Utakmicu je, te večeri, sa velikom pažnjom posmatrao Borislav Stanković. Red ispod njega u loži Pionira, sedeo je Dejan Bodiroga, verovatno u nikad boljoj formi, kao aktuelni šampion Evrope spreman da tog leta pokori svet. Kako će se odvijati treći meč finala domaćeg šampionata interesovalo je i Zorana Moku Slavnića. Uživo je sudar pratio i Radomir Antić, tu je bio i Savo Milošević…
Bio je to poslednji put kada su Partizan i Budućnost igrali za titulu! Pre 23 godine…
Meridian sport te časti – registruj se i osvoji 5.000 dinara za sport i 500 besplatnih spinova!
Za jednu posebnu generaciju ljudi, to je bio najveći derbi. Jer, Podgoričani su prethodne dve godine sa supertimovima pobeđivali crno-bele, uz izuzetne tenzije, na terenu i tribinama. Za noviju generaciju, koja nikada nije videla da Parni valjak i Đetići igraju za tron, ovo je podsećanje:
1999-2000 Budućnost – Partizan 3-0
2000-2001 Budućnost – Partizan 3-2
2001-2002 Budućnost – Partizan 2-3
„Bilo je jasno da Budućnost preuzima dominaciju na ovim prostorima jer je Crna Gora apsolutno stala iza tog projekta…“, pričao je Dragan Todorić, čovek koji je sa Partizanom osvojio sve trofeje, na (skoro) svim mogućim funkcijama, u svojoj autobiografiji, sećajući se kraja 90-ih i početka 2000-ih.
Budućnost je iz Partizana dovela Dejana Tomaševića i Harisa Brkića, iz Crvene zvezde Milenka Topića. U Podgorici su rasli Vlado Šćepanović i Nikola Bulatović, veterani su bili Gavrilo Pajović, Dejan Radonjić i Dragan Vukčević, sjajno igrao Vladimir Kuzmanović...
Partizan je, sa druge strane, doveo Veselina Petrovića, Nenada Čanka, Dragana Markovića… Pravljen je novi tim, koji nije mogao da se nosi sa Podgoričanima. To finale, obeležila je dominacija Budućnosti, ali i lakat Tomaševića koji je poslao Ratka Vardu u bolnicu. Od tog momenta, navijači Partizana su imali novog neprijatelja u srpskom reprezentativcu. I novog velikog rivala u Budućnosti.
Sledeće godine, crno-beli su bili spremni za otvorenu bitku sa Đetićima, bez obzira što je Budućnost imala „drim tim“.
„Protiv Budućnosti smo 34-35 minuta bili egal u Kupu, iako im je trener bio Boša Tanjević, a sastav praktično reprezentacija koja je osvojila Evropsko prvenstvo narednog leta. Bili su tu Rakočević, Tomašević, Topić, Topalović… Ali, videli smo da možemo da se borimo“, pričao je Todorić i setio se:
„Finale plej-ofa su obeležili nemiri u Beogradu. Utakmica je prekinuta, navijači su ušli na teren… Politika je tada mnogo uticala na ono što se dešava na terenu, odnos Srbije i Crne Gore je bio pun tenzija. I u Morači i u Pioniru uvek je bilo na ivici najvećih incidenata. U Beogradu je sve eskaliralo. Za nas je, međutim, to bila godina koja je uvod u sve ono što će se dešavati. Što će se dešavati narednih 13 godina.“
Posle 3-2 pobede Podgoričana u drugom uzastopnom finalu istih rivala, napravljen je „džentlmenski dogovor“ u borbi za dvojicom talenata. Budućnost je uzela Žarka Čabarkapu, Partizan Stevana Nađfejia.
