Godina bez Mihe: Legende žive večno

Na današnji dan prošle godine napustio nas je Siniša Mihajlović. Legendarni fudbaler, kasnije trener, izgubio je četvorogodišnju borbu sa teškom bolešću, ali je zbog svega urađenog tokom 54 godine života zauvek ostao u sećanju ljubiteljima fudbala.

Na svaki pogodak iz slobodnog udarca, pogotovu ako je izvođač levonog otrgne se sama po sebi ona “u stilu Mihajlovića”… Trebalo je vremena da se posle svakog kola šampionata Serije A promeni navika da se baci pogled šta je uradila Mihina ekipa.

EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.

Tokom borbe sa leukemijom dobijao je podršku sa svih strana, od svojih bivših klubova, ali i najvećih rivala, koji su takođe i tugovali kada je 16. decembra 2022. godine preminuo. Pokazatelj koliko je bio veliki, ne samo fudbaler, trener, već i čovek.

Nije se libio da priča o najtežim trenucima u životu, kako bi nekim drugim ljudima poslao poruku i bio primer da sve nedaće u životu mogu da se prođu. Ne samo pričom već i delima. Kada je bio izmučen borbom sa opakom bolešću ponosno je stajao pored aut linije i komandovao svojim timom, koji je znao da mu uzvrati dobrim igrama i rezultatima, a kako i ne bi.

Na taj način Mihajlović nije hrabrio samo igrače, već i one koji su bili u sličnoj situaciji, koji su imali zdravstvene, životne probleme.

“Nemojte nikada u životu da se stidite bolesti sa kojom ste suočeni. Život se ne živi bez problema, već uprkos problemima”, rekao je jednom prilikom.

Mnogo izjava je ostalo upečatljivo od strane bivšeg reprezentativca, ali i selektora naše zemlje. Tokom trenerske karijere dao je šansu velikom broju mladih igrača, ne libeći se da mnogima da veliku odgovornost, poput kapitenske trake. Neki su to smatrali dodatnim pritiskom, ali ne i srpski stručnjak.

“Nije lako kada moraš da ustaneš u 4 sata ujutru, svakog dana i da onda ideš na posao u 6, radiš ceo dan i da opet nemaš dovoljno para da platiš račune na kraju meseca. To nije lako”, rekao je Mihajlović na konferenciji za medije kada je bio na klupi Torina i nastavio:

“Trebalo bi da bude zadovoljstvo za Benasija i da bude srećan što je sa 22 godine kapiten Torina, pa je još postigao gol. On ima veliku sreću, kao i svi mi, što ima priliku da se bavi fudbalom”.

NA DANAŠNJI DAN: Mihajlović u sredinu… Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao!!!

Najveće uspehe ostvario je sa Crvenom zvezdom, sa kojom je bio evropski i svetski šampion 1991. godine i prema kojoj nikada nije krio ljubav.

A crveno-beli su se godinu dana nakon smrti svog legendarnog asa podsetili na neke od njegovih izjava.

“Kada smo izašli na teren, pogledao sam ispod oka bojažljivo i video da je sve puno. Pomislio sam “Zašto sam došao ovde?”, da mi je neko tada ponudio da izađem sa terena, da ne moram da igram istrčao bih napolje, rekao hvala i nikad više ne bih došao. Toliki strah sam osetio. To je trajalo prvih pet do deset minuta i onda je prošlo. To što može Marakana i navijači nisam nigde više osetio”, rekao je Mihajlović prilikom razgovora za Zvezda TV prisećajući se momenta pre evropskog debija protiv Dinama iz Drezdena i dodao:

“Kada sam predvodio jedan klub kao trener nismo mogli da pobedimo utakmicu na gostujućem terenu. Igrače je ‘hvatao’ strah kad ne igramo kod kuće. Onda sam im puštao snimke Delija, Zvezdinih utakmica iz tunela, zatim Argentine, navijače Boke Juniorsa i Rivera. U Italiji je drugačija situacija, primera radi kada igrate u Kaljariju na stadionu bude od 20 hiljada – osam. Tada sam im rekao da kada osete navijanje kao što je na Marakani, onda mogu da osete i strah, a ne da se plaše Kaljarija, gde imaju dve mačke na terenu, to nema nikakvog smisla… Posle gledanja snimaka smo pobedili utakmicu na strani”.

To je mogao samo Siniša: Het-trik iz slobodnjaka (VIDEO)

Podsetimo, Mihajlović je ponikao u lokalnom Borovu, odakle je 1988. godine prešao u novosadsku Vojvodinu sa kojom je sledeće sezone bio prvak Jugoslavije.

Naredne godine stigao je u Zvezdu sa kojom je postao šampion Evrope i Sveta.

Posle dve sezone na “Marakani” preselio se u Italiju gde je u dresu Rome, Sampdorije, Lacija i Intera stekao status jednog od najboljih defanzivaca Serije A.

Bio je šampion Italije sa Laciom i Interom, a sa rimskim klubom je osvojio još Kup pobednika Kupova i UEFA Superkup. Proglašen je za najboljeg fudbalera Jugoslavije 1999. godine. Odigrao je 63 utakmice za reprezentaciju i postigao deset golova.

Kao trener je vodio Bolonju, Kataniju, Fiorentinu, Sampdoroiju, Milan, Torino, Sporting i na kraju Bolonju.

Bio je i selektor Srbije, a 2019. je dobio priznanja za trenera sezone u našoj zemlji.

Magija Mijatovića – tri gola Spartaku i poruka za Partizan pred meč sezone!

BONUS VIDEO: