Danas – trenutak stvoren za kreiranje poteza koji će se već sutra zvati sećanjima i uspomenama, ujedno je i najgori momenat izabran za žal o protraćenoj prošlosti. Sa svakodnevicom je igrao brzopoteznu partiju “šaha”, što ga je naučilo da se do pobede dolazi samo kada održava kontinuitet pojave “koraka ispred” protivnika.
SPREMI SE ZA BESPLATNU ZABAVU: Preuzmi BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 100 FREEBET-OVA na Super Heli igri – registruj se na sajtu meridianbet.rsili putem mobilne aplikacije.
Sudbina je odlučila da već u ranom detinjstvu upozna prvu ljubav, ali dobro se potrudila da mu put do nje pretvori u lavirint. Luskuzni odmor između odlaska na “randevu sa loptom”, zamenio je gomilom porudžbina i izvođenjem teških fizičkih poslova. Zarađujući za par kopački, koje je kasnije nesebično poklanjao mlađim kolegama, neprestano je maštao o ostvarenju sna – potpisa za voljenu Crvenu zvezdu.
Na sopstvenom primeru Petar Orlandić je potvrdio hipotezu isplativosti istrajnosti i nakon dominantnih izdanja na terenima širom rodne Crne Gore stigao na destinaciju na koju je putovao “godinama” – Marakanu.
Golovi nisu izostali, popunjena je i recka pod nazivom “titula”, ali još jednom je sudbina umešala prste i učestalim povredama odaljila korpulentnog Podgoričanina od prepoznatljive forme. Zahvaljujući fudbalu, pokretačkoj snazi, obišao je veliki deo planete, ali uporna pratnja u vidu pehova uvek je u stopu koračala za popularnim Orlandom.
Dugačke pauze vratile su ga na početak, u niželigaške vode, gde je pokazao da je “dosadniji” od svih problema i ponovo isplivao iz vrtloga. Ni danas Orlandić ne troši svoje vreme uzalud, već se bori da novom klubu – Jezeru, donese istorijski izlazak na evropsku scenu, a prethodnog vikenda je golom i asistencijom protiv Arsenala iz Tivta najavio povratak na stare staze.
“Najbolje se može opisati kao povratnički gol. Prošle godine sam nastupao u drugoj ligi i situacija nije govorila da ću se već naredne vratiti u elitni rang. Nisam to očekivao, iskreno, bez obzira na samopouzdanje i veru u sopstevene mogućnosti. Forma u kojoj se nalazim minulih godina, prvenstveno zahvaljujući mnoštvu povreda, nije mi dozvolila da često postižem golove. Rukovodstvo kluba, kao i stručni štab, verovali su u mene i to se isplatilo. Poziv me je iznenadio, a odmah na startu sam i doživeo povredu. Uprkos svemu, trener mi je pružio priliku da zaigram od starta i uzvratio sam golom i asistencijom. Naravno da sam srećan”, kazao je Petar Orlandić na startu razgovora za Meridian sport i nastavio:
“Davao sam golove i to mnogo češče pre deset godina, kada je ovo takmičenje bilo na značajno višem nivou. Dva perioda nisu za poređenje kada je kvalitet u pitanju. Sijaset pehova me je sputalo na putu, ali još sam tu. Svakako da je ovaj gol doneo mnogo pozitivnog, ali to ne znači i da ću nastaviti da ih postižem na svakom meču. Nema garancije iako bih voleo da bude tako. Što duže budem zdraviji, to su veće šanse da pomognem ekipi u ostvarenju cilja. Jurimo izlazak na evropsku scenu, što nije nemoguća misija. Svi to priželjkujemo”.
Svojevremeno se Orlandić nalazio na vrhu liste strelaca u nacionalnom prvenstvu Crne Gore, dok je kasnije beležio uspehe u klupskim crveno-belim odorama u Ljutice Bogdana, međutim 33-godišnji napadač nikada svoje ime nije pronašao na spisku selektora Sokolova.
“Golovima, pogotovo u domaćem prvenstvu, verujem da sam nekada to zaslužio. Ako ne za vreme boravka u Zeti, tokom prvog mandata, onda kada sam branio boje Crvene zvezde. Pratio je to i legendarni Dejo Savićević, Genije sa “Marakane”, a potom i predsednik FSCG, ali eto poziv je izostao. Smatram da je bilo prostora da se to dogodi, ali i od boljih uvek ima bolji. Koga nema bez njega se može. Tako je reprezentacija mogla bez mene, ali i ja bez nje. Ne žalim, iako bi bilo veoma lepo. Moj prijatelj, legenda prvenstva Crne Gore – Žarko Korać – nikada nije dobio poziv, a dominirao je ovde. Čini mi se da smo mogli da se nađemo na spisku za makar po jednu prijateljsku utakmicu”.
Bez obzira što nikada nije bio deo nacionalnog tima, Petar pažljivo posmatra i iskreno navija za selekciju Crne Gore, koju od tekuće kalendarske godine predvodi čuveni Robert Prosinečki.
“Robi je legenda, verujem da je on pravi izbor. Mlađi igrači će dobiti priliku da uče od majstora i lidera, Stevana Jovetića i Stefana Savića. Ne možemo preskočiti ni Adama Marušića koji igra odlično za Lacio. Prosinečki može da računa na dosta perspektivnih momaka. Uvek sam verovao da i u našoj ligi, kakva god ona bila, ima igrača koji zaslužuju taj poziv. Ostao sam pri tom mišljenu i sada. Ne mora da znači da je najbolje sve ono što je u inostranstvu”.
Da u Meridianbet CFL ligi ima šta da se vidi svedoči transfer vunderkinda podgoričke Budućnosti, Vasilija Adžića, u redove slavnog Juventusa. Stara dama je uočila lucidnost i prefinjenost u igri talentovanog veziste, odrešila kesu i učinila perspektivan potez za klupsku budućnost.
“Igrao sam protiv njega kada smo pobedili Budućnost. Ranije nisam imao mnogo prilike da ga gledam, ali ono što sam zapazio na tom meču jasno govori zašto je očarao Juventus. Svi su svesni kakav je to klub. Adžić je pokazao da je odličan igrač i evidetno je da mnogo doprinosi timu golovima i asistencija. Daće Bog da napravi veliku karijeru, želim mu to. On je budućnost crnogorskog fudbala”.
Mukotrpnim koracima, po oronuloj kaldrmi, koračao je do stavljanja parafa na ugovor sa klubom čiji je vatreni navijač od ranog detinjstva. Pauzu između prepodnevne “doze” mešanja maltera i večernjeg raznošenja desetina tura raznovrsnih pića pravio je na terenu. Dupla smena, na dva različita posla, bila je Orlandićeva svakodnevica gotovo do samog dolaska u Beograd.
“Radio sam kao građevinski radnik preko dana, do tajminga za trening, pa onda povratak na posao. Ako bi se povremeno desilo da nema posla u toj brašni, onda bih konobarisao do jedan sat posle ponoći. Nekada sam i kombinovao dva posla. To nije tajna za ljude iz Crne Gore koji me poznaju. Oni znaju da je to istina, ali nikada do sada nisam o tome želeo da pričam za medije. Nisam koristio patetiku da skupljam poene na Marakani. Moj cilj definitivno nije bio da osetim sažaljenje kad me neće gol. Svaki pošten posao je za ljude, iz toga sam mnogo naučio. Poštujem svakoga, bez obzira na ono čime se bavi. Nikada se nisam stideo. Sa ocem nisam imao kontakt i zato nije mogao da mi pomogne, pa sam se tako borio za koru hleba. Ja nisam bio najbolji igrač, niti sam sebe ikada tako video. Određena doza popularnosti koju sam u tom trenutku stekao me nije promenila. Uvek mi je jedino bilo važno da budem dobar čovek i da javnost stekne takav utisak o meni. I dalje želim da me pamte kao dobrog čoveka, a ne po tome kakav sam fudbaler. Nebitno mi je to, uspevali su i gori od mene. Majka me je učila da budem čovek i njoj sve dugujem u životu”, emotivno, u prepoznatljivo skromnom maniru, priča Orlandić.