„Nađfeji je, nažalost, imao problem sa povredom i nije ostavio dublji trag u Partizanu. Međutim, nikada ne sme da se zaboravi njegov doprinos osvajanju prve titule posle mnogo godina pauze. A taj doprinos se sveo na jedan koš. Ključni za pobedu usred Podgorice“, seća se Todorić. „Neverovatno teško je bilo pobediti u Morači, to je bio njihov prvi poraz u ligi u tim godinama na domaćem terenu. A Steva se, u poslednjim sekundama, na isteku vremena za napad, podigao na šut i pogodio. Ne postoji dilema da se tim košem njegov dolazak isplatio.“
Stevan Nađfeji se za Meridian sport setio tog koša, u prvom meču finala plej-ofa 2002. godine. Onda kada se sve promenilo.
„Ceo meč je bio napet, vodila se jaka borba, silno smo želeli trofej, mada smo pre toga osvojili Kup baš u Podgorici, tako da su i oni hteli da se odbrane. Ušlo se u dramu. Trojica igrača su nam ispala sa pet faulova i Dule Vujošević nije imao koga da uvede i – pozvao me. Darko Ruso je bio trener Budućnosti i baš kod njihove klupe sam dobio loptu. Čuo sam: ’Pustite mu šut, ne dajte prodor!’ Hteo sam da dodam Stanojeviću, jer tek sam ušao u igru. Ali, video sam da su se svi povukli. Podigao sam se i osetio da će ući. Šutnuo sam… Taj koš je doneo ogromnu radost. Omogućilo nam je rasterećenje. Drugu smo lakše dobili. Oni su pali. I mi smo došli do titule. Mnogo mi je drago. Postigao sam nešto. Nekim ljudima je taj šut ostao u sećanju. Negde sam doprineo osvajanju prve titule i započinjanju niza“, pričao je Nađfeji za Meridian sport.
Moraču je tada osvojio mladi košarkaš Partizana, ali i jedna od najvećih legendi. Dragan Todorić se seća da je Saša Danilović, tada predsednik Partizana, odigrao ključnu ulogu. Pre meča.
„Igrale su se dve utakmice dole, što znači četiri dana potencijalnih tenzija. A nama je bio potreban mir, tišina, da nas niko ne uznemirava. Uzeli smo zato privatan smeštaj na periferiji Podgorice, tako da naši domaćini nisu znali gde ćemo biti smešteni sve dok se nismo pojavili dole“, priča Todorić.
„Crnogorska služba je u to vreme bila podeljena na one koji su gajili simpatije prema Srbiji i na one druge. Saša je preko svojih poznanstava dogovorio sa ’našim ogrankom’ da imamo pratnju sve vreme. Kada bismo išli da ručamo u restoran Maša, u centru, pratila su nas tri-četiri policijska vozila. A oni su vodili svoje bitke, pa bi namerno uključivali sirene da bi alarmirali sve ulice kroz koje smo prolazili. Bili smo nedodirljivi.
„U dvorani takođe. Niko nije smeo da nam se približi koliko su ti momci iz policije bili posvećeni da nas čuvaju. Imali smo potpunu sigurnost. Naravno da su nas vređali, ali to nas nije zanimalo. Osećali smo se zaštićeno. Protiv Budućnosti je uvek bila naelektrisana atmosfera, bilo da se igra u Podgorici ili Beogradu. Ali, tada smo bili izolovani. Imali smo uslove da igramo našu igru“, kaže Todorić.
Partizan je pobedio u prvom meču, ostao u Podgorici za drugi i onda…
„Primetili smo ogromnu nervozu u redovima Budućnosti. Šansa! Ceo meč smo se držali na jednu loptu, što ih je još više frustriralo. Nisu mogli da se odlepe i postajalo je sve opasnije. Kad smo ušli u završnicu, mali Vule Avdalović je pogodio neke velike šuteve. Bilo je gotovo. Nismo imali dilemu da li osvajamo titulu. Treću utakmicu smo na fantastičan način dobili, skinuli smo Budućnost sa trona i postavili Partizan tamo gde mu je i mesto. Počela je zlatna era.“
Bio je to poslednji put da su Partizan i Budućnost igrali za titulu. Sve do ove sezone i finala koje je pred nama. I opet Podgoričani imaju prednost domaćeg terena, kao i u toj eri velikih okršaja. Videćemo kako će se završiti.
Bonus video:
Goran Munic
Ovo je pravi klasik bivše Jugoslovenske košarke