Tek što je proslavio punoletstvo odlučio je Nemanja Nikolić da napusti porodični dom u varoši na samom severu Srbije i okuša sreću u obližnjoj Mađarskoj. Sentu je najpre zamenio još manjim Barčom – gradićem na obali Drave, a potom talentom i zalaganjem skrenuo pažnju na sebe i ubrzo stekao ime u komšiliku.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Preko Nađberkija i Kapošvara stigao je do slavnog Videotona, gde se potom proslavio, te u tri navrata poneo titulu Zlatne kopačke tamošnjeg šampionata. Kontinuirano je Nikolić napredovao, što mu je nedugo zatim omogućilo da postane mađarski reprezentativac i vlasnik pasoša zemlje za koju je kasnije odigrao 43 utakmice uz devet postignutih golova.
Nakon što je okačio kopačke o klin Nemanja se posvetio funkcionerskoj karijeri i postao sportski direktor Fehervara (nekadašnji Videoton), o čemu je između ostalog otvorio dušu u opširnom intervjuu za “Mandiner”.
“Sada, sa 38 godina, mogu da kažem da sam više vremena proveo u Mađarskoj nego u Srbiji, gde sam rođen. Sa 18 godina sam napustio rodnu Sentu, sa 20 sam debitovao u mađarskoj Prvoj ligi u Kapošvaru, a prvi gol u elitnom rangu postigao sam upravo protiv Vidija, pa je možda sudbinski bilo da 2010. pređem u Fehervar”, počeo je Nikolić, pa nastavio u istom dahu:
“Ne mogu da kažem da sam odmah znao da će Sekešfehervar biti moj dom. Jednostavno smo se tu lepo osećali supruga i ja, u međuvremenu su nam se rodila deca, a ja sam potpisao dugoročan ugovor sa Videotonom, koji sam ubrzo i produžio. Tada smo počeli da razmišljamo da bismo jednog dana mogli tu da se skrasimo. Smatram se srećnim što sam sa porodicom živeo u tako lepim gradovima, što je redovno bio slučaj tokom karijere. Kada sam završio igračku karijeru, nije bilo pitanje gde ćemo živeti -Sekešfehervar je postao naš dom. Važno nam je bilo i to što smo našli međunarodnu, dvojezičnu školu za decu”.
Pitanja nisu bila potrebna…
“Sve što sam dobio na ovom mestu u poslednjih 15 godina vrednije je od svih golova i titula. Možda me navijači i dalje vole jer sam uvek bio svoj. Ljudi, posebno deca, mogli su da me vide na ulici, da me sretnu u svakodnevnom životu. Kao profesionalni sportisti, mi smo uzori i imamo odgovornost, moramo znati kako da se ponašamo i u pobedi i u porazu, a ovo drugo je mnogo teže. Uvek sam mirno šetao Fehervarom, čak i posle poraza, jer sam znao da sam dao sve od sebe. Danas mogu da kažem da je ovo kao da sam se ovde rodio. To je velika stvar, pogotovo jer ni ja ni moja supruga, pa ni naši roditelji, nemamo veze sa ovim gradom. Ali naša deca,Tijana i Marko, ovde su rođena, njima je ovo dom, a sada i mi tako gledamo na to“.
Tema je potom bio Miloš Kerkez, as Liverpula srpskog porekla, koji je takođe odlučio da brani boje Mađarske.
“Ne želim nikoga da uvredim, ali kod njega se savršeno vidi da nije rođen ovde. Ne govorim to zlonamerno, jednostavno osećam da oni koji dolaze iz inostranstva često ulažu dvostruko veći trud da sebi stvore priliku u mađarskoj ligi nego domaći igrači. To je pitanje mentaliteta. Sa Milošem nisam mnogo igrao zajedno, ali njegova karijera može biti primer vredan slediti ga. S jedne strane, u smislu kako treba poštovati zemlju iz koje dolaziš, a s druge strane, kako je važno kako predstavljaš sebe kada odeš u inostranstvo. Nakon Milana, Alkamara, Bornmuta ili Liverpoola, lako bi mogao da zaboravi odakle je krenuo, ali on to nikada neće uraditi. Time što je izabrao mađarsku reprezentaciju i stalno je predstavlja, donekle vraća ono što je dobio od Mađarske”.
Samo reči hvale imao je za talentovanog beka sa “Enfilda”.
“Inače, interesantno je pitanje korena. Mnogo o tome razgovaramo sa našim sportskim direktorom za omladinu, Peterom Simekom, ali i sa Dominikovim ocem, Zoltom Soboslajem. Kao i ja, i oni veruju da prisutnost fudbalera različitih karaktera, čak i različitog porekla, čini dobro akademiji – i ne samo prvom timu. Deca se međusobno motivišu, i to svakako pozitivno utiče na njihov način razmišljanja”, istakao je Nikolić, pa potom dodao:
“Jedna od najvažnijih stvari u ovom sportu je koliku cenu si spreman da platiš da bi postao profesionalni fudbaler. Ako ostanemo kod Srba, koji prvo igraju kod kuće, pa onda odlaze u inostranstvo – u njima obično gori ogromna želja da se dokažu. Taj mentalitet je vrlo blizak i meni i Milošu. Ipak, mislim da će on u Liverpulu ostati isti čovek kakav je bio sa 15 godina u Đeru. Stav je doneo iz svog doma, a uz to je išla i velika samouverenost. Ponosan sam na njega zbog svega što je do sada postigao i želim mu puno uspeha, jer mislim da je na vrlo dobrom putu”.
Još jedna zvezda Liverpula impresionira Nemanju.
“Pomalo sam pristrasan prema njemu, ali za mene je trenutno najbolji igrač na svetu. Dominik Soboslaj je pravi uzor. Zahvalan sam što sam mogao da igram u istom timu sa njim i da izbliza vidim šta on predstavlja na terenu i van njega. Ima svojstven stil, samopouzdanje koje zrači iz njega. Ljudsku stranu, međutim, manje ljudi zna: zapravo je skroman i ponizan prema starijima. Takođe sam veoma srećan što današnja deca mogu da ga gledaju na visokom nivou svake nedelje”.
Uporedio je Soboslaja sa najvećim imenom mađarskog fudbala.
“Od Ferenca Puškaša tražimo još jednog svetskog klasnog igrača koga možemo uporediti sa njim. Mojoj generaciji nije bilo dato da uživo vidi Puškaša kako igra, ali Dominika srećom jeste. Ne smatram da je preterivanje da ih spomenemo zajedno. Možda je i sudbina htela da Puškaš dobije dostojnog naslednika, a trenutno je Domi taj koji može da ispuni tu ulogu. Postoji šansa da, nakon Premier lige, osvoji Ligu šampiona i postane fudbaler Real Madrida, ali takođe može da vodi mađarsku reprezentaciju na Svetskom prvenstvu. Verujem u njega, jer mnogo radi i zaslužio bi to”.
Sjajan odnos neguje bivši as Legije i Čikaga sa porodicom Soboslaj.
“Mnogo razgovaramo sa njegovim ocem, Zoltom, i poznajem njihovu priču. On je više puta pričao koliko su truda uložili da njegov sin postane profesionalni fudbaler. Ono što mi je posebno simpatično jeste što nisu žurili sa njegovim razvojem, nisu ga prebacivali sa jedne akademije na drugu samo da bi što pre brže postao profesionalac. Sačekali su pravi trenutak, kada je bio spreman mentalno, fizički i emotivno da izađe iz porodičnog okruženja. Ni ja lično ne verujem da dete sa 12, 13 godina može da bude spremno da se preseli u fudbalsku akademiju. U tinejdžerskim godinama stabilna pozadina je izuzetno važna. Još uvek nisu nužno spremni za stres, neuspehe, ali ni za obradu uspeha koji ih svakodnevno prate u školi, na treninzima i u svlačionici. Dominik je sa 16 godina napustio porodični dom. Danas, inače, često žurimo , mislimo da već sa 10–12 godina treba da igraju u najboljim timovima sveta. Najvažnije je, međutim, da budu na terenu i da se razvijaju u svim aspektima”, poručuje Nikolić, pa nastavlja:
“I ja imam dete i ne stidim se da kažem: rado tražim savete od Zolta. Od koga bismo mogli tražiti pouzdanije smernice nego od roditelja koji je svog sina podržao do najvišeg nivoa ne žureći, već svesno i uz mnogo rada. Iskreno se radujem Dominikovoj karijeri i želim mu samo da ostane zdrav, jer kod njega je granica zaista nebo. Siguran sam da će nam još mnogo radosti doneti, kako nama Mađarima, tako i navijačima Liverpula”.
Smatra da je plasman na Mundijal postao više očekivanje nego cilj.
“Nažalost, život je takav: ponekad daje, ponekad oduzima. Prošlog novembra protiv Iraca nam je oduzeo, ali svi se dobro sećaju šta se desilo pet godina ranije, u plej-ofu Lige nacija. Ja sam to lično doživeo, jer sam se tada upravo vratio u mađarsku reprezentaciju. Prvo smo pobedili u Bugarskoj 3:1, zatim je došao Island i onaj čuveni meč na praznoj Puškaš Areni. U 93. minutu, golom Dominika Soboslaja, plasirali smo se na Evropsko prvenstvo. Tada je sudbina bila na našoj strani, a kasnije, kada se Dominik povredio i nije mogao da bude sa nama na EP, nije. Iskreno mi je žao što nismo otišli na ovogodišnje SP, jer sam već planirao da putujem sa porodicom u Čikago i posetimo stare prijatelje, a deca bi mogla uživo da gledaju mađarsku reprezentaciju na Svetskom prvenstvu”.
Dotakao se boravka u Sjedinjenim Američkim Državama…
“Amerika mi je uvek bila privlačna i, kao što sam ranije rekao, rado bih se vratio tamo u budućnosti. Pre godinu dana bio sam u Majamiju u okviru UEFA programa i imao priliku da izbliza vidim kako funkcioniše MLS klub iza kulisa. Kao lider i stručnjak željan učenja, iskustvo je potpuno drugačije nego kao igrač. Kao fudbaler obavljaš posao, ideš kući i sutradan sve ponovo počinješ – ne vidiš strateške odluke niti organizaciono funkcionisanje. MLS je specifična, zatvorena liga, što je Evropljanima neobično. Teško je zamisliti, na primer, u Mađarskoj ligu od 12 timova bez ispadanja. Sistem je svesno strukturisan i mislim da bi Evropa mnogo mogla da nauči: kako tretirati ligu kao brend, razmišljati sistemski i graditi dugoročno”, istakao je bivši napadač, pa dodao:
“I dalje imam mnogo kontakata u SAD, posebno u Čikagu i MLS centrali. Moj bivši trener, Marko Mitrović, sada je glavni trener Nju Ingland Revolušna. Ambiciozan, spreman trener, koji se lepo afirmisao. Moj bivši sportski direktor u Čikagu, Nelson Rodrigez, takođe je aktivan. Povremeno me kontaktiraju agenti, traže mišljenje – bio sam primer mađarskog igrača koji je imao priliku da potpiše za Čikago”.
Od novembra obavlja funkciju sportskog direktora u Videotonu.
“Tek sam počeo u ovoj profesiji, tako da mi je potrebno još vremena da u dubini odgovorim. Mogu, međutim, reći da je u slučaju Miloša Kerkeza bilo važno što ga je tadašnji sportski direktor Bornmuta, Ričard Hugs, primetio i doveo u Englesku, a kasnije i kod Liverpula odigrao značajnu ulogu u transferu. Sigurno je da sportski direktor danas zauzima ključnu poziciju u klubu i u modernom fudbalskom okruženju. On je most između vlasnika, uprave i trenerskog tima. Idealno, radi ne samo na kratkoročnim ciljevima, već i po srednjoročnoj i dugoročnoj koncepciji. Važno je da njegova filozofija bude jasna: kakav stil igre želi da zastupa, kako želi da integriše omladinske igrače u prvi tim, na kojim tržištima traži talente i na koje međunarodne kontakte se oslanja. Ovo je posebno važno – znati koja vrata otvoriti, sa kim sarađivati, gde pronaći vrednost”.
Nastavio je na istu temu…
“Istovremeno, sportski direktor može donositi dobre odluke samo ako okruži sebe pravim ljudima. Osnova uspeha je timski rad: ukoliko zajedno sa izvršnom upravom, direktorima omladine i trenerima razvija dugoročnu viziju za koju su svi posvećeni. Radimo na tome da ovakva struktura bude prisutna i kod nas, iako je naša situacija delimično drugačija jer vlasnički pravac još nije potpuno jasan. Takođe, važno je naglasiti da sportski direktor nije trener. On ne sastavlja prvi tim, ne vodi svakodnevni stručni rad i nije odgovoran za individualni razvoj igrača – za to je stručni tim. Dakle, poverenje i lojalnost unutar kluba su osnovni preduslovi da svako može da se razvija u svojoj oblasti”, konstatovao je Nemanja Nikolić.
Bonus video:
ivana
Bar je dobio i pasos EU…