Avion se približvao minijaturnom aerodormu u Vitoriji, a prvi kadar nije obećavao. Tmurno vreme i kiša koja kao da ne ume da stane. Tako su izgledali prvi sati provedeni u gradu na severu Španije. Ulice puste, tržni centri krcati – od šarma ni reč. Ali, koliko vas je puta prvi utisak prevario?! Sigurno ne jednom. Takva je i Vitorija, potrebno je da zagrebete, da joj date vremena i očaraće vas svojom arhitekturom, ljudima, načinom života.
Dovoljno je da sednete u autentičan restoran, osetite energiju i opuštenost – prepustite se ukusima baskijske gastronomije, popijete vino i dobrog raspoloženja neće manjkati. U najkraćem – Vitorija, mesto na koje smo stigli zbog košarke, a naišli na fudbal, odnosno fudbalera.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
Nikola Maraš, bivši kapiten Rada i momak sa dva nastupa u reprezentaciji Srbije, više od godinu dana brani boje Alavesa, prvoligaša sa kojim je nedavno potpisao ugovor do 2027. godine.
Kao što su turisti nestrpljiva kategorija, jer žele sve i odmah, tako nekada i profesionalni sportisti nemaju strpljenje da sačekaju priliku. Nikola nije jedan od njih, jer zna da život ima drugačije puteve za svakog od nas. Prethodni period je verovatno najteži u njegovoj karijeri, što se fudbala tiče, jer je zbog povrede dugo bio van terena. Sada se polako vraća, potpuno je zalečio meniskus i kako kaže – vreba šansu.
Iako trenutno nije u prvom planu kod trenera, osmeh je njegov zaštitni znak, vredno radi i uživa u svakom trenutku. Ekipu Meridian sporta je dočekao u društvu Nenada Njaradija, srpskog stručnjaka koji radi kao kondicioni trener u Alavesu i Marašu predstavlja veliku podršku. Šala za šalom, dobre vibracije i lagana priča je mogla da počne.
„U nekom momentu pomislim da ću do kraja života biti u Španiji, a onda mi prođe misao kako bih voleo da se vratim u Beograd. Uživam, pronašao sam se ovde. Mislim da zavisi da li ću imati posao ovde, što je vrlo moguće, jer imam mnogo kontakta, ali nostalgija te vuče da ideš kući. Zavisi od momenta i osobe. Mnogo razmišljam o tome. Da bih mogao da živim ovde, ne u Vitoriji zbog klime, mogao bih. Mada ni ovde ništa ne fali. Ovde je hrana najbolja u Španiji. Fenomenalna je“, rekao je Maraš za Meridian sport.
Španija kao da je bila zapisana u Maraševom DNK kodu. Pitate se zašto, evo odgovora:
„Kada sam bio klinac imao sam u glavi da jednog dana živim u Španiji, i eto život me je usmerio u tom pravcu. Iako se iz Rada uvek gledalo kako da se ode u sever Evrope, ali sudbina je htela da dođem u Portugal, a kasnije i Španiju“.
Ako za neki narod možemo da kažemo da je izmsilio definiciju hednonizma, onda su Španci prava adresa. Momak sa Konjarnika se brzo adaptirao i načuio da koristi blagodeti baskijske regije. Imao je pomoć Njaradija, kao i Aleksandra Sedlara, još jednog srpskog fudbalera u Alavesu.
„Kada jednom u dve nedelje odemo u restoran na ručak, to bude događaj. Prvo njihova predjela, pa se otvori vino kada obaveze dozvole, pa meso, riba… Imamo mi naš program, umemo da ugodimo sebi. Nije nam loše“.
Na prepad jedno nezgodno pitanje – srpska ili španska kuhinja?
„Uf… Teško je reći. Kada sam u Srbiji, nedostaje mi španska hrana. Kad sam ovde, onda je obrnuto“.
Sa prijateljima sve lakše
Fudbalski CV govori dovoljno kakav je igrač nekadašnji defanzivac beogradskog Rada. Pirinejsko poluostvro je tlo na kojem boravi već šest godina. Sa Banjice je otišao u portugalski Šavez, a onda zaduživao dresove Almerije i Rajo Valjekana, dok je u Vitoriju stigao pre više od godinu i po dan – prvo na pozajmicu, a nedavno je Alaves otkupio ugovor srpskog defanzivca. Da se nije desila povreda, verovatno bi bio standardan član prve postave.
„Trenutno moja situacija nije najbolja. Izlazim iz teškog perioda, imao sam ozbiljnu povredu krajem marta, kada sam se operisao. Realno sam kasnio u pripremnom periodu i nadošao tek u septembru da mogu da igram utakmice. Ekipa već krene u nekom pravcu, igrači zauzmu poziciju u timu, pa je teško da okreneš situaciju. Ali, jako sam miran – kupili su me od Almerije pre četiri meseca i spreman sam da treniram jako i sačekam svojih pet minuta“.
Iako je vedar duh konstanta kod Maraša, istovremeno je priznao da nije uvek tako. Da je period iza njega bio izazovan, ali kada znaš svoj kurs i imaš dobre ljude oko sebe – onda je sve mnogo lakše.
„Ima teških dana, situacija, lošeg raspoloženja, ali bitno je da ostaneš miran u glavi, da teraš svoju priču i znaš šta želiš. Treneri i saigrači mi pomažu da se izađe iz loših situacija. Vrebam, čekam svoju šansu“.
Kada je teško, prijatelji su brana koja štiti od loših misli. Njaradi i Sedlar su mnogo pomogli Marašu da preprodi prethodni period.
„Kao neko ko je promenio nekoliko klubova u inostranstvu, znam koliko je važno da imam u timu ljude sa Balkana. Mi se držimo na poseban način. U Raju sam imao Stoleta Dimitrievskog i bili smo nerazdvojni. U Almeriji sam imao Radoslava Petrovića, kratko je bio sa nama i Rosić“.
Kao što je odmalena maštao o Španiji, tako su od ranih dana strani jezici bili nešto čime je posvećivao mnogo pažnje.
„Imao sam i situacije kada nisam imao nikog, u Šavezu sam bio sam. Imao sam sreću što je Brazilac Tijago Galvao pričao srpski, bio je u Slobodi, pa mi je pomogao. Tamo niko nije govorio engleski. Morao sam da naučim portugalski, što mi je pomoglo da lako savladam španski. Ta životna škola mi je pomogla da naučim jezike. Ako već nisam mogao da pohađam škole, što ne bih iskoristio priliku da naučim što više stranih jezika“.
Rad – životna škola
Danas Vitorija, a nekada Banjica – mesto gde je odrstao, stasao i postao fudbaler. Za razliku od mnogih, nije jurio da čim pre napusti Srbiju, niti preskakao razrede, već je tri sezone proveo u klubu i položio sa najboljim ocenama. Rad ne zaboravlja, on je Maraševa prva kuća.
„Veliki i pravi beogradski klub. Veoma mi je krivo šta se dešava na Banjici, pratim dešavanja, naravno manje nego pre, ali mnogo mi je žao zbog cele situacije. To je klub koji je uvek imao najbolju omladinsku školu. Uvek smo bili prvi, drugi ili treći. Toliko je igrača proizvedeno. Siguran da će se vratiti gde mi je mesto“
Malo je poznato da je prvo bio deo Partizanove škole, ali kao i Španija, Banjica je predodređena za 27-godišnjeg momka iz Beograda.
„Bio sam u omladinskoj školi Partizana, ali nisu mi se kockice poklopile. Nisam još izrastao i odlučio da odem u Rad. Veoma brzo sam dobio šansu, Ranko Stojić me je usmeravao prema prvom timu. Sa 17 godina sam debitovao, a sa 18 postao standardan. Proveo sam tri lepe godine, bio kapiten. Koliko god ljudi mislili da sam predugo ostao, mislim da sam ostao baš koliko treba. Da sam ostišao ranije iz Beograda, mislim da mi put ne bi bio ovakav. Bez osnove koje sam imao, sto utakmica u Srbiji, ne bih pravio korake posle kada postaje ozbiljnije“.
Besplatan savet za buduće generacije:
„Klinci naprave grešku što odu prerano. Iako si balavac, sa 21 godinom nešto si već video, nisi toliko nezreo i mnogo bolje se razvijaš“
Kao veoma mlad je postao kapiten Rada. Razlog dobro poznat, a odnos kakav mnogi današnji klinci nemaju.
„Traku su mi dali zbog cene. Tada sam imao neke momke koje sam slušao, nisam se mnogo pravio pametan. Bio sam projekat kluba, zato sam bio kapiten. Poštovao sam starije momke i van terena sam slušao starije“.
Mnogima je ostalo čudo kako večiti nisu uspeli da dođu do potpisa Maraša.
„U tom periodu je bilo interesovanja i priče. Međutim, uprava Rada je meni govorila da ne mogu da idem tamo, da je za mene inostranstvo i jednostavno imali su takav stav. Nisu želeli da rade sa Zvezdom i Partizanom. Složio sam se sa tim i nisam se pokajao. Da sam otišao tamo, možda bi bilo drugačije, a možda i ne bi. U tom trenutku nije bilo do mene, verovatno bih otišao da sam se pitao, ali nije se namestilo. Otišao sam drugim putem i sada nema nazad, ako želiš da ideš dalje“
Imao je sreće da donese dobru odluku po napuštanju Banjice.
„Najteže je otići iz Srbije. Kada napraviš prvi korak, lakše je da napreduješ i praviš bolje ugovore. Prvi problem da napustiš Srbiju i da izabereš klub gde ćeš igrati“.
A dok si u Srbiji, često dobijaš startove i van terena. Tako se Maraš svojevremeno našao u fudbalskom loncu koji zakuvao Zvezdan Terzić. Priča o Davidu i Golijatu, odnosno Pavkovu i Marašu prenosili su redom srpski mediji. Ali, štoper Alavesa ne zamera ništa, niti se seća pomenute utakmice, već šmekerski – daje osvrt na celu priču.
„Svako će da priča o onome što je izabrao i da odbrani svoj proizvod. Iskreno, utakmice se ne sećam. Prošlo je sedam, osam godina. To je pošteno, takve stvari se rade. Tada sam bio u orbiti večitih, ako je on tako video, šta da se radi. Svaki marketnig je dobar marketing. Možda mi je smetalo kao klincu, ali sa ove perspektive stvarno nemam nikakav problem sa tim“.
Sadik skalamerija, Darvin odličan tip
Jeste kliše, ali i nedoljiva potreba za postavljanjem ovakve vrste pitanja. Ko su najbolji napadači koje je čuvao? Igrao je protiv vrhunskih vedeta, a bio saigrač sa nekim veoma zanimljivim centarforovima.
Darvin Nunjez – svetska fudbalska zvezda je veliki Marašev prijatelj i nekadašnji saborac iz Almerije.
„Darvin je veoma mlad i dalje. Mislim da dečko ima mnogo kvaliteta, fantastične fizičke sposobnosti. Kada ubrza, nećeš ga stići. Mirnoća će doći vremenom. Ima sjajan put, najbolji koji možeš da imaš. Almerija, Benfika i sada Liverpul. Mnogo mi je drago, dobri smo drugari. Bili smo sličnog temperamenta, pa smo veoma često na vezi. Odličan tip. Nadam se da će proraditi“
Još jedno dobro pozanto ime – Umar Sadik!
„Ozbiljan igrač. Imao je povredu, pa smo se nedavno videli, jer se igrom slučaja operisali na istom mestu. Sto kilometra je odavde, bili smo na ručku i družili smo se. Dao je dve, tri golčine i vidi se koliko je moćan. Malo mu trener ne veruje, to je veliki klub. Sećam se kada smo igrali zajedno, Sadik je na treningu ozbiljna skalemerija. Ume tako da se postavi, da se zagradi, da ti pobegne”.
Kada se setio jednog igrača, po pogledu se videlo da mu je pravio mnogo problema.
„Bas Dost iz vremena kada je igrao za Sporting. Sigurno jedan od najtežih za čuvanje“
Luis Suarez?
„Igrao je tada u Atletiku. Poslednja njegova polusezona u Španiji i nekako je bio sporiji – videlo se da nije to to. Osetila se razlika u odnosu na prethodni period, ali zato je Grizman strašan“.
Rođendanska želja – zdravlje
Priča sa Marašem je tekla kao dobro vino, ali vremena je bilo sve manje – približavala se utakmica Crvene zvezde Meridianbet i Baskonije. Iako na prvu deluje da je klub Duška Ivanovića popularniji od Alavesa, ispostavilo se drugačije. Fudbal je ipak religija – iako prema rečima Maraša – bivši trener Crvene zvezde Meridianbet ima izuzetan status u Vitoriji. Čest je slučaj da naiđe na Instagramu kod španskih prijatelja slike sa rečima „Efekat Duško“, a kada god može, i sam ode u dvoranu Fernando Buesa (zbog karantina je propustio da uživo gleda poraz Zvezde od Baskonije).
Pošto je bilo vreme da završavamo razgovor, poželeli smo da se u budućnosti ponovo nađe u reprezentaciji.
„Prvo da krenem da igram, ne razmišljam o tome, jer mi je sada daleko. Ako budem standardan, mislim da nemamo mnogo igrača koji nastupaju u najjačim ligma, a igraju na mojoj poziciji. Ali prvo da krenem da igram, pa onda što ne razmišljati u tom pravcu“.
Za tačno sedam dana će proslaviti 28 rođendan, a želja je jedna:
„Prevashodno bi sebi poželeo zdravlje. Kada se povrediš i prolaziš kroz težak period, onda shvatiš da je sve drugo nebitno“, zaključio je Nikola Maraš.
Bonus video:
