopada. Većina igrača prihvati zahteve posle određenog vremena. Potrebna im je adaptacija. Postanu svesni da su uvek pod određenom dozom pritiska. Ne verujem da bez pritiska može kvalitetno da se radi. Uvek nešto mora. Želim da dođu spremni u prvi tim”.

Smatra da momci koji trenutno stasavaju na parketima nisu svesni kako je bilo u njegovo vreme, kada su specifične metode trenerskih veličina bile prisutne na gotovo svim terenima širom bivše Jugoslavije.

“Ne verujem… Koga danas to interesuje uopšte. Nova pokoljenja ne pamte ni mnogo bliže unazad, a kamoli dalje… Žele da su uvek u zoni komfora. S druge strane, ja to ne dopuštam. Neki cilj uvek mora da postoji. Želim da im uvek predočim načine na koje mogu da napreduju. Verujem da im nije lako. Onako kako treniraš, tako ćeš i igrati. To se uvek vrati”.

Spremajući mlade nade za svet profesionalne košarke, Popović u poslednje vreme sarađuje sa nekadašnjim rivalom sa terena – odnedavno šefom struke prvotimaca Zenita iz Sankt Peterburga, Dejanom Radonjićem. Samo reči hvale imao je za najtrofejnijeg trenera u istoriji Crvene zvezde.

“Igrali smo jedan protiv drugog kada je nastupao za FMP i Budućnost. U normalnim smo odnosima. Njegov trening je pre mog uglavnom, pa se sretnemo. U nekoliko navrata smo razgovarali, nedavno i popili kafu. Dugačka putovanja nam ne dozvoljavaju da se to intezivira. Negujemo dobar odnos, što ne bih mogao da kažem za njegovog prethodnika Aleksandra Sekulića. Mogao je više da uradi za mlade momke koji su zaslužili neke minute u prvom timu, a da paralelno igraju za našu drugu ekipu u Superligi”.

Prisetio se “dobrih, starih vremena”, kada je Dejan Radonjić cepao mrežice sa linije 6,75, a Popović uporedo blistao na svojoj poziciji što mu je omogućilo da u CV-ju upiše angažmane u klubovima poput Partizana, Crvene zvezde, Uniksa, čačanskog Borca, Beobanke, subotičkog Spartaka, Lokomotive Rostov, Marusija…

“Dejo je imao odličan šut! Svi su šutirali u toj ekipi Budućnosti, na tome se zasnivala igra, ali njega je šut krasio kroz celu karijeru. Često smo se sretali na terenu. Držao je dobar nivo godinama. Dueli su izostali zbog različitih pozicija, ali sve te utakmicu su bile sjajne. Veoma je žestoko bilo gostovati u Morači”.

Za vreme igračke karijere imao je pouzdani starteg priliku da uči od brojnih bardova ne samo domaće, već i evropske košarke. Pojedini su na njega ostavili snažan utisak.

“Košarku sam počeo da treniram u Užicu. Moj prvi trener Mića Dragutinović i pokojni Mihajlo Pavićević imali su veliki uticaj na mene, iako sam se krakto zadržao. Prelaskom u Partizan susreo sam se sa Acom Janjićem i Nenadom Trajkovićem. Kasnije me je vodio Dule Vujošević… Najveći uticaj na mene imao je Darko Ruso. Imao sam sreću da i sa profesorom Aleksandrom Nikolićem. Ali na prvom mestu je zaista Darko Ruso… Rajko Toroman je takođe uticao, svi su zapravo na neki način, ali Ruso posebno. Imam visoko mišljenje o njemu. On je kompleksna ličnost. Možda je teško sarađivati sa njim, ali izuzetan je trener”.

U prvi plan istakao je Darka Rusa, ali kako ističe, posebnu privelegiju predstavljala je saradnja sa proslavljenim profesorom Aleksandrom Nikolić, enciklopedijom znanja i čovekom od koga je svako imao šta da nauči.

“Profa je bio neverovatno duhovit čovek. Svaki dan sa njim je anegdota. Meni je u pamćenju ostala jedna zanimljiva priča sa priprema, čini mi se na Kopaoniku. Pričao nam je kako je jedne godine osvojio sva tri takmičenja sa jednom italijanskom ekipom, a naredne sezone na zahtev kapitena smanjio treninge. Ne znam za koliko, ali smanjio ih je. Očekivali smo da će biti neka katastrofa i pitali ga: ‘Profo, šta je bilo na kraju’? Odgovorio je ubedljivo: ‘Jedva smo osvojili sva tri takmičenja’. Eto, to je profa, genije. Bio je mnogo ispred svih. Imao sam sreću da provedemo zajedno godinu dana. Postoji jedna izreka koja kaže: ‘Slušati i čuti su dve potpuno različite stvari’. Ko je čuo profu, mogao je mnogo da nauči”.

Nedavno nas je prerano napustio Duško Vujošević, stručnjak sa kojim je Popović radio veoma mlad, na startu karijere braneći boje voljenog Partizana.

“Pravi košarkaški fanatik. Košarka mu je bila sve. Imali smo i dobre i loše periode odnosa, ali to je sasvim nebitno. Veliki trener koji nas je nažalost napustio. Pisao sam mu poruku kada sam video da je u bolnici. Uvek mi je odgovarao, ali ovog puta nije… Znači da je bio u lošem stanju. Bio je posvećen do maksimuma svom poslu. Mnogo mi je žao”.

Sa velikim poštovanjem govori o Vujoševiću, a čak ni činjenica da nije dobio adekvatnu priliku da se dokaže u redovima crno-belih nije uticala na njegovo mišljenje o istaknutom stručnjaku.

“Teško je pričati o čoveku koji nije sa nama… Iz razloga što nisam dobijao šansu sam i otišao iz Partizana. Shvatio sam da od sedenja na klupi nemam ništa. Nisam dobijao priliku onoliko koliko sam milsio da mi pripada u tom trenutku. S druge strane, Partizan je imao nerealno dobru ekipu tada. Bilo kom treneru je bilo teško. Duško je izabrao Sašu Danilovića i stvarno je bio u pravu. Ništa nije sporno. Jednostavno nisam želeo da sedem na klupi”.

Na svojoj poziciji Oliver je za mesto u timu morao da se bori sa legendarnim asovima poput Žarka Paspalja, Saše Danilovića, Iva Nakića, Goran Grbovića…

“Bilo je jako teško da se uđe u 12, a kamoli da se dobije šansa. Mislim da sam ispravno postupio što sam otišao. Potražio sam sreću na drugim mestima”.

U Partizanu nije bilo toliko prostora da demonstrira svoj talenat, ali je krajem 80-ih godina prošlog veka briljirao braneći boje omladinskih selekcija reprezentacije Jugoslavije. Nažalost, kasnije mu je fortuna okrenula leđa, a povreda sprečila verovatno idealnu priliku da se domogne mesta u A selekciji nacionalnog tima.

“Osvojili smo kadetsko i juniorsko Evropsko prvenstvo. Kasnije sam u nekoliko navrata bio deo B reprezentacije, ali za vreme mandata Željka Obradovića našao sam se na širem spisku A selekcije. Bili su tu Darko, Željko i pokojni profesor Nikolić. Morao sam da idem na operaciju. Pričali smo da li je bolje da odem odmah ili posle priprema sa reprezentacijom. Seli smo, pričali, dogovorili se… Bila je ogromna konkurencija, niko nije mogao da mi garantuje da ću proći, što nikome nisam ni tražio. Karakter sam da uvek dajem sve od sebe. Prepone su mi bile problem, dogovorili smo se da ipak odem na operaciju u junu. Nažalost posle toga više nikada nisam bio na spisku A selekcije. I sledeća godina sa Beobankom je bila zaista korektna, ali tako je kako je… Konkurencija je bila izvanredna. Nikome ništa ne zameram. Mnogo dobrih igrača”.

Kao neko ko je proveo šest godina u klubu iz Humske, a potom još dve u klubu sa Malog Kalemegdana, više je nego kompetentan sagovornik za komentarisanje situacije u redovima večitih rivala.

“Ne sviđa mi se ni kod Zvezde, ni kod Partizana, što nedostaje domaćih igrača. Nema to veze sa izborom trenera. Jednostavno ni nema dovoljno dobrih domaćih igrača. Većina neće da se vrati u Srbiju, jer imaju dobre ugovore u inostranstvu. Zašto bi se i vraćali… To mi se ne dopada, ali to nema veze sa trenerima. Izbor je skroman, a najbolji ne žele da se vrate”.

Tema je naravno bio i odlazak Željka Obradovića iz Partizana, prema kojem Popović nikada nije krio ljubav, čak ni kada je nastupao za crveno-bele…

“Partizanov je problem što jedan, dva igrača nisu prihvatala Željkovu filozofiju. Ispostavilo se da je Džabari Parker veliki problem. Nenormalno je talentovan, ali nije se uklopio u sredinu. Prošlog leta je sastavljena potpuno nova ekipa. Očekivanja su bila velika, ali nije moglo sve preko noći. Završilo se kako jeste… Jako mi je žao što je Željko otišao tako. Svi znaju, navijao sam za Partizan i kada sam igrao u Zvezdi. To nije tajna apsolutno. Znali su to i navijači. Željko je verovatno mislio da je to najbolje rešenje da se trgne ekipa. On najbolje misli Partizanu. Dolaskom Penjaroje došlo je do praznog hoda, što je normalno za početak, ali danas ekipe ne igra uopšte loše. Kasno je za buđenje u Evroligi, ali odigrali su mnogo utakmica na visokom nivou”, kazao je iskusni stručnjak, pa zatim dodao:

“Izostanak Parkera i Vašingtona mnogo utiče na igru Partizana. Ekipa izgleda mnogo kompaktnije i bolje. Više su tim nego što su bili”.

Velika očekivanja uoči sezone nastala su i na Malom Kalemegdanu, a crveno-beli su i dalje u šansi da ih ostvare, uz čini se komplikovaniji scenario od priželjkivanog.

“Uvek smo u euforiji za večite rivale. Mislimo da ako su budžeti veći nego ranije da ćemo automatski ući u fajnal for. Ljudi ne shvataju da takve budžete ovde imaju i timovi koji ne igraju Evroligu, a vrlo ujednačeni budžeti su i u Evropi. Treba ambicije da budu velike, ali nije to baš tako jednostavno. Ništa ti ne garantuje uspeh. Svi žele da uđu u Top 4. Zvezda je sa Sašom krenula dobro, posle je usledio mali pad. Ako uopšte poraz u Evroligi možemo nazvati kiksom. Sve su to timovi sličnog kvaliteta. Kakav je kiks kada kući izgubiš od sedmog na tabeli? Nikakav. Pa to se desi i Fenerbahčeu. Mi smo svi nezadovoljni šta god da bude. Partizan bi verovatno otišao na fajnal for one godine da nije izbila tuča u Madridu”.

Smatra Popović da mnoštvu pojedinaca danas nedostaje kontinuitet koji je svojevremeno krasio lidere iz njegove generacije… Ipak, pojedini momci skrenuli su pažnju iskusnog stratega, koji je sa uspehom predvodio Megu, Dinamik, Vršac, Novi Pazar…

“Džordan Nvora i Džered Batler su najkompletniji, ozbiljni napadači… Možda je u Zvezdi problem što ih ima previše. Njih dvojica su zaista sjajni na spoljnim pozicijama. Batler je ubedljivo najkompletniji igrač. Vidi se da je kvalitet. Imao je padove, ali to su normalne stvari za vreme sezone. Malo je igrača koji odigraju 10 dobrih utakmica, dve osrednje, jednu loše, pa sve opet u krug. Tako je nekad igrao Dino Rađa, dominirao je, na 15 sjajnih jedna loša. Karlik Džons je stvarno dobar igrač, možda bi sve bilo drugačije da je on bio zdrav. Mnogo je njegova povreda uticala na Partizan”.

Dugo je što na klupskom, što na reprezentativnom nivou Popović radio u svojoj domovini, ali nakon određenih situacija koje ne pamti po lepom, odlučio je da potraži sreću u Rusiji. Fokusiran je na rad u carskog gradu, ali aktivno prati tržište, razmatra ponude i ne odbacuje mogućnost da se vrati u Srbiju, možda čak nekada i u redove večitih rivala…

“Godinama sam se trudio da ostanem u Srbiji. Želeo sam da radim tu, bio sam deo reprezentativnih selekcija… Kap koja je prelila čašu je odlazak Slobode iz Užica. U principu smo se dogovorili da ostanem, a oni su onda doveli novog trenera. Iz neba u rebra. Onda sam rešio da odem. Svesno sam došao u Rusiju. Imao sam problem što su me ovde gledali kao trenera mlađih kategorija, a ja to nikada nisam bio. To su potpuno dva različita posla. Nemam živaca da budem trener juniora. Da li sam imao želju? Da uvek sam hteo da radim u Srbiju. Šta god uradio, svi su bili zadovoljni, a uvek je postojalo neko ali… To sa Slobodom me je dotuklo definitivno. U poslednjem trenutku su doveli novog trenera. Nije bitno ko je on, već sam gest”.

Bez ustezanja govorio je Popović, a potom poentirao uz opis metoda koje ga stalno dodatno motivišu i privlače da ostane posvećen sportu u kojem je ceo život.

“Planovi su trenutno vezani za Rusiju. Vodim neke razgovore… Iz Zenita 2 spremaju ponudu, tako sam čuo… Tražim nešto ambicioznije. Ovde je lepo što je bez pritiska s jedne strane, ali ja volim da radim pod pritiskom. Ne volim kada nam nije važno koje smo mesto. Navikao sam da radim pod pritiskom, da se nešto mora. Ne znam kako se baviti sportom bez pritiska. Trudim se da naučim ove momke da pritisak uvek mora da postoji. Nadam se da ću do kraja aprila, početka maja, odlučiti gde ću nastaviti karijeru. U Zenitu ili negde drugo. Ima mnogo ambicioznih ekipa ovde u Superligi. Imam neke razgovore. Pokušavam ovde i rukovodstvu da skrenem pažnju da nam je potreban pritisak. Oni su super, ali nedostaje malo tog pritiska, neke ambicije. Ispada da se samo ja nerviram. Bilo je varijanti da se vratim, ali naredna sezona mi je nadam se vezana samo za Rusiju. Meni su ovde uslovi u Zenitu odlični, ali nedostaje nam taj pritisak. Sedeo sam na klupi prvog tima kada je Sekulić otišao, bila je priča da ću postati pomoćnik, ali to se nažalost nije desilo. Tako da, planovi su mi za sada vezani za Rusiju, što ne znači da se u budućnosti ne bih vratio kući”, konstatovao je Oliver Popović u razgovoru za Meridian sport.

Bonus video: