Tristan Vukčević dobio 10kg mišića - upija i gubi od Bogdanovića: Da se ne lažemo - Željko je Partizan, osvojili bismo Evroligu! Pešić me ubedio i bio u pravu, sa Alimpijevićem se još nisam čuo

Sin si proslavljenog košarkaša i želiš da kreneš stopama oca? Stiže prvi džak opterećenja… Kako vreme odmiče sve je evidentnije da si izuzetno talentovan? Dodaj još malo pritiska na pleća… Dolazi poziv neprikosnovenog Reala? Sada već treba znati nositi sav taj teret…

U Madridu ne ide kao što je očekivano, ali zato zove najveći evropski trener svih vremena da dođeš u Partizan, klub gde se o količini pritiska naširoko propoveda… Na sve to svaku sekundu moraš da iskoristiš da bi se one pretvorile u minute, navijači te gledaju, podržavaju, ali i analiziraju…

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

I onda prelomiš i odeš u – NBA!? Borba postaje sve žešća, jer će te tamo tapšati po ramenu samo u početku. Posle si ili pronašao svoje mesto pod suncem, ili te nema u najjačoj konkurenciji, jer talasi novih talenata odnose sve pred sobom.

Zbog svega toga, Tristan Vukčević je već pobedio, iako je tek na početku. Iz njega, tokom intervjua za Meridian sport, izbija zadovoljstvo, verovatno i ponos. Sam se, posle velikih neizvesnosti u kojima je živeo, izborio za trogodišnji ugovor u Vašingtonu.

„Sve mi je sad super“, čuje se osmeh u Vukčevićevom glasu. „Vašington me draftovao, sada potpisao, a ja igram najbolju košarku u karijeri! Baš sam hteo da ostanem. Ponudili su mi ugovor i odmah sam ga prihvatio.“

Na osnovu igara i reakcija u organizaciji Vizardsa znao je da će u nekom trenutku na njegovu adresu stići koverta sa ugovorom.

„Znao sam već dugo, samo sam čekao da se otvori mesto u timu. Desio se trejd za Entonija Dejvisa i to je bilo to.“

U prevodu, kad je Tristan čuo da stiže jedan od najboljih igrača na njegovoj poziciji u NBA ligi, obradovao se.

„Da. Čim su objavili trejd, znao sam da dolazi ugovor…”

Sada sve to deluje savršeno. Ali, od momenta kada je došao u NBA, Tristan je morao stalno da se dokazuje. Igrao bi, maksimalno koristio šansu, a onda bi nestao sa vidika stručnog štaba Vizardsa. I tako u krug.

„Nije lako. Naravno, hoću da igram svaku utakmicu po 30 minuta, ali to nije najrealnije. Međutim, ovde ti kažu na dan utakmice ’Igraćeš danas’ ili ’Nećeš igrati’. To pomogne, kad ti se kaže. Onda znaš šta ćeš raditi – ubacićeš jači trening, raditi sa trenerima jedan na jedan, dva na dva. A kad mi kažu da ću igrati, spremaću se za utakmicu psihički. U Partizanu i Madridu sam bio mnogo mlad i nikad nisam znao kad ću igrati. Samo sam znao da kad trener pozove, moram da budem spreman.”

Vukčević se zamislio pa dodao:

„Prvog dana, kad sam došao u NBA, mnogi su mi rekli: budi spreman da ne bi morao da se pripremaš (stay ready so you don’t have to get ready).“

Možda bi manje morao da čeka šansu da Vašington baš kad je doveo Tristana nije kao drugog pika draftovao Aleksa Sara, Francuza koji igra na istoj poziciji kao Vukčević.

„Ja gledam svoje. Ako gledaš druge, izgubiš se. Uvek sam se koncentrisao da kad god mogu pokažem talent. Da budem spreman i radim ono što mogu.”

Ono što može je da besprekorno šutira trojke sa pozicije centra, ali mu u prvom delu sezone nije išlo. U jednom momentu je bio među najslabijim šuterima za tri poena u ligi po procentima. Onda se sve promenilo i Vukčević je postao baš ono što jeste – izuzetna opasnost u šutu spolja. Trenutno je na 30 odsto uspešnosti, ali uz ozbiljan trend rasta s obzirom da je u februaru na 49 odsto (31-15).

„Počeo sam mnogo loše, nisam mogao gol da dam. Igram – ne igram, a u košarci je sve do ritma. I vere u sebe. Ja sam uvek verovao, tako da sam nastavio da šutiram po nekoliko trojki, nisam gledao da li su procenti loši ili dobri. Uzimao sam loše šuteve, analitika je to govorila. Dosta se gledalo kakav je šut bio i utvrđeno je da sam bio malo dalje od koša. Uz trening je sve ispravljeno. Bio sam u dvorani pre i posle treninga. Ni sada ne znam kakvi su procenti, zaista ne gledam, ali nadam se da mogu na kraju završim sa nekom dobrom brojkom.“

Samopouzdanje… Ritam… Igram – ne igram… Vukčević je pričao o svojim danima u Vašingtonu, ali mogao je tako komotno da opiše i godine provedene u Partizanu. Kao veliki evropski talenat došao je 2022. godine u Humsku, ali je 13. marta 2024. napustio Partizan i preselio se u NBA.