“Nikoga od trenera ne mogu da poredim sa Lalatovićem”
Petar je među crveno-bele stigao u trenutku kada je tim nastupao pod dirigentskom palicom Nenada Lalatovića, koji je na crnogorskog golgetera ostavio odličan utisak.
“Volim tog čoveka! Volim ga i kao trenera i kao osobu. Niko od ljudi sa kojima sam sarađivao ne može da se poredi sa njim, iako veoma poštujem pojedine. Uvek je bio iskren sa mnom i verovao mi je. Čim sam stigao u Zvezdu vodili smo razgovore. Pre dolaska me je gledao i kasnije otkrio da mu se dopalo to što je video. Prišao mi je u jednom trenutku i rekao: ‘Orlanda, je l’ znaš da sam te ja doveo u Crvenu zvezdu’? Značilo mi je kada su veliki klub, ali i trener, pokazali interesovanje i tada kontaktirali menadžera Raja Božovića. Osećao sam se odlično dok je on sedeo na klupi, a odlazak mi je teško pao”.
Tri sezone na stadionu “Rajko Mitić” proveo je u senci brojnih konkurenata. I više nego dobra statistika nije bila dovoljna za ozbiljniju ulogu u timu, ali Petar zbog toga ne žali, čak period u srpskoj prestonici smatra najlepšim u čitavoj karijeri.
“Tiha voda, breg roni. Došao sam na Marakanu oduševljen, jer od kada znam za sebe bezrezervno volim Crvenu zvezdu. Iskreno i mnogo. Niko me nije gurao. Imao sam najmanju platu od svih igrača. Postigao sam 15 golova na 28-29 utakmica… Moglo je to biti i bolje da su se određene stvari poklopile. Povrede me nikada nisu zaobišle, ali voleo bih da sam dobio i veću šansu. Bez obzira na sve, uživao sam u Beogradu, jer sam igrao pred najboljim navijačima na svetu. Osvojio sam titulu sa Crvenom zvezdu i postigao gol na proslavi pred krcatom Marakanom. O tome sam sanjao kao dečak. Tu atmosferu nikada neću zaboraviti, a i sada navijam za crveno-bele i bodrim ih stalno. Mnogi su dolazili za milionske cifre, pa su brzo otišli i gotovo ništa nisu pokazali. Zvezda je toliko veliki klub, da lako može da te podigne, ali i još lakše vrati nekoliko koraka unazad”.
Kroz Ljutice Bogdana u to vreme prolazilo je mnoštvo novajlija koji su kasnije “samoinicijativno” predali kandidature za najveće klupske promašaje ikada. U odbranom društvu našla su se dva napadača – Gbolahan Salami i Džošua Parker.
“To su upravo neki primeri koje sam spomenuo. O tome kakvog su igračkog kvaliteta najbolje govori podatak koliko su se zadržali. Salami nikada na kraju nije ni zaigrao. Parker je došao, ali ubrzo se ispostavio kao jedan od većih promašaja. On se, čovek, bavio atletikom. Nemam baš ništa loše da kažem za njega privatno, jer je skroz dobar momak. Nikada nismo pili kafe i družili se, ali na treningu i u svlačionici bio je super. Ipak, lako je dokazao da nije kvalitetom spreman za Zvezdu”.
Karijera je često znala da trpi, ali porodica i prijatelji nikada nisu izašli iz prvog plana, kada je u pitanju napadač Jezera.
“Stekao sam zaista neverovatne, vrhunske prijatelje. To je jedan ogroman benefit. Prijateljstvo sa Danijelom Avramovskim i Slavoljubom Srnićem će uskoro, Bože zdravlja, prerasti u kumstvo. Jedan će da mi krsti sina, Alekseja, a drugi da me venča sa verenicom Kaćom. Moja majka, verenica i sin su mi najveća podrška u životu, najveći podstrek. Nema tih golova i asistencija koji me mogu učiniti srećnim kao jedan njihov osmeh. Kada na porodicu dodam i ovakve prijatelje, onda sam zaista srećan čovek. Tu je i veliki prijatelj Nenad Gavrić sa kojim sam stalno u kontaktu, pogotovo od kada je u Crnoj Gori. Retkost je pronaći takve ljude”.
“Luka Jović – zauvek moj mlađi brat”
Tinejdžerske dane na stadionu “Rajko Mitić” Luki Joviću je bez sumnje ulepšao i olakšao stariji kolega iz Crne Gore. Tada najveći potencijal srpskog fudbala, a kasnije as Real Madrida, Fiorentine i Milana, znao je da ceni svaki Petrov savet.
“Samo najlepše reči imam o Luki. On je moj mlađi brat, zauvek će to i ostati. Mnogo ga volim. Krv i srce bih dao za njega u svako doba dana i noći. Pomogao mi je u više navrata i to je nešto što se ne zaboravlja. U Ajntrahtu je pokazao kakav je igrač, dok je u Realu nedostajalo sreće. Nije se snašao. Sada ponovo u Milanu dobija priliku i postigao je nekoliko golova. Radujem se njegovim uspesima i nadam se da će dobiti novi ugovor u Italiji”.
“Mičel Donald zvani Palačinka”
Druga sezona u Beogradu značila je manju ulogu, ujedno i skraćenu minutažu za Orlandića, ali i osvajanje šampionske titule. Crvena zvezda je sve rivale, uključujući i večitog, ostavila u prašini i dominantno stala na pobedničko postolje. Okosnicu tima u velikoj meri činili su stranci, koji su se prema Petrovim rečima ponašali kao da su rođeni u Srbiji.
“Bilo je dosta stranaca u timu, pogotovo one sezone kada smo osvojili titulu i pobegli Partizanu na 30+ bodova. Skup sjajnih igrača i sjajnih ljudi. Ne bih voleo da nekoga preskočim, ali igrao sam tada sa Mičelom Donaldom, Kangom, Le Talekom, Ibanjezom, Vieirom… Slagali smo se besprekorno, kako na terenu, tako i van njega. Najviše mi je odgovarao Donald. Nije teško zavoleti tog čoveka. Pravi lider. I dan danas jedan drugog zovemo ‘palačinka’, sve zbog jedne večere u Čačku. Bili smo u karantinu pred meč protiv Borca i kada je konobar dolazio pitao sam ga da li će za dezert biti palačinke. Odgovorio je da je na meniju neki kolač, a ja sam se razočarao. Donald me je na engleskom upitao šta je to uopšte. Kada sam mu preveo, reč mu se dopala i stalno je to uzvikivao. Počeli smo da se dozivamo tako i na terenu, a evo neretko na Instagramu ispod fotografija možete pročitati kako mi piše ‘Palačinko’. Bilo je sjajno deliti svlačionicu sa njim”.
Da fudbal nije jedina njegova strast kada su u pitanju sportovi potvrdio je redovim dolaskom u dvoranu “Aleksandar Nikolić” tokom boravka u Beogradu. Bodrio je Petar saborce iz KK Crvena zvezda Meridianbet, a nada se da će naredne godine ponovo biti u prilici da u Beogradskoj Areni pruži podršku miljenicima.
“Uživam u toj atmosferi. Ljubitelj sam košarke i redovno gledam utakmice Evrolige i NBA lige. Pratim Zvezdu stalno. Žao mi je što smo ove sezone prošli ovako na evropskoj smotri. Priželjkujem da će naredna godina biti bolja i nadam se da ću ponovo doći da ih bodrim u Areni ili Pioniru. Omiljeni igrač mi je Miloš Teodosić. Samo on i niko drugi. Kakav je to majstor košarke! On je mozak svake ekipe, čovek zbog kojeg se dolazi u dvoranu”, zaključio je Petar Orlandić u intervjuu za Meridian sport.
Bonus video:
jelenamilosevic540
Mora da je voleo kafane,zene i ono ubek najgore za fudbalere-kocku
Momcilo
Ja ne znam kako je ovaj stigao do Zvezde uopste tada?!