Kada vas još kao dečaka okarakterišu kao velikog talenta, vaš fudbalski put postaje sve teži i nekada nerealna očekivanja drugih mogu da izazovu kontraefekat…
Uroš Ćosić, dete Crvene zvezde, kapiten svih mlađih selekcija reprezentacije Srbije, nekada vunderkind evropskog fudbala – morao je da odraste brže od svojih vršnjaka i sa 16 godina Moskvom zameni Beograd.
Nije mu se tada ostvario san da zaigra za voljeni klub, pa je zaobilaznim putem preko CSKA morao da se vrati kući i ispuni najveću želju. Karijera mu je posle Zvezde imala turbulentan put, ali na kraju može da kaže da je bila uspešna.
Gotovo: Luković dogovorio sve sa Strazburom, uskoro potpis – ništa od Spartaka i Zvezde
Serija A, Liga šampiona, rad sa mnogobrojnim kvalitetnim trenerima – velika iskustva koja sada pokušava da prenese na mlade fudbalere IMT-a, kluba čiji je sada član i u koji ozbiljno veruje.
Dok se oporavlja od najteže fudbalske povrede – pucanje prednjih ukrštenih ligamenata, Ćosić na miru sa određenom setom sumira svoju uzbudljivu dosadašnju karijeru u višesatnom razgovoru za Meridian sport i ujedno najavljuje skori povratak na teren.
Za početak, vratimo se jedno petnaestak godina unazad. Te 2009. napuštaš Beograd i Marakanu menjaš Moskvom, međutim ne zadržavaš se dugo.
“Sa nepunih 17 godina sam potpisao ugovor sa CSKA. Bio sam stariji kadet, Vladan Milojević mi je tada bio trener. Ako se sećam transfer je iznosio oko 500, 600 hiljada evra, a na tri godine sam potpisao, a kada sam napunio 18, produžen je na pet. Veliko iskustvo. Igrao sam za mladi tim, a trenirao sa prvim timom, Ziko je bio trener i velika je čast raditi sa takvom legendom. Ipak, otišao je i on, a vratio se Leonid Slucki i u razgovoru sa njim mi je predočeno da je najbolje da odem negde na pozajmicu gde ću igrati”.
Nije tajna da si imao dobro društvo tih godina u Moskvi.
“Miloš Krasić i Elvir Rahimić su me tada dočekali, često smo se družili u restoranu koji je držao naš čovek, tu nam je bila baza. Krasić me je prihvatio kao mlađeg brata, to je za mene bilo kao da sam upoznao Ronalda. Delio sam svlačionicu sa njim, bio je prava zvezda u CSKA i dosta mi je pomogao da mi sve bude lakše. Ja sam u gradu od 20 miliona, a imam 16 godina, ne znam ni nos da obrišem. Klub je hteo da me smesti u neki internat, a kada je to čuo Krasa pozvao je me je kod njega kući i dve nedelje sam živeo kod njega dok nisam našao stan”.
Sudbina se poigrala sa tobom, očigledno ti je bio suđen povratak.
“U to vreme se javila Zvezda, Prosinečki je postao trener i vratio sam se na godinu i po dana, sa tim da poslednjih šest meseci uopšte nisam igrao. Sad, da li je to zbog uprave, trenera, nikada nisam ulazio u to, niti dobio neko obrazloženje. Ipak, ja sam ostvario svoj dečački san, igrao za Zvezdu sa 18 godina, pobedio u derbiju, dao gol, osvojio Kup… Ogromno iskustvo za mene. To je bilo pre 13 godina i jako retko je neko tako mlad ulazio u prvi tim. Srđan Mijailović i ja smo u to vreme najmlađi u timu”
Upravo je dolazak Roberta Prosinečkog doneo neku novu energiju na Marakanu.
“Sećam se da se tada publika vratila na stadion, znalo je da dođe i po 30.000 na utakmicu, debi Prosinečkog protiv Borca iz Banjaluke je gledao pun stadion. Svi su pričali da igramo dobar fudbal, Robi je uneo nešto novo i to je sve njegova zasluga. Čovek koji je igrao za Real i Barselonu mi je bio trener, mnogo sam naučio od njega. Ipak, nisam uzeo titulu, a kada se to desi u Zvezdi – to je neuspeh”.
Nezaobilazno pitanje – derbi. Odigrao si ih nekoliko, a prvi je bio baš, onako, vatreno krštenje.
“Uh… Prvi derbi, ja čuvam Tejga, on daje dva gola. Dobili su nas 2:0 u Kupu, dve nedelje nisam izlazio iz kuće, ni novine nisam čitao. Iskreno, dok nije počela utakmica, bio mi je baš pakao. Moja prva godina u seniorskom fudbalu, Zvezdino sam dete, znam šta znači derbi, živim u takvom kraju gde je to neka kultura. Kakav god da je pritisak ili tenzija, u tom momentu se isključujem i ne čujem ništa. Derbiji su mi značili kasnije u karijeri, igrao sam na mnogo bitnih utakmica, ali nikada nisam doživeo takav pritisak kao u Srbiji. Eto, taj prvi derbi, Tejgo je dao gol glavom, bile su neke kritike, ali to iskustvo mi je pomoglo”.
Epizoda u Peskari nije bila baš uspešna, a odlaskom na pozajmicu si osetio šta je ustvari italijanski fudbal.
“Prihvatio sam da odem na pozajmicu u Frozinone, ušli su iz Serije C u B, ambiciozan klub, u tom momentu su bili na petom mestu, borili se za Seriju A. Prelepih šest meseci, jedni od lepših u karijeri. Stelone nam je bio trener, mlad i perspektivan stručnjak i mi po prvi put istoriji ulazimo u Seriju A. Pobedili smo Krotone sa 3:1, bilo je ludilo u gradu. Hteo je trener da ostanem, hteo sam i ja, ali Peskara je tražila dosta para i da to ne praktikuju. Masimo Odo je preuzeo Peskaru u tom momentu, počele su pripreme i rekli su mi da moram da smanjim ugovor, pošto mi je isticao, na šta sam ih ja molio da me puste u Frozinone, ali nisu hteli. Kao za baksuz, pukne mi meniskus na pripremama, oporavljao sam se dva meseca i na kraju su me pustili za džabe, samo da me skinu sa platnog spiska…”
Igrao si u Peskari, sa Frozinoneom ušao u Seriju A, bio u Empoliju… Mi “obični smrtnici” se često zapitamo kakav je osećaj biti na istom terenu sa takvim fudbalskim veličinama…
“Koliko ti je nestvarno, opet si tu i nema nazad. Ne gledaš da li je to Pirlo, Džeko ili neko za koga prvi put čuješ. Te prve godine mi je sve bilo stvarno neverovatno, igraš protiv Totija, Bufona, Bonućija. Igram Seriju A sa 19 godina… U Empoliju sam se navikao, ne gledaš ti više to tako, gledaš da ga zaustaviš, ne da mu se diviš. Niko nije slučajno tu, pa ni ja.
Kad kažeš Empoli – na šta prvo pomisliš?
Veliko iskustvo. Da ne zaboravim, igrao sam sa Masimom Makaroneom, legendom Empolija. On je obožavao Radeta Krunića i mene, voleo nas je kao braću. Eto, šta znači kapiten… Svakog četvrtka smo imali večeru u Firenci, koja je blizu Empolija i to bez trenera, samo igrači. To je bilo obavezno. Upravo je ta atmosfera bila najzaslužnija za naše rezultate te sezone i tek kasnije shvatiš koliko je to bitno. Neverovatan tip. Ogromno poštovanje prema njemu”
Aleksandar Kahvić: Najveća želja – dres Zvezde, radiću vredno da to i ostvarim
Rade Krunić je tih godina polako krčio put ka fudbalskom kremu, kako ti je delovao po dolasku u Italiju?
“Rade je stigao iz Borca, a već druge godine bio čovek koji je držao igru Empolija. Njegova karijera govori o njemu. Iz Empolija odeš u Milan i traješ toliko, osvojiš titulu, odigraš sto i nešto utakmica. Kvalitetan momak, a o igračkim kvalitetima neću ni da pričam”.
Posle pet godina u Italiji, selidba u Grčku…
“Bilo mi je u interesu da odem iz Italije, zasitio sam se. Postojala su interesovanja da ostanem na Čizmi, međutim, javlja se AEK i odlazim u Atinu. Tamo me je sačekao Marko Livaja, sa kim sam bio i u Empoliju, tako da smo se opet sreli, proveli dve godine i ostvarili ogromne uspehe. Titula posle 24 godine, ulazak u Ligu šampiona, proleće u Ligi Evrope. Taj fanatizam koji postoji nisam video čak u Italiji, oni prate svoj klub nebitno u kom sportu, idu na svaku utakmicu, jednostavno žive za to. Ne znam da li sam igde to video osim u Grčkoj”.
Emocija grčkih navijača ume da podseti i na ovdašnje prilike.
“Kada smo uzeli tituli vozili smo se autobusom Nea Filadelfijom, ja ne znam koliko je ljudi bilo na ulicama. Nestvarno, to je bila radost nenormalna. I sada kad odem u Atinu ljudi me se sećaju, dolaze da se slikaju. Nikada se nisam osetio tako. Kada sam bio skoro da gledam AEK posle operacije, nisam mogao da verujem koliko mi prilaze i žele da se pozdrave. Kad god imam priliku gledam njihove mečeve, tamo sam ostavio neki trag i proživeo prelepe trenutke”.
Posle AEK-a sledi Rumunija i odlazak u Krajovu. Da li ti je bio problem to što si se “spustio” stepenik niže u karijeri?
“Iskreno, jeste… To su bile neke moje odluke koje su me kasnije koštale. Vreme da vratim ne mogu, niko me nije terao da odem iz kluba, ali opet, to je sve život. Ti u tom trenutku misliš da je to najbolje za tebe, a opet sam svestan posle da sam neke stvari radio ishitreno.
Ipak, vrlo brzo nailaziš na suštu suprotnost onoga šta si očekivao.
Nisam pratio rumunski fudbal, pravo da ti kažem. Kada sam došao u Krajovu i video kakav sportski centar imaju, nisam mogao da verujem. Da mi je neko rekao da je klub toliko organizovan. Plata u dan svima, gostovanje se ide čarter letovima. Ne da se nisam nadao da ću imati takve uslove, nego…
Neverovatna sezona, pa zaplet za Hičkoka i na volšeban način ostajete bez titule. Šta se dešavalo?
“Imali smo dobre rezultate, prestigli smo Kluž i bežimo im tri boda na dva kola do kraja. U međuvremenu, počinje korona, mi odlazimo na gostovanje i u busu saznajemo da se meč odlaže zbog nekih pozitivnih igrača kod protivnika. Krećemo nazad, ali nam javljaju da se vratimo u Bukurešt jer će se utakmica odigrati za dva dana. Opet krećemo na utakmicu posle dva dana, opet se odlaže. E, sad šta se dešava na dan utakmice. Savez odlučuje da se meč poništava i da bodovi ne idu nikome i da se igra finale za titulu protiv Kluža. Ko pobedi osvaja, ako bude nerešeno produžeci, pa penali. Neverovatno je to šta se dešavalo. Uticalo je na psihu, sedam dana je trajala neka tenzija. Izgubili smo na svom terenu 3:1, ne mogu da kažem bili su bolji. Eto, i sa tim porazom bi imali šansu da postanemo šampioni da smo odigrali taj meč koji je poništem. Ostaje ogromna žal za tom sezonom”.
Pomalo iznenada si se vratio u srpski fudbal nakon toliko godina u inostranstvu.
“Vratio sam se u Srbiju, trenirao sam, posle nekog vremena sam se našao sa predsednikom Dunjićem. Popričali smo, video sam da ima velike ambicije, dogovorili smo se. Igrao sam za klub u drugoj ligi, ali u Mitrovici u martu sam doživeo pucanje prednjih ukrštenih ligamenta, po prvi put u karijeri sa 30 godina i tako ozbiljna povreda. Video sam kako mi odlazi koleno, znao sam u glavi šta je, nisam ni osetio bol. Eto, oporavljam se, uskoro počinjem da treniram sa ekipom i na proleće ću posle 13 godina igrati u Superligi.
Podrška u najtežim trenucima u karijeri nije izostala.
“Posle utakmice me je zvao predsednik Dunjić i sutradan smo potpisali novi ugovor. Samim tim činom mi je ukazao neko poverenje, da želi da budem tu. Da pomognem mlađim saigračima i na meni je da se trudim što više kako bih opravdao to poverenje”.
Rad Nebojše Jandrića je doneo i uspehe ove jeseni.
“On je fenomenalan, radio sam sa mnogim trenerima, ali sam oduševljen njegovim radom, što se ogleda kroz rezultate. Sviđa mi se njegov način fudbala i nije slučajno što toliko ljudi priča da voli našu igru i ne sumnjam da će imati ozbiljnu karijeru. Nadam se da ću uspeti da pomognem ekipi da probamo da izborimo i plej-of, ne samo opstanak”.
Da nije samo uspešan prvi tim, pokazuju i rezultati omladinaca IMT-a.
“Rade Dunjić i Predrag Govedarica su napravili brend od kluba, omladinci su prvi u Srbiji i to ispred Zvezde, Partizana, Čukaričkog… Imao sam prilike da gledam i utakmice tih momaka i Milan Đorđević stvarno radi sjajan posao, na kraju krajeva sami rezultati sve govore. Da ne poredimo sada uslove i budžete ostalih ekipa”.
Kako ti deluje Superliga danas?
“Mislim da je dosta napredovala. Uvek će Zvezda i Partizan biti izdvojeni od drugih, ali ima klubova koji su kvalitetni, kao TSC, Novi Pazar, uz uvek dobre Čukarički i Vojvodinu. Uglavnom se ranije igralo zatvorenije, svi hoće da igraju. Više se igrača vraća u srpski fudbal, šta reći kakvu je karijeru imao Adem Ljajić i samo prisustvo takvih igrača diže nivo prvenstva na viši nivo”.
Miloš Luković, klinac o kome piše cela Evropa – kako ti vidiš njegove partije?
“Dečko je treći strelac lige, a napunio je 18 godina pre koji mesec. On ne igra u ekipi koja se kida za Evropu, igra u malom IMT-u, dao deset golova. Šta reći? Mnogo mi je drago zbog njega”.
Gotovo: Luković dogovorio sve sa Strazburom, uskoro potpis – ništa od Spartaka i Zvezde
U četvrtoj si deceniji života, prirodno je razmišljati šta posle fudbala. Da li imaš u planu do kada ćeš biti na terenu?
“Ne znam. Nisam razmišljao o tome, sve zavisi od koga koliko te telo služi i koliko si posvećen. Ušao sam u 31. godinu, doživeo sam najgoru povredu u fudbalu, ali oporavio sam se. Imao sam u tom trenutku osećaj da je to možda kraj. Jeste medicina napredovala, imao sam sreću da poznajem Vladimira Čepzanovića, koji mi je pomogao da radim oporavak kod njega i sa njegovim saradnicima sam se oporavljao nekoliko meseci. Bodrili su me i na psihičkim nivou, pomagali mi da se vratim. Čovek je prvi kondicioni trener reprezentacije Belgije, radi sa De Brujnemom, Lukakuom… Hvala im svima što su me trpeli, upadao sam u razne situacije, hoćeš da odustaneš, ali da nije bilo njih možda ne bih mogao sam da se izborim sa tome”
I za kraj – koji je najveći klub za koji znaš da je iskazao želju da te dovede?
“Mančester junajted. Interesovao se za mene Aleks Ferguson kada sam bio u CSKA, sećam se da sam tad bio povređen u Minhenu na nekom oporavku. Zvao me je predsednik na telefon, saopštio mi je da me želi Junajted, ali odmah da ti kažem da te neću pustiti. Eto, to je to” kroz smeh završava Ćosić razgovor za Meridian sport.
EKSKLUZIVNO: Preuzmi najveći BONUS DOBRODOŠLICE OD 5.000 RSD + 10 POKLON WIN&GO RUNDI potpuno besplatno – registruj se na sajtu meridianbet.rs ili putem mobilne aplikacije.
BONUS VIDEO:
Srbin
Šteta što Robija nisu ispratili finansijski tada i da je ostao 5godina napravio bi više od drugih ali Uprava je uvek banda …