Koliko je iskustvo iz crno-belog sveta pomoglo da sada, u Vašingtonu, izdrži sve neizvesnosti?

„Nosim ja to još iz Madrida“, kaže Tristan. „Bilo mi je teško što napuštam klub posle tri godine. San mi je bio da budem draftovan iz Reala i odem u NBA. Ali, bilo je mnogo igrača, a kad su potpisali Deka znao sam da moram da idem. Kad sam došao u Partizan, imao sam velika očekivanja. Ali, em sam otišao iz najvećeg kluba u Evropi u, tada, Evrokup, em još nisam igrao. Psihički je bilo mnogo teško. Nekako sam se izvukao na kraju. Partizan mi je mnogo pomogao za ono što mi se dešavalo u NBA. Pomoglo mi je da uvek moram da budem spreman. Da održavam ritam i obavezno samopouzdanje. A to nisam imao u Partizanu. To svi znaju, nije tajna…“

Nije tajna ni to koliko je Aca Matović – čovek koji je zajednički imenilac u pričama svih, bivših i sadašnjih igrača crno-belih – značio Tristanu.

„Aca mi je mnogo pomogao tokom perioda u Partizanu. Rad sa njim, kao i kompletno iskustvo koje sam doživeo uz njega, bilo je nešto neverovatno za mene.”

Matović je sada u stručnom štabu Đoana Penjaroje, a bio je tu i pre i tokom ere Željka Obradovića. Kad smo već kod najtrofejnijeg trenera Evrope… Kako je iz glavnog grada Amerike viđen momenat kada Obradović odlazi iz Partizana?

„Mnogo me iznenadilo, posebno jer se desilo tokom sezone. Da se ne lažemo – Željko je Partizan! Čuo sam malo pre nego što se desilo da će možda da ide, ali sam tada svima govorio ’Ljudi, nema šanse da se to dogodi! Nema šanse! Ako ode, otići će posle sezone.’ Međutim, desilo se. Baš je bio šok. Svi znamo šta je bilo posle, da li će da se vrati, da li neće… Očigledno je video kakva je situacija i morao je… Nije lako biti u Partizanu – mnogo navijača, sada i veliki budžet, ogroman pritisak. Desilo se da nisu bili dobri rezultati, a očekivanja su visoka.“

Kad se priča o Željku Obradoviću i njegovom mandatu u Partizanu, istina je da je – što je do njega bilo – urađeno je da se tim nađe na Fajnal-foru 2023. godine. Samo što se, na kraju, to nije desilo. Možda bi u godinama posle bilo sve rasterećenije da se otišlo na završni turnir. Bez obzira na to šta bi se desilo na Fajnal-foru…

„Šta bi se desilo? Pa osvojili bismo Evroligu“, bez trunke šale kaže Vukčević. „Iskreno ovo kažem, ne subjektivno. Igrali smo ubedljivo najbolju košarku u Evropi. Od februara maltene nismo izgubili utakmicu (u Evroligi je Partizan od kraja januara pobedio 11 puta, izgubio tri, prim aut). Baš smo preokrenuli sezonu, samopouzdanje je izbijalo iz nas, što se i videlo po tome kako smo igrali. Bili smo ubedljivo najbolji. Svaka ekipa je želela da nas izbegne – to smo znali jer je mnogo njih javno i pričalo. Realno, bili smo u najboljoj formi u Evropi…“

Ali, izbila je tuča u Madridu pri već upisanom rezultatu 2-0 u seriji za Partizan. Iako su crno-beli bili domaći u naredna dva meča, usledile su suspenzije, povreda Egzuma. Onda i stravična tragedija u Beogradu…

Iako je uzeta titula u ABA ligi, u Madridu se završila priča tog moćnog Partizana. Znalo se da nisu mogli svi da ostanu. Ali neki jesu. A da su ostali… Opet, šta bi bilo kad bi bilo.

„Na kraju se desilo da je Dante dobio ponudu NBA, a Lesor ogromnu ponudu Panatinaikosa. Partizan je ionako morao da obezbedi veći budžet da bi platio igrače. Šta da kaže i Lesor, karijera ti traje 12-15 godina. Mada, koliko sam bio razumeo, on bi prihvatio i manju ponudu Partizana, baš je želeo da ostane. Ne znam šta se tu dešavalo, ali znam da je bio najbitniji igrač. U stvari, posle Pantera. Mnogo nam je nedostajao sledeće sezone.“

Potom je otišao i Tristan Vukčević. Više nije mogao da čeka priliku u Partizanu. Dobio je poziv iz NBA lige i tamo ušao na mala vrata. Borio se i izborio za svoje mesto pod suncem. Kad se to desilo, prelomio je i da će igrati za Srbiju, što je Svetislav Pešić dočekao i uvrstio ga među putnike na Evropsko prvenstvo.

„Leto je bilo i dobro, ali i loše. Bilo je realno da pobedimo, da osvojimo zlato. Desile su se povrede i to nam je sve promenilo. Ali s obzirom da je meni bio prvi put sa reprezentacijom, sve je bilo divno. Nisam igrao ni za mlađe kategorije – nisam mogao. Tako da nisam ni znao kakav je osećaj obući dres Srbije. Sa 22 sam prvi put to mogao da doživim. Pripreme sa Karijem Pešićem bile su baš, baš super. I dalje se čujemo, baš mi je drag trener. Nedavno smo sat vremena pričali telefonom. On me i ubedio da je najprirodnije da igram za Srbiju (Tristanu je majka iz Švedske, rođen je u Italiji, odrastao u Grčkoj, prim, aut). Bio je u pravu – sve što je rekao kad smo se čuli pre nego što sam prelomio, obistinilo se. Mnogo mi je drago što sam igrao za njega, za jednog od najvećih trenera. I svi igrači su me lepo primili. To leto sa reprezentacijom mi je veoma pomoglo i za NBA sezonu.“

Sada je Vukčević spreman da pomogne reprezentaciji opet. Na pitanje da li se čuo sa novim selektorom, Dušanom Alimpijevićem, odgovara:

„Nisam. Nije me još zvao. Ne znam koji je njegov plan što se tiče leta, da li računa na mene. Čekam. Pratio sam prozore, baš sam gledao utakmice protiv Turske…“

U svakom slučaju, Vukčević se smatra delom reprezentacije. Posebno s obzirom da je pauzu tokom Ol star vikenda proveo radeći sa ostalim momcima koji će nositi dres državnog tima – Bogdanom Bogdanovićem, Nikolom Jovićem, Nikolom Topićem…

„Bilo je super! Dogovorili smo se, napravili grupu i isplanirali da tih 5-6 slobodnih dana provedemo zajedno. Da se nađemo, zezamo i treniramo. Bogdan ima svog trenera i svi smo zajedno radili pod njegovim vođstvom. Mnogo lep osećaj je trenirati sa svojima. To će nam sigurno pomoći za reprezentaciju. A spontano smo se dogovorili, Bogdan doveo trenera… Igrali smo dosta jedan na jedan. Vežbali. Išli smo kod njega kući u LA, jeli, družili se…“

Da se samo na kratko vratimo na te jedan na jedan bitke – pobednik je bio…?

„Ma… Bogdan“, uz dubok uzdah, posle i osmeh, kaže Vukčević.

Pitanje je delovalo logično, s obzirom da Tristan sada izgleda fizički mnogo veći nego što je bio kada je napuštao Partizan.

„Imam deset kilograma više mišićne mase. Došao sam sa 100, nedavno sam bio na 110. Prija mi. Posebno jer moram s ovim zverinama da se borim koje trče, skaču… To leto kad sam došao baš sam radio. Plus, imao sam povredu kolena, tako da sam nabacio mišiće. Za sezonu od 82 utakmice u nekih 170 dana moraš da budeš mnogo spreman.“

A to mu je posebno govorio jedan čovek.

„Bogdan mi je od starta pričao da baš moram fizički da budem jak. Videli smo se kad sam draftovan (42. pik, 2023. godine, prim. aut), otišli na ručak da bih ga pitao za savete. Rekao mi je da je najbitnije telo. Samo da radim. To mi i sada svakih mesec-dva kaže. On je mnogo iskusan. I uvek je želeo da pomogne.“

Tristan često pominje Bogdanovića. Zapravo, svi pominju Bogdana. Za one koji ga pamte iz mlađih dana, Bogi je bio „samo“ pobednik. Sada je za nove generacije i nešto više.

„Apsolutni lider! Kapiten! Dosta se čujemo, uvek kada imam pitanje, njega zovem. I uvek mi odgovori. Sve je prošao, Partizan, Fenerbahče, osvojio Evroligu, ostvario se u NBA… Bio je svuda, svašta video. Realno, nije loše imati ga uz sebe“, zadovoljan je Tristan koji ima još nekoga uz sebe – oca, Dušana Vukčevića, nekadašnjeg asa velikih evropskih klubova i reprezentacije…

„Tata dođe na 2-3 sedmice, pa ode.“

U trenutku dok je Tristan pričao za Meridian sport, Vukčević senior se vraćao za Evropu. Uverio se da je njegov sin dobro. Da je raspoložen. Da je pronašao svoje mesto u NBA ligi.

Pritisak više ne oseća, ali njegova večita borba ne prestaje.

Bonus video: