Je l’ to štos iz Minhena? Trinkijerijevo “šamaranje” i odbegli Vlada Lučić

Prvi put sa Zvezdom na jutrenje ili u ovom slučaju prvi put sa Zvezdom na gostovanje. Sve je počelo nekoliko dana ranije. Na telefonu se pojavila poruka od urednika sa sadržinom: „Da li si nekada bio u Minhenu?“. Samo ću vam reći, drago mi je što nisam…

Svako posećivanje beogradskog aerodroma u poslednje vreme nosi sa sobom posebnu vrstu iskustva. Ako niste imali prilike da se lično uverite u to, bolje nemojte. Nego da se počnemo. Vrlo brzo po dolasku je sve je krenulo da se crveno-beli. Nedović, Kampaco, Vildosa i uvek najglasniji Neša Ilić smenjivali su u kadrovima “meridianskog“ oka, ali jedna druga stvar je izazvala veću pažnju. 

Najpoznatiji evropski košarkaški menadžer je bio saputnik Zvezdine ekspedicije. Dugo je razgovarao sa Hasanom Martinom, a sve je začinio Branko Lazić. Iako povređen, kapiten je krenuo sa ekipom, a pre poletanja je došao do vlasnika Mege i srdačno ga pozdravio.

Avionsko putešestvije je najlakše opisati jednom rečenicom. Košarkaška je muka pregolema. Ne želite da se bavite košarkom, a da putujete ekonomskom klasom. Sreća za Mitrovića i kompaniju što je let trajao samo sat i po.

Kad putovanje započnete na beogradskom, a zavšrite na minhenskom aerodromu osetite se kao da ste došli na drugu planetu, a ne zemlju.

Ipak, jedna stvar nam je zajednička – ne ulazite u taksi ako ne morate… Do hotela smo bili lakši za sto evra.

Minhen vam ne daje mnogo prostora da budete ravnodušni. Odmah vas opija svojom prelepom arhitekturom i opuštenom enegrijom koja vlada na “štrasama” širom grada. Nije bilo mnogo vremena za obilaske, jer se isprečio prvi radni zadatak – trening Crvene zvezde Meridianbet.

Tradicionalnih deset minuta u hali i Duškov mig da je vreme da novinari nestanu.

Esnafsko prokletstvo mi nije dalo mira, pa sam krišom posmatrao trening, a onda je Ivanović pokazao u mom pravcu… Samo zamislite trenera Zvezde i ovu scenu. Kako je moglo da mi bude?! Srećom, bila je lažna uzbuna, samo je menjao vežbu.

Vreme je bilo za opuštanje. Pravac čuvena bavarska pivnica Hofbrojhaus, osnovana davne 1589. godine i poznata po činjenici da je Hitler držao govore upravo sa ovog mesta.

Ne čudi što su Nemci bili toliko ludi, jer im je malo pivo 0,5, a regularno 1l. Nije dugo trebalo da prepoznamo navijače Zvezde u lokalu. Pesma se orila sa svih strana megalomanske pivnice, a bilo je evidentno da Srbi nisu naručivali mala piva.

Čim je osvanuo dan utakmice, osetila se promena u sunčanom Minhenu. Grupice su krenule da se skupljaju, a u potrazi za navijačima smo posetili prodavnicu Bajerna. Bila je u pitanju “manja” radnja, ali shvatili ste iz pređašnje priče šta znači manje za Bavarce. Da skratimo, ima svega i brutalno je dobro, a vrhunac su registarske tablice za kola?!

Meridian ima najbolje kvote

Posle lagane šetnje pojavila se posebna ekipa Zvezdinih navijača. Simaptični Sarajlija je okupio neznance i učinio ih prijateljima. Pesma je stidljivo krenula, a sat vremena kasnije oko njega je bilo skoro stotinu ljudi. Nemci su snimali “lude Srbe i njihovo navijanje”, a jedna baba je htela da ukloni zastavu Zvezdinih navijača?! Nadrealna scena, razlog njenog postupka ama baš nikome nije bio jasan. Da je ostala još koji minut, bakica bi prisustvovala sceni koju je teško opisati rečim. Jedna devojka je potpuno neočekivano zapevala najlepše patriotske pesme o Kosovu i Metohiji, uz veliki naklon prisutnih.

Sa ovakvom energijom navijači su krenuli put Audi doma, ali ih tamo nisu ispoštovali izabranici Duška Ivanovića. Bajern je bio gost u sopstvenoj dvorani zahvaljujući skoro tri hiljade Delija. Epilog znate i sami…

Uzbudljiva priča se desila posle utakmice. Barem za autora ovih redova. Ako ste se pitali kakve veze naslov teksta ima sa sadržinom, sada je došlo vreme da saznate. Naravno, ako odavno niste digli ruke i pronašli razonodu u drugim vestima.

Kao jedini srpski novinar otišao sam na Trinkijerijevu konferenciju sa željom da dobijem “meso”, da mi kaže nešto dobro, a dobio sam “šamar” i lekciju od italijanskog stručnjaka, koji kao da je gledao “Otpisane” i ušao u ulogu Pavla Vujisića. Mene je namestio da budem Gašpar i prodao “štos iz Minhena”. Odmah me je sasekao u korenu, ubio moje maleno sampouzdanje i nastavio da šamara. Srećom, nisam postao mim ili nešto slično. Kasnije, ispred dvorane, osmehnuvši se samo mi je rekao: “Čuvaj se”.

Nije se dugo čekalo na novu anegdotu. Malobrojni srpski novinari su se okupili ispred dvorane sa misijom da uzmu izjavu od Vladimira Lučića. Bivši kapiten Partizana je odigrao sjajnu partiju i potpisao poraz crveno-belih, pa je bio idealna “meta” za sedmu silu.

Vreme je prolazilo, Lučića nije bilo nigde. Nade su se polako gasile, a gladni novinari su razmišljali o hrani i posle pola sata odlučili da odustanu i krenuli put burgera.

Na prvoj raskrsnici jedan auto je prolazio pored nas, a kroz prozor, pogađate, videlo se lice reprezentativca Srbije.

Tako smo ostali bez priče, ali legli da spavamo punih stomaka.

Postavi odgovor