Nesuđena Zvezdina devetka: Tandem sa Miloševićem iz Partizana ne zaboravljam, nadam se povratku u reprezentaciju

Videli su svojevremeno na Marakani da u generaciji 2005. stasavaju momci kadri da u doglednoj budućnosti na leđima nose Crvenu zvezdu ka evropskim visinama, a ništa manje u tim planovima, u odnosu na Kostu Nedeljkovića, Jovana Mijatovića i Jovana Šljivića, nije bio ni Mateja Bubanj. Tada zlatna kopačka generacije rušila je rekorde u mlađim selekcijama koje su postavljali Luka Jović i Dejan Joveljić, otišla je iz Ljutice Bogdana bez šanse na pripremama i prijateljske utakmice. Sada, pod komandom još jednog Zvezdinog deteta – Slavoljuba Đorđevića, u Kruševcu, veruje u sebe više nego ikad.

Meridian sport te casti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

“Sezona u kadetima je bila najbolja za mene, ako se pogleda učinak. Ni ne čudi, kada se uzme u obzir ekipa koja je bila tada na okupu. Bilo je jasno zbog čega smo toliko odskakali. Na kraju sam godinu završio sa 34 gola na 26 utakmica, od čega sam samo jedan postigao sa penala. I to igrom slučaja – Napretku iz Kruševca”, počeo je Bubanj razgovor za Meridian sport i nastavio da govori o čuvenoj generaciji 2005:

“Bilo je tu zaista mnogo dobrih igrača i momaka. Teško je izdvojiti ko je bio najbolji, jer smo i kao celina u mlađim selekcijama funkcionisali sjajno. Učio sam i od mnogo dobrih trenera u Zvezdi, eto izdvojio bih Vladimira Vučića koji je većini nas usadio ljubav prema lopti i treninzima. Uz njega smo učili te neke prve fudbalske finese i elemente koji su nam danas izuzetno važni. Posle toga, moram da pomenem Slađana Nikolića koji je fudbalski otac našoj generaciji i koji nas je formirao kao igrače za seniorski fudbal. Na velikoj sceni su Nedeljković, Mijatović i Šljivić, ali ima još mnogo igrača koji će tek da se pokažu i o kojima će se tek pričati. Mnogo lep period za mene su dani u mlađim selekcijama.”

O tome koliko je talentovani napadač tada bio dominantan govori činjenica da su u Zvezdi procenili da je spreman da iz kadeta pređe direktno među seniore.

“Posle dobrih partija u kadetima sam dobio prekomandu u prvi tim Grafičara i bilo je turbulentno. Došao sam u ekipu u kojoj se juri ulazak u Superligu, a meni su to bili prvi dodiri sa seniorskim fudbalom. Zadovoljan sam učinkom od šest golova, iako je moglo bolje i ne bežim od toga. Ipak, bila mi je to prva godina sa seniorima i morao sam da se prilagodim na nove zahteve i ideje. I tu sam imao sreću da delim svlačionicu sa vrhunskim saigračima. Mnogo mladih i nekoliko starijih i iskusnijih koji su nas vodili kroz sve. Zasluga dobre svlačionice ide Marku Neđiću kod koga sam takođe dosta napredovao. U kratkom periodu sam morao da se priviknem na seniore, u smislu intenziteta, zahteva, snage. Zaključak mi je i tada bio isti kao i danas, da je napadačima dosta teže da se priviknu, jer jednostavno imaš manji broj prilika po meču u odnosu na ono na šta si navikao. U skladu s tim, moraš bolje da ih koristiš.”

Umesto u Superligu i Voždovac – Bubanj se vratio korak nazad, u omladince Zvezde.

“Početkom sledeće sezone sam dobio poziv da pređem u ekipu Voždovca, od strane Marka Savića. To mi je bila želja, da napravim sledeći korak te da iz Prve lige Srbije pređem u Superligu, ali to se nije ostvarilo. Nakon nedelju dana treniranja sa prvim timom Grafičara gde sam bio zadovoljan, došlo je do povrede, te sam nakon toga “spušten” za omladince kako bih igrao Ligu šampiona za mlade. Nije mi se svidelo što sam morao da se vratim u juniorski fudbal, jer mi je to delovalo kao korak unazad, ali sam prihvatio odluku kao profesionalac i bio motivisan da se dokažem treneru Nenadu Milijašu. Posle polusezone u omladincima mi je bilo još jasnije da se na mene ne računa ozbiljno. Posle šest godina sam morao da napustim Zvezdu uz gorak ukus da nisam dobio pravu šansu da se dokažem u prvom timu. Nadao sam se makar nekom pozivu na pripreme i prilici da me prvi tim vidi i upozna, ali se to nije desilo. Na kraju, nemam za čim da žalim, jer sam zaista na svakom treningu i utakmici davao sve od sebe u cilju da zaigram za Zvezdu. Ipak, u fudbalu se često stvari ne dešavaju kako želiš, ali sve dođe na svoje.”

Nije kome je rečeno, već kome je suđeno, te je Nišlija ipak završio na Krovu.

“Otišao sam u Voždovac, šest meseci kasnije u odnosu na ono što je trebalo. Stigao sam kada je ekipa već počela pripreme i bila je baš teška polusezona. Psihički je bilo naporno. Nekako smo bili zapostavljeni, kao da su nam svi okrenuli leđa. Postigao sam prvenac protiv Radnika koji je pokrenuo preokret u tom poslednjem kolu, ali nažalost po klub, to nije bilo dovoljno. Rezultat koji je trebao na drugoj utakmici da dođe kako bi ostali u ligi se nije desio.”

Voždovac je završio u Prvoj ligi Srbije, ali je Bubanj ostao na superligaškoj sceni. Ipak umesto devetke, na leđima mu je dvojka.

“Početkom sezone sam prešao u Napredak i zaista nisam mnogo razmišljao kada su me pozvali. Znao sam da su u Kruševcu dobri uslovi u smislu infrastrukture, još kad se na to doda da je zaista u pitanju fudbalski grad sa vernom publikom – video sam sebe tu. Debitovao sam protiv Partizana u Humskoj i odigrali smo sjajnu utakmicu. Nažalost, nismo uspeli da odnesemo bodove u Kruševac, iako mislim da smo zaslužili. A zašto broj dva? Prezivam se Bubanj i postoji naselje u Nišu sa tim imenom, u kome je ujedno i okretnica autobusa “dvojke”. Hteo sam da broj ima neku simboliku.”

Minutaža na stranu, ali je jesenji deo sezone pokazao polivalentnost Bubnja, kao i spremnost i profesionalizam da se prihvati svaki zadatak i pozicija na terenu. Sada je tu dobro poznato lice, još iz dana Zvezde – Slavoljub Đorđević.

“Trudim se da posle svake polusezone izvučem pouke i iskustva. Zadovoljan sam prethodnim periodom jer sam igrao na raznim pozicijama. Najbolje se snalazim kao centralni napadač, ali sam pokazao da sam spreman da odgovorim na sve zahteve trenera. Sada je tu i novi šef stručnog štaba Đorđević koga poznajem još iz Zvezde. Doduše, nije me trenirao u Zvezdi, ali smo svi pratili generaciju 2002. koju je predvodio i koja je bila fantastična u Ligi šampiona za mlade. I sada je došao i odmah postavio nove zahteve na koje smo se brzo adaptirali. Energija koju je uneo dovela je do toga da se ekipa podigne i zaista sam uveren da smo na pravom putu. Nadam se još boljim rezultatima u narednom periodu. Tu su i Vladimir Miletić i Uroš Lazić koje takođe znam iz Zvezde, što mi dosta olakšava život, ali sam se svakako već u potpunosti privikao na tim.“

Reprezentacija i bronza na Euru za kadete kao uspomena koja se ne zaboravlja. Ali i tandem sa Jovanom Miloševićem, centarforom Partizana.

“Prošao sam sve mlađe selekcije u reprezentaciji i najveći uspeh je bilo Evropsko prvenstvo za kadete na kom smo završili treći. Tada smo Milošević i ja činili ubitačan tandem, ali cela generacija je napravila uspeh. Od prve pripremne utakmice smo pokazali zajedništvo i to je dalo rezultate. Maštam o pozivu u mladu reprezentaciju Srbije, ali prvo mi je cilj da se nametnem u Napretku. Siguran sam da će sve doći na svoje.”

Sve je počelo u rodnom Nišu, koji polako postaje jedan od najvećih fudbalskih rasadnika talenata u Srbiji.

“Krenuo sam u školici Filip Filipović u Nišu zajedno sa starijim bratom. On je 2002. godište, tako da prve fudbalske dane pamtim tako što sam trenirao i nadmetao se sa starijima. U jednom trenutku, brat se odlučio da krene drugim stopama, ali sam ja nastavio sa fudbalom. Dobre igre u Nišu su me preporučile za Zvezdu. Stigao je poziv trenera Branka Čavića gde sam prvo igrao dva turnira za crveno-bele. U međuvremenu se i promenio trener, te je Vladimir Vučić preuzeo ekipu. On me je pitao da li bih prešao u Zvezdu za stalno i naravno – prihvatio sam. Sećam se da sam i roditeljima rekao da je to moj san i hvala im što su me podržali”, uz osmeh će Bubanj.

BONUS VIDEO: