Stojaković: Bilo je dana kad nisam razgovarao sa Jokićem, a sada smo kao stariji bračni par! Sledeći korak – prvi trener kluba

Pre nekoliko godina Darko Rajaković je bio deo stručnog štaba reprezentacije Srbije. Ambasador NBA među trenerima Orlova sada je Ognjen Stojaković, stručnjak čije umeće Denveru donosi mnogo više nego što prosečan ljubitelj košarke može da prepozna.

Priča o Stojakoviću neraskidivo je vezana za Nikolu Jokića, kao što se i priča o najboljem igraču svetane može ispričati a da se ne iskaže koliko mu je od prvog trenutka u NBA značio individualni rad sa zemljakom.

Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Velika većina američkih kolega bi od njegovog „si-vija” napravila sebi marketing. Stojaković, iako ima osnova da bude neskroman, još je isti kao u danima kad je igrao za “Užičku republiku” ili kasnije kad je radio sa Draganom Dragosavcem kog je i ovom prilikom pomenuo. Previše skroman, u intervjuu za Meridian sport je poput najboljih slalomaša izbegao pitanje šta to Srbija greši kad je ispustila kvalitetne trenere poput njega…

Ipak, priču sa asistentom u stručnom štabu reprezentacije – prvo kod Svetislava Pešića, sada i kod Dušana Alimpijevića – počeli smo od podsećanja na odlazak u Nagetse, godinu dana pre nego što su doveli Jokića.

„Tim Koneli je godinu dana pre mene došao kao generalni menadžer. Pošto je pre toga dugo radio kao skaut, obišao ceo svet i mnogo mu se svidelo ono što je video na Balkanu i balkanskoj košarci. Imao je viziju da dovede mnogo igrača sa ovih prostora na ‘njegovim’ draftovima. U toj priči bio mu je potreban neko ko ima iskustva i zna da radi sa igračima sa ovih prostora. Sticajem okolnosti me je prepoznao i odveo tamo”, podsetio je Stojaković na sled događaja koji su doveli do selidbe na onu stranu Atlantika.

Dolaskom Jokića prestao je da bude video koordinator i vratio se na teren.

„U Americi te uglavnom dovedu na nižu poziciju. Jer se razmišlja korporativno. Tu si da naučiš kako sistem funkcioniše i posle se penješ polako ka gore. U prvoj godini sam krenuo od početka. To je bio najgori deo moje trenerske karijere, jer odjednom počinješ da radiš nešto što nikad nisi. Dobiješ računar, što je kod nas u to vreme bila vrlo skupa investicija. Profesionalni računar je u to vreme ovde možda koštao dve, tri hiljade evra, pa neki program… Kreneš od nule, učiš kako funkcionišu osnove, pri čemu si prisutan i na terenu, pomažeš u radu sa igračima. Kad je Nikola došao, u mojoj drugoj godini, bilo je ‘Ajde malo više na teren. Osnovni posao ti je sad rad sa igračima, a usput radiš i sve drugo što treba’.”

Dobro je poznato šta je u tih 13 lepih godina najveći uspeh Denvera. Na pitanje šta bi izdvojio kao svoje “naj” dostignuće Stojaković odgovara:

„Nećemo da pričamo o NBA tituli, pošto to je neka druga priča, ali najveća lična satisfakcija je bila kad je Nikola osvojio prvu MVP titulu. Da ne kažem da gledaš svoje dete kako raste, ali gledaš nekoga s kim si proveo mnogo godina, od prvog dana do sledećeg nivoa. I vidiš ga kako je maturirao. Bio je to događaj koji mi je doneo najlepši osećaj.”

Prosečnim ljubiteljima košarke, kad gledaju sa strane, čini se da je lako raditi sa velikim igračima, poput Nikole Jokića. Talentovani su, kreativni, po mnogo čemu posebni… Ipak, taj rad zahteva mnogo umeća, treba znanjem zaslužiti autoritet kod njih, ubediti ih da je baš ta vežba donosi dobrobit.

„Sto odsto ste u pravu. Za početak ću citirati mog oca koji je inženjer. Kaže da svi misle da je u inženjerskom poslu dva plus dva uvek četiri. A nije! Jer nikad ne znaš šta imaš, različito je kad radiš sa drvetom ili metalom, sa ovim ili onim materijalom… Uvek postoje varijacije. U trenerskom poslu dva i dva nikad nisu četiri. Sve zavisi s kim i kako radiš, prema različitim igračima moraš da imaš drugačiji pristup. Veliki igrači nose taj talenat i sve deluje lako, ali s druge strane oni su toliko pametni, inteligentni i talentovani, uz to znaju da su došli tu gde jesu zato što su to što jesu. Sad, kako ih ubediti, kako im pristupiti da odu korak, dva ili pet dalje? Kako promeniti nešto što on misli da mu ne treba? Deluje lako, ali uopšte nije. To je borba, ali i čar našeg posla.”

Rad sa Jokićem, iz mnogo razloga nije mogao da bude puki profesionalizam, bez emocija. Brušenje takvog dijamanta filigranski je posao kakav mnogi treneri mogu samo da sanjaju.

„U početku je to bilo borba, natezanje, objašnjavanje. To je i normalno, jer oni su to što jesu. Bilo je stalno nekog prepiranja, dešavalo se da ne pričamo i po dve nedelje. Dođemo, odradimo trening, kažem uradi to, on uradi. On ljut na mene, ja ljut na njega. I tako povuci, potegni. A sad smo već da kažemo kao stariji bračni par, ne moramo ništa da pričamo, prepoznajemo stvari na pogled.”

Veliki treneri su uvek isticali da su najviše naučili od igrača. Stojaković to potvrđuje.

„Pratiš ga, imaš neku svoju viziju kako to treba da izgleda, ali obe strane moraju da budu otvorene. Kad uradi nešto i ti vidiš da je to nešto što je njemu prirodno, da mu leži, da li tad treba da kažeš: ‘E ne, znaš to se radi na ovaj način, a ne tako.’ A on radi na taj način jer je njemu prirodno. Zato moraš da budeš otvoren, da mnogo pratiš i probaš sve da adaptiraš prema njemu. Ako si željan i pratiš, učiš od igrača, naravno.”

Na Youtube kanalu Meridian sporta pogledajte šta Stojaković kaže o razlikama u trenerskoj filozofiji Majkla Melouna i Dejvida Adelmana, na kojoj je poziciji trenutno u hijerarhiji stručnog štaba, šta je to Nagetsima nedostajalo da ostvare rezultat kakav su priželjkivali, kao i šta je to Njujork imao što drugi nisu.

Na pitanje šta posle toliko godina rada na najvišem nivou šta predstavlja izazov, Stojaković odgovara:

„Imam ambiciju da neki sledeći korak bude da budem glavni trener. Sad se trudim da kupim što više znanja, trikova, razmišljanja i da stavljam u neke moje police, da budemo moderni neki moj fajl kako bih jednostavno kad se eventualno jednog dana ukaže prilika sigurno bio spreman.”

Konstatacija da je Darko Rajković ostao u Srbiji verovatno još ne bi dobio šansu u Zvezdi i Partizanu, a postao je trener Toronta bila je uvertira za pitanje zašto je svim našim trenerima koji su u Americi bilo lakše da dobijete priliku sa one strane Atlantika nego da su ostali kod kuće?

„To nije baš pitanje za mene, već za nekoliko ljudi koji se bave time”, diplomatski je Stojaković izbegao odgovor, pa napravio digresiju:

„Želeo bih samo da kažem da je ovo što je Darko Rajković uradio stvarno neverovatan uspeh, za njega, sve naše trenere i za celu našu košarku. Jer, mnogo je teško doći do nivoa do kog je došao, a mislim da se ne priča dovoljno o načinu na koji vodi tim i koliko ga igrači poštuju.”

Odgovor na pitanje da li bi se vratio u Evropu glasi:

„Naravno. Sledeći korak o kome razmišljam je da budem glavni trener, ali ne bih prihvatio bilo šta, već tim koji ima ideju, viziju. Nešto gde ćemo da zidamo i pravimo, da ima budućnost.”

U razgovoru o košarci kao globalnom selu, došli smo i do sličnosti i razlika u shvatanjima američkih i evropskih trenera.

„Iz moje perspektive, na osnovu onoga što sam tamo video je da su ljudi prilično otvoreni da prime nove ideje, jer te nove ideje njima pogoduju da rastu. Kad dođeš kao trener, nije ni bitno odakle, doveden si da doneseš nove ideje i pomogneš da sistem raste. Svi pomažemo timu i sistemu da raste. Mislim da se u Evropi još uvek važi – ‘ja sam najvažniji’. Ne znam da li je to dobro ili loše, samo mislim da se malo teže prihvataju neke nove ideje.”

Na prvu loptu o razlikama NBA i Srbije kaže:

„Ono što je tamo karakteristično, a mislim da može da se primeni u Evropi i Srbiji, je da se košarka mnogo ubrzava. Mnogo je brža, atletskija, slobodnija… Znam da se mnogo ljudi neće složiti sa mnom, reći će ne može to ovde da se igra. Razumem, ali onda imamo Pariz koji igra tako i svi su oduševljeni. Ne moraju svi da igraju tako, od deset timova može da bude osam različitih stilova, jer u krajnjem slučaju nema svaki tim isti roster. Mislim da je ubrzavanje košarke, otvoreni teren, nešto što je sledeći korak. I, naravno, individualni kvalitet igrača koji mora da se podigne na viši nivo.”

U priči o tome pomenuo je čuvenog stvaraoca Dragana Dragosavca, ispričao koliko Jokić, Šej Gildžus-Aleksander i Stef Kari dnevno šutiraju i rade…

Čitaocima i gledaocima kanala Meridian sporta Ognjen je otkrio sa kojim kolegama je ovih dana imao mini seminar, zašto smatra da ga ovdašnji treneri nedovoljno zovu za informacije, kao i ko je sve odgovoran za atmosferu u reprezentaciji zbog koje Nikola Jokić rado dolazi na okupljanja i koliko mu to znači da sezonu dočeka potpuno našpanovan. Slično je i u njegovom primeru, rad u reprezentaciji doživljava kao zadovoljstvo koje oplemenjuje.

Za kraj se nadovezao na konstataciju da su Stojakovići obeležili početak 21. veka u američkoj košarci. Sve je počelo od Peđe, nadovezao se Ognjen radom u Denveru, a štafetnu palicu preuzima Andrej koji blista u NCAA.

„Nadamo se da će on da obeleži treću i četvrtu deceniju. Talentovan je momak, taj tim je pokazao da igra košarku na vrhunskom nivou, a on je jedan od najboljih igrača tamo. Tako da, budućnost je pred njim.”

Bonus video: