Dušan Vukčević: Zašto Željko ne bi puštao Tristana ako je ovaj bio spreman? Znao sam da se sprema nova crno-bela invazija

Za igrača kojem u biografiji pišu Crvena zvezda, Olimpijakos, Real, Sijena (u vreme najveće moći tima iz Toskane), Ulker (kao prethodnica Fenerbahčea), Milano i Virtus, lakoća u razgovoru sa medijima nije iznenađujuća. Ali, takav spisak vrlo često nosi i dozu hladnoće, distance prema predstavnicima sedme sile.

U slučaju Dušana Vukčevića, tu zimunegde u dubini bića otapa sarajevska širina u kombinaciji sa atinskom jednostavnošću i brojem +381 koji je izašao na ekranu njegovog telefona kada je Meridian sport pozvao.

„Zašto da ne“, rasterećenim glasom nekada sjajni bek/krilo prihvata razgovor na neke navedene teme:

– u petak njegov bivši klub, Olimpijakos, igra protiv Partizana;

– sin Tristan dobija minutažu u NBA;

– zbog naslednika dobro zna i kako funkcionišu crno-beli;

– doskorašnji je asistent i Vasilisa Spanulisa koji je ušetao u evroligaško trenersko kolo…

Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

Priča je, naravno, išla neuporedivo dalje od povoda poziva. Kako i ne bi ako je sagovornik neko ko je radio sa Dušanom Ivkovićem, Erginom Atamanom, Serđom Skariolom i Duškom Vujoševićem, protiv Željka Obradovića, uz Vasilisa Spanulisa…

„Bio sam malo u Americi. Imam dovoljno vremena da pratim i Tristana i drugog sina. Podelio sam vreme tako. Ne postoji ništa lepše nego gledati svoju decu i biti uz njih dok rastu i sazrevaju“, praktično otkriva Vukčević razloge dobrog raspoloženja na početku razgovora za Meridian sport.

Tristan Vukčević, talenat Vašingtona, u poslednje vreme ima veću minutažu, trudi se da se nametne stručnom štabu Vizardsa, izbori za novi ugovor…

„Tristan se super oseća. Našao je svoje mesto, ušao je u njihov program, utakmice, putovanja… Sve je igračima olakšano, takva je NBA organizacija. Zato je i najbolja. Što se tiče njegovog statusa, u poslednja dva meseca je počeo da igra. Bio je malo povređen, mučilo ga koleno, ali se izlečio potpuno. U Americi nema onoga kao u Evropi, da kad te nešto boli kažu: ’Samo uzmi voltaren i na teren’, ’Polomio si ruku? Nije ti ništa!’ Tamo moraš 100 odsto da budeš oporavljen. Ne puštaju te na teren. Ovde svi igrači guraju pod bolom – leđa, prst, noga… Znam to dobro već 30 godina. To postaje navika. Tristan izvrne zglob i ne može dugo da igra, a mi smo navikli da si posle takve povrede za pet-deset dana opet na terenu. U Americi ulažu u zdravlje, u telo i um. Štite tebe, ali i svoj produkt.“

Nekadašnji perspektivni igrač Partizana ima sve uslove da radi…koliko god poželi.

„Ušao je u rotaciju i to će da traje do, daj bože, novog ugovora. Svaki drugi dan igraju, tako da treninge praktično radiš sam. Do tri ujutru ti je otvorena dvorana. Imaju sve uslove, restoran, teretanu, teren…“

Kada se vrati iz NBA sveta, Dušan Vukčević ide u Peristeri, da prati mlađeg sina, Filipa.

„Junior je, 2008. godište. Peristeri ima jednu od najboljih akademija u Grčkoj, uskoro počinju da igraju nacionalne turnire… Gura, razvija se. Krilo je, 202 santimetra visok…“

Dakle, više tata nego brat. Pa još u klubu u kojem je tata radio kao trener, uz Spanulisa.

„Da ne gubimo vreme pričajući o veličini Spanulisa. Svako njegovo razmišljanje je o košarci, 24 časa dnevno. Koliko god ti želiš da pokažeš da znaš nešto, on to već ima u glavi. Takav je bio i na terenu. Raditi sa njim je bilo neverovatno iskustvo. Svi mi stalno učimo. Nekada sam i ja njega podsećao na nešto, kao i on mene. Plus, veliki je radnik. Već ima sjajnu karijeru trenera, a biće sigurno jedan od najboljih u Evropi.“

Dušan Vukčević, sa druge strane, nije nastavio putem struke. Ili je barem napravio pauzu.

„Želeo sam više da budem uz decu. Prestao sam sa trenerskim pozivom zbog drugih važnih stvari u životu. Videćemo koji je sledeći korak. Još sam mlad“, osmehuje se 49-godišnjak.

To ne znači da ne živi košarku. Svakodnevno. I svake noći.

„Svako kolo Evrolige, pa onda NBA do 5-6 ujutru. Gledam i sve druge lige, ABA naravno. Moji prijatelji su opsednuti, vidim kako se radnim danima čekaju Panatinaikos, Olimpijakos, ali i Zvezda i Partizan.“

Ipak, NBA polako opipava puls Evrope…

„Nije realno“, kaže Vukčević. „Totalno je drugačija košarka, ljudi imaju toliko dobre fizičke predispozicije, igraju na jedan do dva pasa. U Evropi je više taktika. Nemaš ni pripremu za sledeću utakmicu, jer ne može sve da se stigne. Takav je sistem da evropska košarka, ili trener sa evropskim mentalitetom, nema šanse da prođe u NBA. To je liga igrača.“

Poentirao je Dušan, na šta se nadovezuje konstatacija sagovornika da je sa ove strane okeana „liga trenera.“

„Naša kultura je drugačija. Tako će i ostati. Možda se promeni za 20 godina, mada ni to ne verujem.“

Da se ne šapuće o tome šta su srpski treneri uradili u Grčkoj

Od kada se vratio u Evroligu, Željko Obradović deluje kao najveća zvezda evropske klupske košarke, bez obzira na ono što rade momci sa loptom u rukama.

„Apsolutno! Ali, hajde da ne trošimo vreme pričajući o tome šta je Željko osvojio.“

Dogovoreno.

„Ali… Obradović je veliki pedagog, profesor. On je sa Dudom Ivkovićem, Svetislavom Pešićem, Božom Maljkovićem napravio odnos prema ovom sportu i kako treba da se igra košarka u Evropi. Svaka država je prihvatila njihove sisteme, oni su diktirali to po stranim zemljama. Ne treba o tome da se šapuće već naglas da se priča. Da ne pričamo šta su radili u Grčkoj.“

Ili da samo malo pričamo. Jer, Dušan Vukčević je radio sa Dušanom Ivkovićem u Olimpijakosu, igrao protiv ekipe Željka Obradovića kada je najtrofejniji trener Evrope vodio Panatinaikos…

„Duda mi je bio trener dve godine. Ali, Duda je i pre toga preneo ceo sistem i u Aris, PAOK, Panionios… Uvek su to pratila velika osvajanja, fajnal-forovi, titule… I onda su drugi treneri nastavili, jer se videlo da to funkcioniše. Grčka je prepoznala košarku koja je dobra.“

Videla je trenere, ali i igrače. Način na koji na teren izlaze Prelević, Paspalj, Vukčević, Tomić, Tarlać, Bodiroga, Jarić, Gurović… Tek posle su došli Dijamantidis, Spanulis, Papalukas…

„To je neka nova generacija posle moje. Spanulis je počeo uz Janakisa, a posle osvajao sa Obradovićem i Ivkovićem. Dijamantidis krenuo od Šakote, pa uz Željka postao ono što jeste. Ista priča je i sa ostalima. Sada im je u krvi kako treba da se odnosiš prema košarci. Da imaš istu motivaciju kada igraš protiv poslednjeplasiranog ili prvog na tabeli. E, kada igraš sa ekipom koja je na začelju i sam sebe motivišeš, onda si pravi.“

U Grčku je taj pristup doneo i Dušan Vukčević, rođen 1975. godine u Sarajevu.

„Tako sam odrastao. Do rata u Bosni stekao sam mentalitet, naučio kako treba da se radi, našu disciplinu i posvećenost košarci. To sam primenio u Grčkoj već sa 18 godina u Patri. Posle mi je u Olimpijakosu, sa Dudom, bilo čak i lako. Mogao sam da budem jedan od nosioca igre u Patri sa 19-20 godina. Bio sam spreman, jer sam imao korene iz Srbije, Jugoslavije. Znao sam malo više od drugih.“

Vezenkov 200 poena iz osam driblinga, Ataman se nikoga i ničega ne plaši

Vukčević je u Olimpijakos na leto kada su se Pirejci prvi put popeli na tron Evrope, 1997. godine. Sada su crveni višestruki šampioni i kao takvi dočekuju, u petak, Partizan.

„Olimpijakos je jedan od lidera evropske košarke poslednjih desetak godina. Ponovo ulažu kao kada su osvajali, žele opet da podignu trofej. Svake godine su na fajnal-foru, samo im nedostaje poslednji korak. Ali, to je ekipa istih igrača. I igraju sa ubedljivo najmanje driblinga! Vezenkov ubaci 200 poena uz osam driblinga! Igraju mnogo sa loptom, veoma su talentovani i mnogo agresivni. To je možda najbolja odbrana u Evroligi. Sa ovim trenerom treba i da osvoje. Isto važi i za Panatinaikos.“

Tu dolazimo do priče o još jednom u nizu njegovih velikih učitelja.

„Ergin Ataman mi je bio trener dve godine. I tada je apsolutno pokazivao šta može. Znate zašto? Čovek se ne plaši ničega i nikoga! Ne može niko da mu naudi! Ima jak karakter, inteligenciju i zna kako da hendluje velike ekipe, njihove predsednike, publiku… Sećam ga se još od kada sam bio igrač u Patri, on je tada počinjao u Ankari sa Mirkom Milićevićem. Onda sam došao kod njega u Sijenu, u tim gde su Mirsad Jahović i Alfonso Ford. Igrali smo zajedno fajnal-for. Toliko je godina trener, a nikada ne pametuje previše. Ima dvojicu-trojicu koji vode kolo i ostale koji prate. Imao je Larkina i Micića, sada ima Nan i Slukasa, eventualno Grenta… Njegova igra je uvek bila sa bekovima. Veruje u to kao što neki drugi više veruju u centre.“

Na listi ljudi sa kojima je Vukčević radio su Ivković, Ataman, Skariolo, Vujošević…ali ne i Obradović. Ipak, vrlo je upućen kako trener crno-belih radi i uopšte ga ne iznenađuje forma u kojoj Partizan dolazi u Pirej.

„Od početka sam znao da će to biti dobar posao. Kad sam video da su promenili celu ekipu, bilo mi je jasno da se sprema nova invazija“, nasmejao se Vukčević. „Znao sam i da treba vremena. Očekivao sam januar, februar, a sada, posle Kupa, samo će krenuti nabolje. Čak mogu da dođu i direktno do plej-ofa. Svi se nadaju. Evroliga je veoma teška, jer moraš da imaš mnogo zdravih igrača i malo sreće. Ali moraš i da radiš, pripremaš. Uz sve to, da bi došao u najbolja četiri pitanje je organizacije kluba, navijača…“

Vukčević je izbliza pratio kako sve funkcioniše kod Željka Obradovića dok je Tristan bio deo ekipe.

„Bio je i snašao se koliko je mogao. Tristan je bio vrlo mlad i igrao je koliko je mogao. Svi su očekivali više od njega odmah, ali centri od 215 santimetara sazrevaju kasnije, druga su tela, poluge, mišići… Bek od dva metra je već u 18 spreman da bude igrač. A u Evroligi su jaki kao životinje, fizički moraš da budeš senior da bi se nosio. Još su oni klinci da budu vođe.“

Dušan Vukčević želi da bude svima jasan njegov stav prema vremenu koje je njegov stariji sin proveo u Partizanu. „Igrao je u ABA dosta, u Evroligi ga je Željko puštao koliko može. Pa nije to priča ’Ne pušta ga Željko da igra’. Što ga ne bi puštao ako vidi da je spreman? Pričam ovo da bi ljudi razumeli na pravi način. Hajde malo da budemo iskreni. Da se ne priča…“

Bonus video: