Razvojni put jednog sportiste pun je uspona i padova, a takva je i priča Šeka sa Morave.
Stefan Đorđević rođen je 1989. godine u Kruševcu i prethodne sezone bio je košarkaš Zdravlja iz Leskovca.
Njegova karijera i životna priča puni su nekih neverovatnih detalja u kojima je sudbina umešala prste i naterala ga da menja sport, od fudbala u najkraćem roku stigne do košarkaške reprezentacije Srbije, a zatim se skrasi u Grčkoj i to na nestvaran način.
ŠEK I KOŠARKA – SAM POČETAK
Na samom startu razgovora, recite nam, kako ste počeli da se bavite košarkom?
– Košarkom sam počeo da se bavim slučajno, u rodnom Kruševcu. Ljudi iz Napretka su bili u školi, videli su nas kako šutiramo i kako se igramo, mene su zapazili jer sam bio visok i pitali su me da li bih hteo da krenem da treniram. Ja sam do tada trenirao fudbal, bio sam golman, tražio sam se i rekao sam, što da ne, hajde da probam.
Vaša karijera je naglo krenula uzlaznom putanjom. Kako je sve to izgledalo?
– Ja sam tada rekao da sam ’88. godište, a ne ’89. jer me je bilo sramota, gde vidi ga koliki čovek, a ’89. godište. Mogao sam to da kažem jer sam u školu krenuo godinu dana ranije. Kada sam doneo krštenicu da se registrujem, ljudi u klubu su se oduševili i krenuo je moj uspon. Imao sam 14 godina kada sam počeo da treniram, a za samo nekoliko meseci stigao sam do prvog tima Napretka, zatim i reprezentacije i Crvene zvezde.
Bili ste na jednom velikom takmičenju sa reprezentacijom?
– Igrao sam Evropsko prvenstvo za kadete u Španiji, čini mi se Leon da je bio grad. U reprezentaciji sam bio u generaciji sa Mačvanom, Filipom Čovićem, Smiljanićem, Stojačićem, Katnićem, Balmazovićem… Nismo bili loša generacija, ali nismo se ni proslavili, u grupi smo napravili par kikseva, pa smo to prvenstvo završili kao deseti.
Da se dotaknemo perioda u Crvenoj zvezdi – kako se sećate tih dana?
– Tada se pravila ona evropska Zvezda i to je bio mnogo dobar projekat. Ipak, nije bilo na ozbiljnom nivou kao sada. Sad su se slegle kockice i Zvezda dominira. Tada su u prvom timu bili Milan Gurović, Pero Antić, Goran Jeretin… Mnogo je tu igrača prodefilovalo. Darko Rajaković i Ivo Simović su bili treneri, obojica su sada u Americi, Rajaković je pomoćnik u Memfisu, dok je Simović u koledž košarci.
Sa terena ste mogli da ispratite jednu utakmicu koja je upamćena po velikim incidentima?
– Dve utakmice sam se skidao sa ekipom u Evropi, protiv Reala, to je za mene bio doživljaj i protiv PAOK-a kada je ispao onaj nered. To je bio haos!
Koje su vam najlepše uspomene iz Crvene zvezde?
– U najboljem sećanju iz tog perioda dok sam bio u Zvezdi mi je druženje nas mlađih i utakmice protiv sada FMP Meridiana, odlazak u Železnik. Dobar je bio Partizan, ali smo pravi derbi igrali u Železniku jer su oni imali strašnu generaciju i bili su nam najveći konkurenti.
NAPUŠTANJE ZVEZDE
Posle Zvezde – Mega?
– Tada su se u Zvezdi tražili rezultati, pa niko od mlađih igrača nije dobijao veliku ulogu ni minute. Zato sam prešao u Megu, Miško Ražnatović mi je bio menadžer pa sam uz njegovu preporuku došao kod njega, da imam malo više prostora za igru. To su bili počeci Mege i nije bilo sve na ovom nivou kakvom je sada. Mislim da ni Miško nije mogao da pretpostavi da će Mega postati ovakav klub. Mi smo trenirali u Šumicama i u mojoj generaciji igrali su Dušan Katnić, Stefan Stojačić, Aljoša Mitrović… Bili smo tu i nismo znali šta da očekujemo, ni mi ni Miško.
Ipak, neki okviran plan se znao?
– Ideja je bila da se igra KLS, pa da se na velika vrata vratimo u klubove odakle smo došli, ali se desilo da njegova tri, četiri igrača nisu mogla da nađu angažman koji su hteli. Zatim, dođe Jovo Stanojević kao iskusan košarkaš, pa se i tu dešava da neko igra pre tebe, razočaraš se… Sada je Mega neverovatna, svake godine izbaci nekog NBA igrača.
Da se vratimo na početak karijere – nije vas samo Crvena zvezda zvala, više ponuda je bilo na stolu?
– Nije lako, od velikih očekivanja doći u situaciju da ponovo tražiš sebe. Kada sam prelazio iz Napretka bilo je više opcija na stolu – Partizan, FMP, Hemofarm, inostranstvo je bilo u opciji Panatinaikos, Olimpijakos… U tom trenutku sam više srcem odabrao Zvezdu.
PUT KA INOSTRANSTVU
Zatim kao pozajmljeni igrač Mege krećete put Crne Gore. Prva stanica bila je Ulcinj, grad pun različitih kultura, vera i ljudi. Kako su vas prihvatili i kako ste se snašli?
– Prvo neko odlaženje u inostranstvo, to jest, sada je inostranstvo, ali drugi grad, specifičan, puno kultura različitih. Ja sam tamo otišao kao pozajmljeni igrač Mege i bilo mi je bitno samo da dobijem šansu, da mogu da igram 30 minuta, da grešim i da me neko istrpi. Sada znam da su mladom igraču potrebni minuti, nije isto kada sediš na klupi i gledaš uspehe tima ili kada si na terenu i radiš ono što voliš. Meni je u Ulcinju stvarno bilo super. Ti ljudi koji su vodili klub su na nas pazili i gledali su nas kao domaće igrače. Bilo je tu Crnogoraca, Srba, Albanaca i bilo je lepo druženje.
Iz Ulcinja na drugi kraj Crne Gore – Tivat. Više niste bili pozajmljen igrač već je krenula nova karijera?
– Posle godinu dana dobrih igara otišao sam u Tivat i tu više nisam bio pozajmljen igrač. Igrao sam Balkansku ligu i ligu Crne Gore, derbiji su bili protiv Sutjeske, Budućnosti, Mornara koji je bio u razvitku.
A onda – pravac Španija?
– Tako je, posle toga sam otišao u Španiju na poziv Darka Rajakovića. To je bila ozbiljna priča, Torelodones se zvao klub, predgrađe Madrida. Želeli su da od talentovanih klinaca naprave ekipu, a ja sam došao sa 20 godina. Uživao sam i godinu i po dana sam bio tamo. Tu je bio i moj kum Marko Popadić, on je kasnije ostao u Španiji. Ja sam video da je tamo lepo, ali da nije to za mene, pa sam rešio da se vratim da igram u Srbiji.
POVRATAK U SRBIJU, PA FILMSKA PRIČA
Iz predgrađa Madrida put vas je odveo u Smederevo. Kako je izgledalo vratiti se nazad u Srbiju?
– Došao sam u Smederevo i igrao KLS koji je bio na visokom nivou tada, isto kao i sada. Tada je tu bila Mega sa Bobijem Marjanovićem, Vasom Micićem, Vojvodina je bila dobra, Sloboda Užice… Do polusezone sam bio prvi strelac lige i ostvario sam ono što sam želeo. Kakva god da je KLS liga ona se mnogo prati i tada se desilo da dobijem poziv iz Grčke.
A onda – filmski scenario i neke više sile koje su umešale prste u vašu sudbinu. Možete li nam objasniti šta se tačno desilo?
– Drugi moj kum, Stefan Balmazović, mi je rekao ima jedna ponuda OFI Krit, šta ti misliš, da li bi prešao tamo. Najluđe od svega je što sam ja sa sadašnjom suprugom, tadašnjom devojkom bio na Kritu i rekao kako bi bilo lepo da se ovde živi i igra. Kako sam se vratio u Srbiju, tako je stigla ponuda OFI-ja. To je bukvalno božija volja bila. Pare su bile presmešne, ali je plan bio da se odigra prva godina, da se dokažem, pa da će stići ugovori.
Da li ste uspeli u nameri da se dokažete?
– Osam godina sam bio u Grčkoj i svake godine sam menjao grad. Život mi se promenio i pronašao sam sebe. Sve su to klubovi sa kojima sam pravio uspehe – ako je prva liga (A1), cilj je bio da se ostane, ako je druga liga (A2), da se uđe u viši rang. To su uglavnom klubovi sličnih budžeta, poslednjih pet iz A1 lige i prvih pet iz A2 lige su na istom nivou i onda se jedni bore da ne ispadnu, a drugi da uđu.
Navijači u Grčkoj poznati su kao veliki fanatici, kakva ste iskustva imali sa njima?
– Grci su fanatici, još luđi od nas. Lokal patriotizam je na visokom nivou i svako navija za svoj klub. Postoji nekoliko velikih klubova – Olimpijakos, Panatinaikos, PAOK, AEK, Aris, Iraklis, Peristeri… I onda, nema navijam za dva kluba, već samo za jedan koji mi je život! Postoji još jedan klub, Egaleo, gde su navijači takođe veliki fanatici.
Dakle, atmosfera je bila fenomenalna?
– U drugoj ligi je bio i AEK i Peristeri, čak i Olimpijakos kada je izbačen. Igrati u takvoj atmosferi je neverovatno, to su pune hale… Kada igraju, na primer Pagrati protiv Marusija, to je gradski derbi gde su udaljeni desetak kilometara jedni od drugih i svako navija za svoj klub. Hale su od hiljadu do pet, šest hiljada ljudi i pune su i pola sata pre početka utakmice. Totalni haos, samo da ne izgubi domaćin, ako dobiješ u gostima odmah beži u svlačionicu.
Da li je bilo nezgodnih situacija?
– To je taj neki pritisak. Mi smo protiv AEK-a igrali u nekoj njihovoj hali, bilo je pet hiljada ljudi, mi smo došli sa ostrva, putovali brodom do Atine, ujutru autobusom do hotela, odspavali i uveče na utakmicu. Tamo te čekaju ljudi od kojih ne znaš šta da očekuješ, totalni fanatici. Razmišljaš u trenutku, ma samo da se završi. Ali znali smo da pobedimo i u tim situacijama.
Ponude ste imali i iz drugih država, ne samo Grčke?
– Ja sam puno ponuda imao iz Mađarske, Rumunije… Ali svake godine sam sklanjao to iz glave jer nisam tog mentaliteta. Meni je brat rođeni u Mađarskoj i uživa tamo, ja sam u Grčkoj bukvalno odrastao i navikao sam na tu neku vrelu krv, neka dešavanja. Hale su pune, prelepa je atmosfera.
Kako izgleda naći se na terenu protiv Olimpijakosa i Panatinaikosa?
– Igrao sam i protiv Olimpijakosa i Panatinaikosa. Olimpijakos je Savez izbacio u niži rang, pa su te sezone za njih igrali momci koji nisu nastupali u Evroligi. Tu je bio Pokuševski, neki njihovi Grci… Pokuševski je bio neverovatan! Najbolja košarkaška građa koju sam ja ikada video! Tačnije, Darko Miličić je van svake konkurencije što se tiče košarkaške građe, ali Pokuševski uopšte ne zaostaje puno. On je bio beba od 214 cm, koja prenosi loptu, šutira… Neverovatan igrač, neverovatna glava! Skače, trči, ma zaista nestvarno!
KORONA, PA NAZAD U KLS
Stigla je korona, a sa njom su se i planovi promenili?
– Meni su svi u Beogradu i zbog porodice, imam suprugu i dvoje dece, morali smo da nađemo neku bazu. Pa smo razmišljali – neka Beograd bude baza, pa dokle god meni bude trajala karijera i gde god da se ide da iz Beograda razmišljamo šta i kako. Oni su se vratili, ja sam do marta, ostao da odigram u Grčkoj, pa sam i ja stigao u Beograd. Tokom karantina se nismo odvajali i video sam da je mnogo lepo kad smo stalno zajedno.
Košarka je na kratko stala, kao i svi sportovi, ali su se igrači brzo vratili na parket. Gde ste vi nastavili karijeru?
– Kontaktirali su me iz Kragujevca, iz Radničkog, rekli su mi tu je Raško Katić, verovatno ćeš malo više igrati četvorku, dobar se tim pravi… Otišao sam da pričam sa njima i dogovorili smo se brzo. Korona godina – prazne hale, stvarno je bilo teško za igru. Ipak, ostvarili smo primarni cilj, opstali smo u ligi! Oni su ove godine ispali što je meni iznenađenje stvarno jer je to organizovan klub sa svojim navijačima.
Sezonu za nama bili ste u Zdravlju iz Leskovca. Kakve utiske nosite iz ovog kluba i grada?
– Odbijao sam neke ponude iz inostranstva i pre svega Grčke. Želeo sam da budem u Srbiji kad mi se ćerka rodi, to mi je bio jedini cilj. Najžalije mi je bilo što nisam bio tu kad mi se sin rodio, došao sam posle tri dana, ali nije bilo to to, nismo napravili veselje… Zato sam prihvatio poziv iz Leskovca koji je košarkaški grad sto posto! Ljudi koji su došli u klub su više nego korektni. Predsednik je čovek koji je radio u Americi pa se vratio, svi vole taj klub! To se oseća u gradu, to je klub sa tradicijom, navikli su ljudi na dobru košarku. Fizioterapeut Ljilja je u klubu više od 20 godina, Žuća Mitić koji dolazi da gleda utakmice, neverovatno stvarno. Bili smo klub sa najvećom posetom u ligi i bilo je uživanje igrati.
Deluje da je KLS dosta napredovao?
– Tako je! Želim da pohvalim KLS koji je mnogo napredovao. Po kvalitetu, ozbiljnosti, kako igrača, tako i uprava. Sada su plaćanja redovna, pre desetak godina se dešavalo da igraš za 400,500 evra koje ni ne dobiješ. Sada su se podigle plate, redovne su i izgleda valjano sve to. Uživanje je, svi srpski igrači vole da igraju u svojoj zemlji i pred svojim prijateljima i navijačima. Pričao sam sa dosta srpskih košarkaša, kada bi se još malo podigao nivo, niko ne bi odlazio u inostranstvo. Zašto bih ja išao preko, ako ovde imam sve uslove? Ne treba puno da bi se to rešili, u Grčkoj su to lepo rešili, malo više ulaganja i brzo se reši. Na primer, Mikonos je napravio priču da želi iz četvrte do prve lige da stigne, uložili su i došli su igrači.
NOVINARI SU REKLI – NEKA BUDE ŠEK
Da se vratimo na početak karijere – od samog starta nosite nadimak Šek. Ko vas je ovako nazvao?
– Novinari su mi dali nadimak Šek. Imao sam 14 godina, a bio sam visok 196 centimetara. Izgledao sam dominantno, pa kada sam trebao da pređem u Zvezdu u medijima je osvanuo natpis Šek sa Morave. Više ne znam da li znaju ljudi da se zovem Stefan, svi živi me zovu Šek. Ali nadimak mi prija, to mi je košarkaški i ljudski idol.
Kada biste birali tim od pet najboljih košarkaša sa kojima ste igrali kako bi on izgledao?
– Uh, teško pitanje… I odlično pitanje, moram da razmislim dobro da nekog ne preskočim… Da krenemo od dvojke, Nikos Hacis, Grk koji je osvojio Saporta kup, protiv Danilovića je bio u direktnom duelu. To je jedan od najboljih šutera i igrača sa kojima sam imao priliku da igram. Neka na četvorci bude Milan Mačvan, a petica Jovo Stanojević. Tri neka bude moj kum Stefan Balmazović i na pleju Danijel Vujasinović sa kojim sam ove sezone igrao. On je jedan od retkih pravih plejmejkera koji vide sve!
Koji su igrači bili najteži za čuvanje, a protiv kojih ste se najteže snalazili u napadu?
– Najteži za čuvanje bili su Dikudis i Kakjuzis. Dikudis je igrao godinama u AEK-u, a Kakjuzis je bio u Barseloni i Efesu. To su neverovatne atlete, osvajali su trofeje i sa reprezentacijom Grčke… Prošle godine smo igrali Kup Radivoja Koraća protiv Zvezde, bili su tu Džordan Lojd, Kalina.. Sa njima je isto bilo jako teško igrati. Džoni O’Brajant isto…
Zvezda je godinama unazad učesnik Evrolige – kako izgleda naći se na terenu protiv takvih igrača?
– Tek kad odigraš protiv Zvezde shvatiš kakav je to klub i kakav je to sistem u pitanju. Jesmo mi imali neke povređene igrače i možda nismo u idealnom trenutku došli na meč protiv njih, ali taman kad pomisliš da si tu, u igri, pogledaš rezultat – vidiš 15 razlike. Oni te melju, idu i jedu te lagano. Menjaju se igrači, ali ritam ostaje isti. Radonjić radi junački posao!
SADA GORE NEGO PROTIV PAOK-A
Finalnu seriju ABA lige obeležili su neredi i incidenti. Bili ste akter onog meča između Zvezde i PAOK-a koji je ostao u senci divljanja navijača, da li je ova finalna serija delovala možda čak još gore od pomenutog susreta?
– Ovo nikom živom ne treba. Jeste veliki ulog bio, ali šta će ne daj Bože nekom da se Kalina na primer povredi, a treba da igra za reprezentaciju. Ja sam gledao dva meča uživo i ono stvarno nikad nisam doživeo! Parket je bio klizav, oni su leteli po terenu, ono nikom treba! Stvorila se atmosfera i prešle su se granice koje ne smeju da se pređu.
Reprezentaciju očekuju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo, a zatim i Evropski šampionat. Koliko daleko može Srbija?
– Toliko je igrača da ne znaš koga da uzmeš! Ja za Srbiju navijam svim srcem. I pored toga što sam odrastao u Grčkoj, ja sam ekstrem za reprezentaciju i odlazim u ludilo kad navijam za Srbiju. Žao mi je što je Bogdan povređen jer mislim da je naš ubedljivo najbolji igrač i vidi se da igra srcem za reprezentaciju, da vuče ovu generaciju. Videćemo šta će se praviti oko Jokića i kakva će njegova uloga biti, da li će biti kao u Denveru da on bude glava i da se sve vrti oko njega ili će da se uklapa. Ali mislim da ćemo biti mnogo dobri. Davno sam bio na nekom Adidas kampu u Berlinu i Pešić je bio nosilac kampa – taj čovek zna sve o košarci i mislim da je idealan da napravi uspeh. Meni je Sale Đorđević legenda, ali siguran sam da će Pešić napraviti uspeh.
Za kraj, da li imate neki neostvareni san u svetu košarke?
– Sa nekim srpskim klubom da nastupam u nekom evropskom takmičenju. Ja sam u Zvezdi želeo da budem ceo život, taj san mi se nije ostvario, ali su se ostvarili neki drugi. Nikada nisam zamišljao da mogu da se ostvarim u nekoj drugoj zemlji kao što sam u Grčkoj, da tamo imam kumove, prijatelje.
DILEJNI PODGREVA GLASINE: Amerikanac objavio fotku sa Obradovićem!
OBAVEZNO POGLEDAJTE:Nebojša Todorović – Analiza košarkaške sezone! | Sport Fokus Podcast EP50
teodora
Preziveo je svasta kao retko ko!!!!