GRBOVIĆ ZA MERIDIAN: Kako je postao legenda Partizana, kakav odnos je imao sa Dudom Ivkovićem i zašto igrača treba da boli glava a ne telo?

Legendarni košarkaš Partizana, Goran Grbović, prisetio se najslavinih dana iz svoje bogate karijere u ekskluzivnom razgovoru za Meridian sport!

Malo je ljudi koji ne znaju šta su za Partizan i srpsku košarku uradili igrači poput Žarka Paspalja, Vlada Divca, Predraga Danilovića, Saše Đorđevića, ali je jedan košarkaš neopravdano prošao „ispod radara”.

Reč je o Goranu Grboviću, koji je bio predvodnik jedne generacije crno-belih, koja je kasnije u velikoj meri utabala put Željku Obradoviću i njegovim pulenima do čuvene evropske titule 1992. godine u Istanbulu.

Igrač koji je plenio svojim atleticizmom i mentalitetom vođe, koji nikada ne zna za kompromis i uvek zna da iskaže svoje mišljenje odlučio je da ispriča svoju priču za Meridian sport.

Kakav je bio početak u Kruševcu i Čačku? Kako je došlo do potpisa za Partizan? Koji je najveći uspeh sa crno-belima? Zbog čega nije imao veći staž u nacionalnom timu i kakav je odnos imao sa legendarnim Dušanom Dudom Ivkovićem?

Na sva ova i mnoga druga pitanja Goran Grbović ja ko i uvek dao direktne odgovore.

Borac iz Čačka i čuveni profesor Aleksandar Nikolić!

Kako je nastalo interesovanje za košarku?

– Počeo sam u Kruševcu da igram. Moram da naglasim da sam imao odlične nastavnike, pa odlične profesore i na kraju trenere. Postojao je sistem. Kada jedan profesor vidi da si ti motorički sposoban i podoban odmah uđe u komunikaciju sa određenim trenerom, kako bi ti omogućio da se dalje razvijaš – počeo je Goran Grbović razgovor za Meridian sport i potom odmah dodao:

– Kod mene je bio problem taj što sam igrao rukomet i košarku u isto vreme. Bio sam drugačije građen u odnosu na moju generaciju, izgledao sam kao rukometaš. Zahvaljujući iskjlučivo Bobanu Petroviću počeo sam da se bavim košarkom i već sa 13 godina sam bio u prvom timu!

Usledilo je upoznavanje sa istinskim patrijarhom srpske košarke i učenje od prvih koraka…

– Bio sam atletski nadmoćan, ali sam iskreno jako malo znao o košarci. Igrom slučaja igrali smo jednu utakmicu u Čačku na kojoj sam bio primećen od strane legendarnog profesora Aleksandra Nikolića. Usledili su razgovori i pregovori i na kraju sam odlučio da pređem u Borac iz Čačka – objasnio je Goran Grbović.

– Tek kada sam se susreo sa metodom rada koji ima profesor Nikolić shvatio sam da ja apsolutno ništa ne znam o košarci. Imao sam utisak kao da kasnim sa gradivom u školi. Ali profesoru ništa nije bilo teško, provodili smo po sedam sati dnevno na terenu kako bismo sve nadoknadili.

Profesor Aleksandar Nikolić je bio čuven po svom odnosu sa igračima, koji saveti su bili najdragoceniji?

– Problem je bio moj temperament. Ali budući da je profesor Aleksandar Nikolić najbolji trener u istoriji amaterske košarke, on je pronašao načina da mi usadi mirnoću. Nije se radilo o nekom posebnom pravilu, već o praktičnim primenama. Dešavalo se da driblam od koša do koša i da nikome ne dodam loptu. Profesor je pokušavao da me ubedi da ponekad treba da dodam, da bi na kraju bacio loptu dok ja driblam da vidimo ko će pre da stigne, lopta ili ja. Čini mi se da je to ubeđivanje trajalo satima, toliko sam bio tvrdoglav.

Međutim, to nije bilo sve…

– Slično stvar se dogodila kada me je ubeđivao da ne treba stalno da idem na prodor, već da treba ponekad da se odlučim na šut. U početku ga nisam slušao, pa sam konstantno pravio faulove u napadu. Iskreno nisam imao nikakav šut, ali smo radili kmnogo i na kraju je taj rad dao rezultata.

Pored neverovatnog košarkaškog znanja, šta je Aleksandra Nikolića posebno izdvajalo od ostalih trenera?

– Profesor je bio jako specifičan, imao je teoriju da igrača nakon treninga treba da „boli glava“, a ne telo. To je značilo da uvek od igrača traži da nauče nešto novo. Pored toga, imao je konstantnu komunikaciju, smatrao je da trener mora uvek da ima odgovor na pitanje igrača, jer ako nema odogvor u sekundi, gubi autoritet. To je na kraju preuzeo i Željko Obradović – ističe Goran Grbović.

Iz rada sa neverovatnim stručnjakom usledio je logičan splet okolnosti, a to je napredak. Kada je postalo jasno da je vreme za naredni stepenik u karijeri?

– Igrali smo jedne godine protiv Partizana, postigao sam puno poena za poluvreme. Ako se dobro sećam postigao sam preko 30 poena. Ali me profesor nije ubacio do kraja. Partizan nas je pobedio, a nakon utakmice sam dobio odgovor zbog čega nisam igrao. Rekao mi je da ne ide da dajem toliko mlad, toliko poena klubu za koji ću nastupati u budućnosti. Već tada je znao da ću preći u Partizan, to je bila njegova odluka – priseća se Goran Grbović i dodaje:

– Ljudi iz Čačka, a posebno Radmilo Mišović bili su protiv da ja napustim Borac. I sada smatram da je to bila greška, da je trebalo da ostanem još jednu godinu za sve što su mi pružili. Zauvek ostaje seta što nisam ostao…

Šta je nedostajalo Borcu iz Čačka da se upiše u istorijske knjige kao jedan od šampiona strašne lige kakva je bila liga bivše Jugoslavije?

– Čačak je uslovno rečeno mala sredina. Profesor Nikolić jeste postavio sistem, ali nismo napravili kontinuitet. Mi smo 1978. godine bili četvrti u najjačoj ligi u Evropi, a onda smo sledeće ispali, sa više pobeda u odnosu na ove danas što opstaju u ABA ligi. OKK Beograd i mi smo imali 11 ili 12 pobeda, ali smo na kraju ispali…

Bez obzira na konačan rezultat, Čačak još uvek važi za „hram košarke“…

– Koliko je publike bilo u hali, toliko je bilo napolju. U Čačku svi znaju košarku, dan kada je utakmica je praznik. Naše treninge je gledalo po hiljadu ljudi, profesor drži trening šest sati i niko se ne nakašlje!

Kako postati legenda Partizana?

Nakon lepog perioda u Borcu iz Čačka usledio je dolazak u klub sa velikim ambicijama, ali i pritiskom.

Da li je pored Partizana još neko bio zainteresovan?

– Pre dolaska u Partizan sam razgovarao sa Zvezdom. Ranko Žeravica je imao želju da ja pređem, ali su meni svi u porodici navijali za Partizan, tako da je razgovor sa Zvezdom trajao jako dugo i trebalo je u utorak da dođem na Kalemegdan. Nakon razgovora sa Zvezdom, došli su ljudi iz Partizana, otac mi je rekao da je po njegovom mišljenju Partizan pravo rešenje i ja sam isti taj utorak prošao pored Zvezdinog i otišao na Partizanov Kalemegdan – naglasio je Goran Grbović.

Nije lako kada se iz malog mesta dođe u grad kakav je Beograd, kako je izgledao period adaptacije?

– Dolazak u Beograd je bio šokantan. Ja mislim da dve godine nisam otišao u stari deo Beograda. Vremenom sam upoznao prave beogradske face. Na prvu svirku sam otišao obučen kao „seljače“, odlazim u neki podrum a tamo „pakao“, svirali su Šarlo Akrobata, Urbana gerila, Gile Električni orgazam…

– Što se tiče košarke vrlo brzo sam uz Bobana Petrovića uspeo da se prilagodim. Pored sebe sam imao vrhunske igrače, ali sam pronašao način da se izborim za minute. Bio sam polivalentan i mogao sam da igram na više pozicija i da dajem više opcija trenerima.

Igrački nije bilo problema, sve su to bila velika imena, ali je nedostajao rezultat, odnosno titula. Šta je bio razlog?

– Od početka mog boravka u Partizanu promenili smo mnogo trenera. Kada sam ja došao tu je bio Duda Ivković, posle je došao Reba Ćorić, pa Bora Džaković. Nakon svega toga sam otišao u vojsku 1984. godine, pa je za trenera Partizana postavljen Lale Lučić, koji je smenjen samo nakon šest kola i na njegovo mesto je postavljen Duško Vujošević.

Ipak, i liga je bila enormno jaka…

– Nije bila laka odluka da se tako mladom treneru kao što je Duško Vujošević da poverenje da vodi klub kao što je Partizan. Obavio sam jedan razgovor sa Draganom Kićanovićem u kom sam rekao da mi „duguje titulu”, ali je to u bivšoj Jugoslaviji bilo nenormalno teško. Imaš Cibonu koja je prvak Evrope, Bosnu bivšeg prvaka Evrope, Jugoplastiku, Zvezdu, Šibenik, Zadar… Pored svega toga imaš teške utakmice u Tuzli, Skoplju, Rijeci gde se ne uzimaju bodovi lako.

A zbog čega se bodovi ne uzimaju lako?

– Sećam se da je u Skoplju bio „gadan“ teren, bile su neke livene konstrukcije koševa i ako zakačiš obruč nema teorije da prođe. Mora sve da bude „bez koske“. U Zadru je bila šala na račun semafora, tzv „trobrzinac“. Broji različito kada se vodi, gubi i kada je nerešeno. Bilo je svega i svačega stvarno.

Međutim, predan rad na čelu sa Duškom Vujoševićem dovodi do konačnog cilja! Finale plej-of košarkaške lige Jugolsavije u sezoni 1986/87 između Partizana i Crvene zvezde!

– To je prvo beogradsko finale za titulu prvaka Jugoslavije. Želja je prvenstvno bila na našoj strani. Operisao sam lakat na početku finalne serije, Dule je operisao slepo crveo, ali smo znali da imamo jedinstvenu šansu da osvojimo titulu. Titula nam je bila samo odskočna daska da idemo dalje, da napadnemo Evropu.

Povrede su bile samo sporedna stvar, čak ni legendarni trener Crvene zvezde, Vlade Đurović, nije mogao da omete raspoloženog Gorana Grbovića koji je odigrao utakmicu života!

– Vlade Đurović je moj veliki prijatelj, bio je pravi maher „provokator“. Zezao se kako ne mogu da igram zato što sam sveže operisan i još svašta nešto što nije za javnost. Ali tu je došlo do izražaja to što mi je profesor Nikolić usadio, ta smirenost. Na kraju sam postigao šest trojki i onu ključnu na kraju. To je bio samo početak onoga što se dogodili 1992. godine u Istanbulu.

Reprezentacija i odnos sa Dudom Ivkovićem

Iako je bio paklen igrač i prošao sve mlađe reprezentativne selekcije, Goran Grbović nije dobio više prostora.

Zbog čega?

– Igrao sam za reprezentaciju 1983. godine na Evropskom prvenstvu u Francuskoj sa generacijom koja odlazi. Tu mislim na Kiću, Praju, Moku, Ćosu… Dogodila se ta „čuvena“ tuča nakon koje sam bio prećutno kažnjen. Odmah sam stavio fokus na Partizan, znao sam da u tim momentima moram da osvojim titulu i budem najbolji igrač u ligi, ako želim da dobijem poziv – kaže Grbovi ć i dodaje:

– Došla je ta 1987. godina ponovo sam u sastavu reprezentacije, nakon toga slede Olimpijske igre u Seulu, ali selektor se nije odlučio za mene.

Selektorsku palicu je tih godina preuzeo legendarni Duda Ivković, bilo je mnogo spekulacija o odnosu dva velika košarkaška radnika.

– Bilo je mnogo priča, ali mislim da smo Duda Ivković i ja imali veoma pošten odnos. Niti je on mene poštovao kao igrača, niti sam ja njega poštovao kao trenera, mislim da je tako najpoštenije i najsportskije. Ne javljamo se jedan drugom i to je okej.

Ali jedan momentat je posebno ostao bolan…

– Meni je smetao način na koji mi je saopšteno da ne idem na Olimpijske igre u Seul 1988. godine, iako sam imao fenomenalnu godinu, igrao sam sjajno u Španiji. Rekao mi je da neće da me zove zato što želi da ubaci mlađeg, taj mlađi je bio Zoran Čutura, koji je bio mlađi godinu dana od mene…

– Mogao je samo da mi kaže da mu nisam neophodan i sve bi bilo u redu. Odigramo sam kompletne kvalifikacije, a da sam znao mogao sam da idem na pecanje.

– Iskreno ne trpim lažne autoritere. Znam koliko ko ne zna. Nisam tip da o pokojniku mislim sve najbolje, ali ponavljam da smo imali jako korektan odnos!

Bez obzira na sve legendarni košarkaš Partizane ne može da ospori Dudi Ivkoviću jednu činjenicu!

– Duda Ivković je napravio unikatnu karijeru, trebalo je imati ozbiljnu hrabrost preuzeti reprezentaciju u tim momentima ratova, sankcija. Moram priznati da je bio maher da izabere 12 najboljih koji ćemu pomoći da osvoji turnir, to ne može da mu se ospori – podvukao je Goran Grbović.

ČOVIĆ EKSKLUZIVNO ZA MERIDIAN: Jokić je bio blizu, Teodosića zanima samo inostranstvo!

OBAVEZNO POGLEDAJTE: ZA LANU I LENKU: Meridian i FMP donirali pola miliona