E, sad se šepuri, Paune - za sebe, za Blagoja, za Radomira

Veljko Paunović je čovek fudbalskih čuda koja niko nije video da dolaze… Jedan od onih koji nisu imali crveni tepih ispod nogu, čiji su koraci češće vodili težim putem, kroz senku, tišinu i strpljenje. Nije imao moćne saveznike iza sebe, niti menadžere koji su mu otvarali vrata velikih klubova. Bio je to put na kojem je morao sam da se izbori za svaku šansu, a to mu je možda bila i najveća životna lekcija – da vredne stvari nikada ne dolaze lako.

Meridian sport ti donosi ekskluzivnu promociju – registruj se i osvoji 7.000 RSD za sport i 500 spinova za slot

Još od malih nogu bio je okružen fudbalom, njegov otac Blagoje Paunović, legenda Partizana, bio je onaj tihi autoritet koji mu je usadio najvažnije principe – rad, poštovanje i veru u sopstvenu snagu. Blagoje nikada nije davao lažne komplimente, uvek je jasno stavljao do znanja da svaki uspeh mora biti izboren, zaslužen i pre svega – tih. Veljko je naučio da ne živi od aplauza, nego od unutrašnjeg osećaja da je nešto uradio dobro, pošteno i do kraja. To je postao njegov način života, ali i fudbalska filozofija koju danas prepoznaju svi koji su igrali za njega.

Blagoje, koji više nije među nama, ostavio je dubok trag u njegovom životu, a očev duh i danas živi kroz vrednosti koje je usadio svom sinu. Za sada već velikog dečka sa ozbiljnim pedigreom, svaki uspeh koji ostvari nije samo njegova pobeda – to je i zahvalnost ocu za sve što ga je naučio.

Život ga nije mazio ni kao igrača. Put ga je vodio od Partizana preko Španije, gde je oblačio dres Atletika iz Madrida, Majorke, Tenerifa, sve do Nemačke, Rusije i Amerike. Svaki grad, svaki klub, donosio je novi izazov, a on nikada nije bio tip fudbalera koji je samo prolazio kroz svlačionice. Uvek je davao deo sebe, jer drugačije nije ni umeo. Možda baš zbog toga njegov povratak u Ovijedo, klub čiji je dres nosio pre dvadesetak godina, ima posebnu težinu. Vratio se da ispravi nedovršenu priču, onu koju nije mogao da okonča na terenu kao igrač, već kao trener. Vratio se da zatvori krug i da pokaže da ništa u životu nije slučajnost.

Paunović je učinio nemoguće i vratio Ovijedo u Primeru posle 24 godine!

Njegova trenerska zvezda zasijala je onog hladnog letnjeg dana na Novom Zelandu, pre deset godina, kada je odveo mladu reprezentaciju Srbije do svetskog trona. U noći kada je Srbija igrala finale protiv moćnog Brazila, njegov govor igračima nije bio motivacioni kliše, već duboka, iskrena poruka: „Hajde da uživamo. Nema pritiska, samo radost. Igrajte srcem, igrajte jedni za druge.“ Bila je to rečenica velikog trenera, ali pre svega velikog čoveka. Tu rečenicu je Veljko nastavio da ponavlja, ne samo rečima, već i delima – gde god da je otišao.

Deset godina kasnije, Ovijedo je njegov novi Novi Zeland. Tim koji je gotovo četvrt veka bezuspešno pokušavao da se vrati u Primeru, pod Paunovićem je to ostvario kada niko nije verovao u njih. Od njegovog dolaska izgubili su samo jednom na 14 utakmica, a u toj poslednjoj, odlučujućoj noći, onoj koja se pamti zauvek, njegova ekipa je u produžecima izborila plasman u elitni rang. Nije slučajno da se taj uspeh dogodio samo dan nakon što je obeležena decenija od njegove najveće trenerske bajke. Neke stvari jednostavno moraju da se dese.

U tom istom Ovijedu, svoje tragove ostavio je Radomir Antić, čovek kojeg Paunović nikada nije krio da smatra svojim uzorom. “Vodio je najveće, jer je bio najveći”, rekao je jednom prilikom Veljko o pokojnom gigantu, naglašavajući da veličina jednog trenera nije u titulama, nego u tragu koji ostavi u ljudima. Baš kao što je Antić gradio karijeru na poštovanju, inteligenciji i ljubavi prema igri, Paun danas ide njegovim stopama. Antić je Ovijedu dao ime, a Paunović mu vraća dostojanstvo i veru. Njegova dostignuća danas su tihi omaž nekadašnjem selektoru i dokaz da velike lekcije nikada ne umiru.

Dobio otkaz u Čempionšipu, pa se zaposlio na aerodromu: Luda priča poznatog trenera

Možda je konačno došlo vreme da fudbalski svet Veljka Paunovića prestane da posmatra kao čoveka iz senke i počne da ga gleda kao nekog ko piše posebne priče. Ne vuče nikoga za rukav, ne zahteva svetla ali gde god se pojavi, donosi promenu, veru i rezultate, a u Španiji su ga sada prozvali „el hombre tranquilo“– čovek koji ne diže glas. Možda je vreme da se setimo da postoje ljudi čije pobede nisu samo rezultati, već nešto mnogo više – dokaz da srce, rad i vera još uvek imaju snagu da menjaju stvari.

Zato, sada se šepuri, Paune. Zaslužio si!

BONUS VIDEO: