Živković ne vidi oporavak srpskog fudbala: Gde su bivši reprezentativci da rade sa mladima?

Ne ide fudbal u Srbiji u dobrom smeru već nekoliko godina, iako se većina svojski trudi da zamaskira problem i predstavi da je sve u najboljem redu. Daleko smo od toga… Ne želimo da prihvatimo promene, makar da vidimo da li će krenuti nešto nabolje, već se uporno tvrdi teza da nikad nije bilo bolje.

Ali, rezultati nas demantuju…

Meridian Sport te časti – POTPUNO BESPLATNO! Registruj se i odmah preuzmi 6.000 FREEBET!

Kako klubova, tako i reprezentacija. Jeste seniorska napravila pomak (plasmani na Evropsko i Svetsko prvenstvo, ulazak u A grupu Lige nacija), ali ne deluje da ćemo nastaviti u tom tonu u budućnosti. Jer, mlada reprezentacija nije otišla dalje od kvalifikacija dobrih pet godina, omladinska je poslednji uspeh napravila na Novom Zelandu pre skoro deset godina… A upravo odatle treba da dolaze budući igrači za ono glavno.

I zato ne obećava da nas čeka nešto dobro. O problemu sa kojim se susreće Srbija govorio je Zvonko Živković. Nekadašnji selektor igrača uzrasta do 19 i 21 godinu je u razgovoru za Meridian sport do tančina ogolio sve mane sistema rada u našoj državi.

Za početak, prvo je otkrio da je vrlo verovatno završio sa trenerskim poslom.

“Mislim da je to završena priča. Nema šanse u Srbiji da se preuzme neki klub, niti bih ja preuzimao nešto gde ne možeš ništa da napraviš. Nemam ambicije da ću biti trener. Imam godine, kada je bilo vreme da se preuzme neki klub, nisam imao sreće, niti dovoljno jaka leđa.”

Da se prebacimo odmah na problem koji muči fudbal u Srbiji. Sve manje uspeha na svim nivoima, ne izbacuju se ni igrači kao ranije, sistema gotovo da nema…

“Teško da je iz godine u godinu izbacivati veliki broj igrača, ali i zadržati kvalitet fudbalera i trenera. Mora da postoji sistem, bez toga ne može da se napreduje. Pričao sam nedavno sa Sulejmanijem, koji je igrao u Benfici i Ajaksu, bio u Partizanovoj školi, te smo baš razgovarali na tu temu. Mora mnogo da se prođe i da se ima talenat da bi dobili trenera u omladinskoj školi. Sama organizacija zavisi od toga da li je klub rešen da je ima i da ulaže u nju. Najvažnije je da se napravi dobra selekcija, da se proceni kakav će igrač biti u budućnost, a ne da se gledaju samo rezultati. U našem fudbalu je takmičenje u prvom planu, a ne razvoj igrača, koji je specifičan i dugo traje. Program i godine igrača moraju da se poštuju”, počeo je iskusni stručnjak i nastavio:

“U srpskom fudbali smo imali dosta talenata, ali oni nisu razvijani na pravi način. Uspevali su da dođu do reprezentacije, ali nisu nosioci u velikim klubovima. Mi karakteristike koje traži savremeni fudbal ne razvijamo ili ih igrači ne poseduju. Ne znam. Kada bude usklađeno kako trener treba da radi, tada ćemo imati dobre igrače. Tu kaskamo. Nekada smo leti i zimi po mesec dana radili sa reprezentacijom, ali je to sada nemoguće. Nemamo kontinuitet, slabo proizvodimo kvalitetne igrače.”

Teško je mladima da se odmah adaptiraju na seniorski fudbal. I kada krenu dobrim putem, vrlo brzo ih klubovi prodaju. I sve to dovodi da mi u A selekciji nemamo više igrače u vrhunskim klubovima kao ranije.

“Jako je specifičan prelazak iz omladinaca u prvi tim. Ako se podsetimo osvojenog Mundijalita 2015. godine, tada su se istakli Živković, Sergej Milinković Savić, Maksimović… Oni su davali pečat i bili najbolji. Postali su dobri igrači, međutim, niko od njih nije posle igrao u nekom vrhunskom klubu poput Juventusa, Intera, Mančester sitija, Reala… Taj njihov razvoj je trebao da ide ka tim klubovima. Jako je teško napraviti omladinske škole u uslovima u kojima rade naši klubovi. Niti su treneri nešto opredeljeni za taj uzrast, niti su plaćeni koliko treba. Igrači nam služe da bi se prodali, a onda se dovedu stranci sumnjivog kvaliteta. Po mom ličnom mišljenju, fudbal u Srbiji je na zalasku karijere i teško će se vratiti. Nažalost…”

Kao primer na koga bi mogli da se ugledamo navodi, logično – Hrvatsku.

“Pogledajte Hrvatsku, pored nas je. Srebro i bronza na poslednja dva Mundijala. Za Modrića kažu da je jedan od najboljih ikada u Real Madrida. A dolazi sa ovih prostora, mi ne postojimo za njih. Zamislite koliko mu je trebalo da se izbori. I u 38. godini pravi razliku. Tu su još Kovačić, Mandžukić, Perišić, Gvardiol… A naši svetski prvaci su uglavnom u manjim klubovima. Nije to ništa slučajno. Imaju kontinuitet, prave rezultate. Liga im broji deset klubova, pa naravno da će tada isplivati kvalitet. Mi imamo 16 klubova i bonus pravila. Neverovatno… Umesto da imamo razvojne timove, ovde se unapred sve zna.”

Podsetio se svog perioda dok je radio u mlađim kategorijama Partizana i reprezentacije, gde je sa omladinskom selekcijom došao do polufinala na Evropskom prvenstvu, a u Humskoj su pod njegovim nadzorom izašli Lola Smiljanić, Simon Vukčević, Borko Veselinović…

“Ranije smo mi treneri više međusobno diskutovali u klubu. Svaka selekcija je imala po jednog trenera. To je tada bilo nedovoljno, po meni, jer nisi mogao svim talentima da posvetiš pažnju. Danas svaka selekcija ima dva trenera, analitičara, fizioterapeuta… To nije loše, ako rade na pravi način. Ali, niko nema program rada u Srbiji i koji se usavršava iz godine u godinu. Išli smo po raznim turnirima, upoznavali druge ljude, gledali kako se radi, ukrštali smo argumente… Finansijski smo mogli da istrpimo decu koja dolaze sa strane, nije bilo toliko menadžera. Igrači dolaze sa 14-15 godina u klub i ako nisu sa 16-17 pri prvom timu, odmah su netalentovani. To je neverovatno! Nemoguće je da odjednom budete vrhunski igrač, jer razvojni put ne može da bude završen za dve godine.”

Čini se da odlazak čuvenog Dušana Trbojevića, popularnog Trbe, nije nadomešten. Ali, bivši fudbaler Partizana locira problem, koji sve više uzima maha kod trenera. U njegovim rečima se vrlo jasno može zaključiti da se ovo ne odnosi samo na crno-bele, već na čitav ambijent u našem fudbalu…

“Trba je bio dobar skaut. Nije mu bilo teško da ode da pogleda igrače. Svi smo zajedno tada u klubu razmenjivali mišljenja, davali predloge… Kada sam preuzeo pionire, na jednom turniru u Crnoj Gori sam video Simona Vukčevića, Milana Purovića, Duška Tošića… I izneo sam predlog o njihovom dolasku u Partizan, pa se dalje odlučivalo da li će doći ili ne. To je jedan od primera kako se radilo. Pre dolaska nove uprave, u klubu su bili Klinčarski, Zavišić, Ličanin… Sve bivši igrači i reprezentativci, koji su radili od najmlađih kategorija, pa ko uhvati prvi tim, uhvatio je. Svi su završavali trenersku školu i licence, a sada daš pare i postaješ trener”, rekao je Živković i nastavio:

“Partizan sada ima svoj put kako radi, ja sam samo dao presek kako je bilo u moje vreme. Sve je ubrzano, ali mislim da razvoj ne može da se ubrza. Omladinska škola Partizana je uvek bila poznata po dobrom radu. Crvena zvezda nije imala školu ranije kakvu je imao Partizan. Ali je uvek mogla da dovede igrača kog je htela, nije bila bazirana na svojoj deci. Zvezda je imala sjajan tim kada je osvojila Ligu šampiona, međutim, na prste jedne ruke mogu da se nabroje igrači iz škole, koji su igrali tada. Svaki klub ima svoju filozofiju.”

Saradnja sa Teleoptikom ne funkcioniše najbolje već neko vreme, a nekadašnji selektor omladinske i mlade reprezentacije ukazuje na to da dobar deo klubova uopšte nema razvojne timove.

“Čini mi se da nije dobro. Pričao sam o razvojnim klubovima, gde će igrači imati još dve godine dodatnog rada i biti na oku trenerima. Treba potrošiti vremena da bi se dobio finalni proizvod, a ne deluje mi da je to ljudima zanimljivo. Radio sam u Teleoptiku, ali postoji mnogo prostora da se napreduje u svim segmentima. Ne ulazim u to zašto to nije tako sada. Mogu da iznesem kada je zatvorena sednica i kada treba da svi iznesemo mišljenje. Nešto ne treba da se iznosi van kuće. Trebalo bi razmisliti na tu temu. Jedno vreme je funkcionisalo, pa je onda sve stalo.”

Bunili su se u Partizanu uoči početka sezone zbog novog bonus pravila, mada već dugo vlada mišljenje u Srbiji da je ono totalno besmisleno od njegovog pojavljivanja.

“Bonus igrači su smejurija. Oni su tu samo zbog tog pravila, a ne zato što su kvalitet, iako jesu talentovani. Ne možeš da završiš osnovnu školu koja traje osam godina za dve. Odmah se upisuje na fakultet. Kada sam preuzeo mladu reprezentaciju Srbije, imam trening i par dana do utakmice. Hoću da napravim neki model po kom ćemo da igramo. Dođe trening i imam igrače iz Italije, Engleske, Belgije, Grčke, da ne računam iz domaćeg prvenstva… Postavim da odbrana zajedno sa golmanom iznese loptu do centra kroz pas, ovi koji treba da sprečavaju su neaktivni… Mi 15 minuta nismo uspeli da uradimo vežbu kako treba. A to su igrači koji treba da naslede selekciju koja je osvojila Mundijalito. Prosto je neverovatno da se nameće da neki igrač igra, a onda kada više nije bonus, jednostavno nestane.”

Primetno je u poslednje vreme da naša reprezentacija napravi uspeh u kadetima i kada se očekuje da će u istom ritmu nastaviti kasnije, desi se totalno suprotno. Samim tim, poslednja medalja u mlađim uzrastima je osvojena pre skoro deset godina, kada je zlato donela generacija Veljka Paunovića sa Novog Zelanda.

“Neke selekcije se u kadetskom uzrastu opredele za razvoj igrača, a ne rezultat. E, tu nastaje problem. Reprezentacije su stvarale igru, a onda kada dođu u omladince, imaju igru, ojačale su i imaju bolji rezultat. Tako dolaze do izražaja i to se preliva potom na U21. Tada ne možeš da nadoknadiš nešto što si propustio da radiš u tehničko-taktičkom pogledu. Posle se traži rezultat, već kada si u prvom timu, nema više razvoja, minimalan je. Kako nešto da uradiš, ako to nisi vežbao kao pionir i kadet. Ne treba juriti rezultat u mlađim kategorijama. Ista stvar je i u omladinskim školama. Ne možeš da dan pred utakmicu imaš trening od pola sata. Punu utakmicu može da igra sedam najtalentovanijih igrača. Ostali se menjaju. I tu su ovi manje talentovani već u zaostatku, jer niti trenira dovoljno, niti igra. Imaš trening samo tri dana. Pa onda imaš zimsku i letnju pauzu… I kada treniraš? Zbog toga ovi manji talentovani ne mogu da stignu razvijenije igrače. Kod nas su nekad dolazili u Partizan da prate razvoj omladinske škole i učili od nas. Jedan od njih je bio Eme Žake, bivši svetski prvak sa Francuskom.”

I dolazimo do poente. Slaba zainteresovanost kod trenera, čast izuzecima, da uče od boljih, ali i veoma slaba zarada, jer su plate u Srbiji u mlađim kategorijama male u odnosu na uloženo odricanje.

“Moja generacija je prva koja je dobila trenerske profi licence. Potom je došao trener iz Španije za fizičku kondiciju. I napravio je trening koji je trajao sat vremena, ali sve vreme se radilo sa loptom. Ja sam bio zapanjen, mnogo sam naučio tada. Uvek može da se nauči od onog koji zna. Slabo idemo napolje, moramo da prihvatimo da neko više zna. Mali broj trenera odlučuje da ostane u mlađim kategorijama. Ne mogu da procene dokle mogu da idu, pa nekada ne mogu da prođu u seniorskom fudbalu, iako bi više značili u omladinskom. Uz to, ako ne može da se zaradi za normalan život, pa niko neće ostati tu. Na sve to, ako neko koga ste trenirali ode za nekoliko miliona, vi od toga nemate ništa. Šta onda može da tera trenera da radi, ako nema ništa od toga? Od mlađih kategorija zavisi i karijera stratega u prvom timu, jer ako ti daju dobar proizvod, nadogradićeš ga. I imaćeš veći uspeh, u svakom smislu. Dok ovaj trener koji je od starta radio sa njim ne dobije ništa.”

Bivši reprezentativci Srbije imaju sve manje želje da rade sa mlađim kategorijama, a sve ređe i odlučuju da budu uopšte treneri.

“Kod nas iz kopački uskočite u fotelju. Ili uđete u odelo. Ne gleda se ko ima znanje, nego ko ima novac. Kako neko odmah može da bude sportski direktor? Dajte mi jednog igrača sa sjajnom karijerom, koji je postao trener od mlađih kategorija. Kežman, Stanković, Krasić, Kolarov, Bane Ivanović, Savo Milošević, Petrić, Vidić… Da ne nabrajam dalje. Nisu pokušavali, imaju sve i za njih je gubljenje vremena da rade sa decom. Neki se nisu ni opredelili da budu treneri, gledaju ka tome da budu direktori. Ko će onda da razvija omladinsku školu?”

I šta ćemo sad?

Neuspesi klubova u Evropi nastavljaju da se nižu. Isti slučaj je i sa reprezentacijom. Sa velikom emocijom je Živković pričao na ovu temu.

“Ovde je samo improvizacija. Ne znam po čemu sebe smatramo fudbalskom nacijom. Kada bismo pričali šta sve podrazumeva fudbalski klub, koji su to segmenti – mi smo samo takva improvizacija. Volimo da se podsmevamo klubovima i igračima. Mnogo puta pročitam reč poniziti, kada neki igrač gurne nekom kroz noge, na primer. Pa to treba da bude divota fudbala i umesto da pohvalimo potez, mi gledamo da ismejemo nekog. Zato me nema često u medijima. Prosto ne vidim se u tom okruženju. Kratka priča koja će se brzo zaboraviti. Nije kod nas problem jedan klub. Sve je problem. Kakav je to fudbal, kada gledaoce mame besplatnim ulazom. Pa neka bude simbolična cena i dajte novac u humanitarne svrhe od prihoda ulaznica. Gledam samo utakmice koje me privlače. Ne znam ko dolazi na stadione da se provede i potroši vreme. Čemu dolazite na stadion kada znate da će neko drugi da postigne gol umesto vas? Šta tražite tu?” završio je u zabrinutom tonu razgovor Živković za naš portal.

Bonus video: