Saša Đorđević - priznanje Sabonisa, divljenje zbog drugog pokušaja i Teodosićevo prijateljstvo: Rastao sam zajedno uz Tea, nije zaslužio onakav kraj (VIDEO)

Ako već nije moguće odrediti ko je najbolji igrač svih vremena, onda nije zgoreg pogledati čije su partije obeležile jednu epohu. U slučaju Aleksandra Saše Đorđevića može da se kaže da su njegovi potezi i igre u najvažnijim utakmicama odredile život i budućnost saigračima, trenerima, naslednicima… Bukvalno svima u našoj košarci.

Đorđevićevi zlatni potezi nizali su se od Istanbula 1992, Atine 1995, Barselone 1997, pa ponovo Atine 1998… Partizan je pre 33 godine ’jednim potezom kista’ učinio prvakom Evrope, da bi tri godine kasnije šampionski mozaik Jugoslavije stvarao je tokom svih 40 minuta.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Ne samo da je Sale nacionale u čuvenom finalu sa Litvanijom ubacio 41 poen, uz nestvarnih devet trojki iz 12 pokušaja, već je pokazao šampionski karakter kad je protivnicima, ljutim zbog odluke sudija, prišao i ubedio ih da dvoboj velikana svetske košarke završe na častan, sportski način – na terenu.

„Svake godine me vi, vaše kolege i prijatelji podsećate na Atinu. Čovek jednostavno, posle svih ovih godina, shvati koliko je u stvari ta 1995. bila značajna za sve nas što živimo i uživamo u košarci. Mnogo toga se sećam, ali samog finalnog dana i same utakmice, vrlo malo”, počeo je Đorđević priču za Meridian sport.  

Kao i uvek provlači duhovitu opasku da ga malo brine što su neka od sećanja izbledela, dodajući da je mnogo godina prošlo.

„Mnogo fantastičnih ljudi, lepih uspomena i iskrenih prijateljstava je izgradila ta godina. A koliko je vremena prošlo pokazuje i to što tandem plejmejker i centar sada od četiri imaju tri veštačka kuka. Tako znamo dokle smo došli.”

Đorđević se slaže da sa ocenom da je atinski uspeh kamen temeljac svih kasnijih dostignuća jugoslovenske i srpske košarke.

„Legat koji smo nasledili od generacija pre nas, od naših idola, imao je taj jaz od tri godine u kojima nismo imali priliku da pokažemo koliko znamo i možemo. Posle nestvarno teških godina za Jugoslaviju, za koje niko ne može da shvati kako je zemlja uopšte preživela, kako je narod preživljavao bez osnovnih namirnica za život, saobraćaja, avio linija, benzina… U totalnoj blokadi od strane celog sveta. U takvoj situaciji  dolazi takav uspeh u sportu naše nacije… Dobro ste konstatovali da je kamen temeljac, odatle je krenulo nasleđe i potvrda da smo mi stvarno ti što mislimo da jesmo. A 1995. godina je najveći pečat u tom pogledu. Sve je posle krenulo po nekoj inerciji.”

Ponavlja da ne voli frazu ’Sve je to normalno’, zato što nije i zapravo je vrlo teško. Ali i jako lepo.

„Neki igrači su mi kad sam bio selektor pričali da im je veliki motiv da budu dočekani i odu na terasu skupštine. Objašnjavao sam im da ne može to da bude motiv, jer je samo konsekvenca onoga što si preneo ljudima i navijačima. Da li će oni hteti ili ne da dođu ispod te terase bez obzira koju medalju uzeo, zavisi samo od njih. Nije pogrešno, ali motiv mora da bude sportski, rezultat, medalja.”

Pobedničkim igrama i harizmom Đorđević je stekao nepodeljenu ljubav sportske javnsti. To je sa sobom donelo i ogromnu odgovornost, jer svaki njegov potez se gledao kroz posebnu prizmu.

„Lupa kroz koju te gledaju konstantno kad se baviš nekim javnim poslom, pogotovo sportom na ovom nivou na kom se mi bavimo je zeznuta stvar. Ne samo da te označava, već te u jednom delu ograničava kao osobu. Nije jednostavno doći do nekih lepih rezultata, istorijskih momenata, utakmica, šuteva, poena… Kad bih rekao da je to nekako normalno, strašno bi loše zvučalo. Arogantno i prepotentno. Moj Muta je uvek govorio ’Sve je to normalno’. Ma nije uopšte normalno. Jer, nije mali pritisak – kako u životu, tako i u profesiji ne pogrešiti. Nemaš mnogo prostora grešiš, da izgubiš utakmicu, kredibilitet.”

Đorđević nastavlja:

“Kad smo deset godina posle Istanbula igrali onaj meč i ponovili trojku, Čanak mi je rekao ’Mislili smo da uopšte nećeš da šutneš, jer ko ima smelosti da šutne i ne pogodi’. Hoću da kažem, šta bi se desilo da sam taj šut promašio – lupa bi me još više označila, bilo bi stavova da se to 1992. desilo se slučajno… Sa druge strane, kroz tu lupu se gleda i uveličava sve što si uradio. Ne bih da zvučim kao neki filozof, ali kad me već pitanjima terate da malo razmišljam o tome, čovek stvarno pomisli šta bi se desilo da sam promašio, da nisam ponovio, šta da nisam još jednom ponovio. Ne samo u našoj, već i nekoj drugoj profesiji u kojoj je karijera krenula iz polovnog Juga, a ne iz Audija u kom si završio karijeru.”

Mada je stresno, Saši je to pogonsko gorivo.

„Lupa ti ne dozvoljava se opustiš, moraš stalno da se dokazuješ, da imaš određenu težinu. Meni se to sviđa, jer volim izazov. Volim kad mi neko postavi zahtev na sto i kaže za to igramo, jer moram da šutiram da pogodim, a ne samo da bih šutnuo. I na šuterskom treningu od 300 moram da pogodim 290, samo tako ima svrhu.”

Priču o tome koliko su okupljanja reprezentativaca koja je Dušan Ivković organizovao u Solunu i Atini tokom embarga Jugoslaviji doprinela da spremno dočekamo šansu za povratak na veliku scenu, kao i kom su igraču kratke pripreme najviše odgovarale pogledajte na našem Jutjub kanalu. Polako smo došli i do čuvenog ’ubeđivanja’ Litvanaca da ne odu u svlačionicu i vrate se na teren.

„Zašto bi mi neko tako oduzeo pravo da dođem do pobede na moj, pravi način? Na terenu. Prišao sam Marčuljonisu i rekao ’Čekaj, pa i nama su sudili dve tehničke u prvom poluvremenu, pa nismo odustali. Zašto vi odustajete? Dođite na teren da se pobijemo!’ I to je to, mala provokacija u smislu nećeš valjda da dozvoliš da u karijeri imaš meč u kom si se predao na taj način, jer su me navodno sudije pokrale.”

Zatim je otkrio i detalje jednog razgovora sa najvećim igračem litvanske košarke svih vremena.

„Sabonis mi je jednom prilikom posle mnogo godina, a viđali smo se u Portlandu i na prvenstvima u raznim funkcijama, rekao: ‘Ma kakve sudije te ’95, kakav Bora Stanković… Samo smo probali, eto, čisto da prekinemo i napravimo brejk.’ Kao što danas recimo treneri koriste instant riplej, pozovu ga čisto da naprave predah ili kao kad naprave tehničku dok ekipa protivnička ide u kontranapad, ono kad Ataman uđe na pola terena i slično. Svi mi to ponekad radimo, tako da su i oni na taj način krenuli, priznao mi je otvoreno, drugarski, fer-plej, sportski da ništa nije bilo od toga. Šta god ko kaže, ovo je istina.”

Priču smo preneli na predstojeće Evropsko prvenstvo, naglasivši mu da ne možemo da mu poželimo da bude najtrofejniji selektor od osampstaljenja Srbije. Osim, ako se u dogledno vreme ne vrati na klupu plavih.

„Nikad ne reci nikad. Ko zna?”

Posle Filipina i Pariza, među košarkaške zaljubljenike vratila se euforija. Gotovo da niko ne pominje drugu mogućnost osim zlatne medalje, iako je Evrobasket često teži od drugih, većih takmičenja.

„Evropsko prvenstvo je fenomenalno. Sadašnji format sa 24 ekipe je još teže nego što je ikad bilo. Međutim, mi apsolutno moramo da idemo na zlato. Nemamo nikakvu drugu opciju, pogotovo ako ponovo svi budu na okupu. Igrači su pokazali da znaju da igraju, bez obzira ko je tu. Postoji fantastična hemija, fantastična energija na tribinama, euforija o kojoj pričate je dobrodošla. Lično kao selektor 2019. nisam imao nikakvu sumnju da pred pripreme i pred samo takmičenje kažem da idemo na zlato. Čak sam bio dovoljno lud da u Dnevniku na pitanje šta će se desiti ako se sretnemo s Amerikancima odgovorim ’Nek im je Bog u pomoći!’ Posle je to viralno izašlo svuda u svetu, Amerikanci su me kritikovali… Nisam znao da će se desiti neke povrede. Zašto sam rekao? Zato što smo srebro već osvojili. Na kraju smo ih te 2019. pobedili, par godina pre toga smo se spremali za njih i njihovu igru, njihov fizički odgovor na naš kvalitet…”

Posle konstatacije da smo na žalost izgubili dve utakmice protiv finalista – Španije i Argentine, nastavio je:

„Ovo Evropsko prvenstvo okupiće fantastične ekipe, pomenuo si i Letoniju, da ne nabrajam sve. Šansu imaju svi počev od Francuske, čak i Španije, Grčke, nas naravno… Svaka medalja je uspeh i naravno uvek će i biti. Ali, ova generacija mora da u svojoj glavi ima zlato, da to bude najveći cilj bez obzira što toliko ekipa puca na najsjajnije odličje. Pobedničko postolje bi bilo kruna jednog dobrog niza prvenstava. A mislim i da jedan igrač poput Bogdanovića, kapitena ove ekipe, zaslužuje da digne taj pehar.”

Niska legendi naše košarke je podugačka. Osvajačke generacije čuvene su i po genijalnim umetnicima na poziciji plejmejkera. Poređenje da je Slavnić plejmejker 1.0, Đorđević 2.0, a Teodosić plej 3.0 izmamilo mu je osmeh.

„Fantastičan niz, 1.0, 2.0, 3.0. Meni je Moka bio uzor. Idoli Moka i Kića. Moka naravno po poziciji i onome što je predstavljao za igru, pogotovo reprezentacije, gde je bio neprikosnoven. Otac mi je bio trener Crvene zvezde i moj prvi jedan na jedan je bio protiv njega sa nekih pet, šest godina u Pinkiju.

Time je počela priča o Teovom oproštaju.

„Teodosića sam imao sreću da treniram u klubu i u reprezentaciji. Fantastičan, neponovljiv talenat koji ti svakog dana pokaže nešto novo. Teodosić je imao genijalna napadačka rešenja koja su ostavila trag u košarci. Mnogo mi je krivo što je 2017. imao povredu lista pa su ga Klipersi povukli sa naših priprema, jer je u tim trenucima bio ključan za našu reprezentaciju. Mada je odradio fantastične pripreme 2019. stradao mu je taban na utakmici protiv Litvanije u Beogradu i nije mogao da igra na Svetskom prvenstvu. Zajedno smo prošli mnogo, porasli zajedno, činio me je boljim trenerom. Verovatno sam mu i ja negde u igračkoj karijeri pomogao. Napravili smo fantastičan odnos na koji sam vrlo ponosan, jer je prešlo u prijateljstvo. Želim mu da u košarci nastavi ovde gde je stao. Teo ima mnogo ljudskosti i veliku dušu koju mnogi ljudi koji gledaju košarku ne poznaju. Veliko srce koje na samom terenu ne može da se vidi.”

Dodaje da je Teodosićev način shvatanja košarke unikatan i bez želje za polemikom apostrofira.

„Ne sviđa mi se način na koji je on kao kapitan bio uklonjen iz reprezentacije sa jednog velikog takmičenja. Mislim da je to trebalo se uraditi drugačije. Jedan je od retkih igrača kom se kao košarkaška nacija, savez, publika,…nismo javno zahvalili na terenu. Nego smo ga samo sklonili. A zaslužio je mnogo više zahvalnosti od takvog gesta koji je označio kraj njegove reprezentativne karijere. Ta greška mi se uopšte nije svidela i mislim da je to bilo neprimereno za nas kao košarkašku naciju, za ljude koji znaju šta sve košarka donosi i oduzima. Košarka može da oduzme mnogo. Ne daje samo dobre igre i koševe, već i teške trenutke, povrede koje moraš da proživiš, preživiš i ideš napred. I to moramo da znamo da cenimo na pravilan način.”

Priču smo zaokružili maštovitim spojem – Đorđević & Teodosić. Jedan umetnik trener, drugi generalni menadžer kluba ili direktor reprezentacije.

„Ko to zna, videćemo. Sigurno da ima prostora da se razvije u bilo kom pravcu koji bude odabrao. Mora samo da bude spreman da iz jednog jako lepog audija ponovo sedne u polovnog fiću i krene napred. Jer, u suštini nova profesija posle igračke zahteva baš mnogo shvatanja, spuštanja na zemlju i da ponovo kreneš od nule. Možda baš nije nula, da kažemo da je petica, od koje se ide dalje.”

Ceo razgovor sa legendom koja je svima život učinila lepšim možete pogledati na Jutjub kanalu Meridian sporta.

Bonus video: