Da je šut Miloša Teodosića samo zakačio obruč, možda Džoš Čildres ne bi mogao da uhvati ofanzivni skok i pošalje utakmicu u produžetak, a Partizan bi igrao finale i možda…
Isto tako, da Dušan Kecman nije odlučio da ipak šutne za šest desetinki, možda bi Cibona u euforiji Zagreba dobila neka finansijska sredstva, možda bi sada bila u Evroligi, možda bi i reprezentacija Hrvatske bila na Evrobasketu…
Ali, pre svega toga… Da je Bili Kis pogodio trojku, 25. februara, 2010. godine, u krcatom Pioniru, možda bi meč ušao u produžetak, možda bi Marusi pobedio, otišao u Top 16 umesto Partizana…
Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!
Sudbine igrača, trenera, klubova i njihovih navijača menjaju se u sekundama i desetinkama. Menjaju se odlukama, dobrim ili lošim. Tako se menjaju i karijere.
Možda bi trebalo da pitamo Stevana Nađfejia šta misli o toj temi? Možda bi imao i šta da kaže o utakmici Partizan – Marusi, u četvrtom kolu Top 16 faze, u momentu kada oba tima imaju skor 2-1, a u grupi su sa Barselonom i Panatinaikosom?
Utakmici koju je on igrao u dresu grčkog tima, protiv svog bivšeg kluba – na današnji dan pre 15 godina.
„Svega se sećam“, javlja se na poziv Meridian sporta nekada sjajno krilo, sada ljubazni 45-godišnjak. „Bila je to utakmica koja je odlučivala ko će u plej-of. U Pioniru je bilo fenomenalno igrati, ta atmosfera, dobra utakmica, napeto. Tu sezonu smo odigrali odlično, davali maksimum iako je budžet kluba bio mali, a još su se pojavili finansijski problema. To nas je u Top 16 i ukočilo. Nismo primili nekoliko plata i ekipa je počela drugačije da razmišlja. Imali smo dobru hemiju, Jorgosa Barcokasa za trenera i… U utakmici protiv Partizana jedan šut nas je delio od možda pobede.“
Nađfeji pamti sve, kako je posle usledio meč sa Panatinaikosom koji je već bio precrtan, nije mogao dalje, dok je Marusi i te kako imao šanse. Ipak, desilo se nešto sa ekipom.
„Jedna pobeda nam je falila, ali igrači više nisu verovali u upravu. Loše smo odigrali, izgubili, a Partizan je prošao. Sećam se dobro te atmosfere u timu. Malo pre tog meča stavili uslov predsedniku kluba da nam isplati novac ili… Iako je igračima značilo da odemo što dalje, videli smo da klubu ne to ništa ne znači. A kada te neko ne ceni – splasneš.“
Ekipa Duška Vujoševića je ušla u legendu, preko Makabija otišla do fajnal-fora, polufinala sa Olimpijakosom, šuta Teodosića koji nije zakačio obruč i…
„Partizan je bio odličan. Drago mi je bilo što su otišli tako daleko. Samo da je zagrađen onaj šut Teodosića, otišli bi u finale i, moje je mišljenje, imao velike šanse da osvoji titulu.“
Ali…
„I Marusi je bio u usponu forme. Dobijali smo velike protivnike, napravili sjajan uspeh plasmanom u Top 16, igrali polufinale sa Olimpijakosom u Grčkoj… Kada god me neko pita, kažem da je ta godina u Marusiju bila super. Iako su nam ostali dužni novac. Klub je posle tavorio, bankrotirao, malo se vratio… Imaju oni istoriju i odlične uslove, ali ekonomska kriza koja je pogodila ceo svet 2008. godine, pogodila je i predsednika kluba. To je uticalo i na naš rezultat u Top 16. Možda bi sve bilo drugačije, možda bismo mi otišli dalje…“
Vraćamo se na priču sa početka, kako neke situacije – svetska ekonomska kriza, finansijski problemi, nezadovoljstvo…samo birajte – utiču na sudbine igrača, klubova… I trenera. Jorgos Barcokas je iz Marusija krenuo ka samom vrhu evropske košarke. Sada trener Olimpijakosa ostao je u lepom sećanju Nađfejiu.
„Videlo se. Tada je posle mnogo godina kao asistent preuzeo prvi tim, počinjao je, ali čim sam došao kod njega znao sam šta treba da radim. To je toliko rasterećenje. I videlo se po našoj igri. Svako je znao gde je. Barcokas ume da spremi ekipu, svaki detalj… To je vrhunski nivo. Kako je igrala ekipa i kakva je atmosfera bila – njegova je zasluga. Postao je jedan od najboljih trenera Evrolige.“
Nađfeji je posle Marusija igrao još za Igokeu, Panionios, Kolos i Dinamik, gde je 2017. godine završio karijeru. Karijeru koja je počela blistavo. Bio je jedan od najvećih talenata, biser Beobanke, kapiten univerzitetske reprezentacije…
„Dvojica momaka su bila posebno zanimljiva, po svim procenama trebalo je da obeleže naredni period u našoj košarci. Žarko Čabarkapa iz Beopetrola i Stevan Nađfeji iz Radničkog… Budućnost i Partizan napravili su džentlmenski dogovor. Oni su i dalje bili broj jedan i, naravno, zainteresovani za obojicu. Ni za koga nije bilo dobro da dvojica odu u jedan klub, pa smo se dogovorili da zajednički nastupimo pred Predsedništvom. Lakše smo dobili ispisnice. Čabarkapa je završio u Budućnosti, Nađfeji u Partizanu“, seća se u autobiografiji Dragan Todorić, dugogodišnji sportski direktor crno-belih.
Takav je bio talenat ovaj momak rođen u Beogradu 1979. godine.
„Došao sam prvo u Radnički, na nagovor Duška Vujoševića i mog brata, Aleksandra. Imao sam odlične ponude i drugih klubova, ali izabrao sam rad. Kod Duleta je bila mnogo naporna sezona, ali sam posle dobio poziv univerzitetske reprezentacije, čiji sam bio kapiten. Osvojili smo zlato u Pekingu, igrali protiv Amerikanaca na Hup Samitu. Sjajna generacija, iz A reprezentacije pred Evropsko prvenstvo u Turskoj pridružili su nam se Vujanić i Stanojević. Dobijao sam ponude iz Amerike, da učestvujem na njihovim letnjim kampovima, pratili su me…“
Ali, mlađi od dvojice braće Nađfeji potpisao je ugovor sa Partizanom. Klubom koji je okrenuo novi list te 2001. godine vraćanjem Vujoševića, u momentima kada je Budućnost dominirala.
„Bio sam preumoran i… Pamtim tu povredu koja se desila u Novom Sadu, na prijateljskoj utakmici. Na zagrevanju sam nezgodno doskočio. Doktori su mi govorili da mirujem, ali ja sam radio. Sve se pogoršavalo, a ljudi iz kluba mi nisu verovali za tu povredu. To mi je teško palo, jer je meni Partizan bio san. Nisam mogao da igram, bila je ozbiljna povreda stopala. Kada se završila sezona, ispostavilo se da je noga za operaciju.“
Uz konstataciju da se to nikada nije znalo, da možda sada i prvi put priča o tome, Stevan Nađfeji pristojno dodaje:
„Možda vam ovo nije tema, ali kad već pričam o Partizanu…“
Tišina sa druge strane slušalice značila je da samo nastavi:
„Imao sam ponude Budućnosti i Zvezde, ali san je bio da igram u Partizanu i tamo da napravim rezultat. Iako sam imao tri godine ugovora, saradnja nije nastavljena posle prve. Otišao sam u Rusiji. Moglo je bolje, ali…“
Moglo je i lošije. Mogao je ode a da ne ostavi pečat. A njegov pečat je bio od ogromnog značaja – za isto.
Prvi meč finala plej-ofa Jugoslavije u sezoni 2001-02. Budućnost, branilac titula i dominacije, ima prednost domaćeg terena, ali semafor u Morači pokazuje 82:83. Poslednji je napad Partizana. Na šutu ostaje sam 22-godišnji Nađfeji. Bomba! (1:48:08 na snimku)
„Nikada ne sme da se zaboravi njegov doprinos osvajanju prve titule posle mnogo godina pauze. A taj doprinos se sveo na jedan koš. Ključni za pobedu usred Podgorice“, napisao je još Todorić.
Na ovo se osmehuje i Nađfeji.
„Ta utakmica mi je… Ceo meč je bio napet, vodila se jaka borba, silno smo želeli trofej, mada smo pre toga osvojili Kup baš u Podgorici, tako da su i oni hteli da se odbrane. Ušlo se u neizvesnost. Trojica igrača su nam ispala sa pet faulova i 25 sekundi Dule nije imao koga da uvede i – pozvao me. Darko Ruso je bio trener Budućnosti i baš kod njihove klupe sam dobio loptu. Čuo sam: ’Pustite mu šut, ne dajte prodor!’ Hteo sam da dodam Stanojeviću, jer tek sam ušao u igru. Ali, video sam da su se svi povukli. Podigao sam se i osetio da će ući. Šutnuo sam… Taj koš je doneo ogromnu radost. Omogućilo nam je rasterećenje. Drugu smo lakše dobili. Oni su pali. I mi smo došli do titule.“
Nađfeji priznaje – drago mu je što je pre odlaska pokrenuo crno-bele ka prvoj od 13 uzastopnih titula šampiona.
„Mnogo mi je drago. Postigao sam nešto. Mislio sam da ću ostati dugo, imati više uspeha, ali nismo se dogovorili. Nekim ljudima je taj šut ostao u sećanju. Negde sam doprineo osvajanju prve titule i započinjanju niza.“
Sada o tome ne razmišlja često, ali košarka mu je u glavi – zato što nema dodirnih tačaka sa njom.
„Gledam Partizan i Zvezdu u Evroligi. U Požarevcu sam, odatle mi je supruga. Ćerka mi trenira odbojku, u Staroj Pazovi. Bila je prošle godine u Zvezdi, sada je tamo, tako da sam na relaciji Požarevac – Stara Pazova. Povukao sam se iz košarke da bih bio sa njom, da joj budem podrška. Ima talenta i volju da napravi nešto. Mislim na košarku. U Dinamiku sam završio karijeru, počeo da radim kao asistent Olivera Popovića, ali više nisam mogao, posvetio sam se porodici. Kada se ćerka osamostali, moći ću i ja nešto. Ponovo u košarci.“
Bonus video:
boskovicmare982
Ništa čudno kad je PArtizan u pitanju, konstantno u finasijskim problemima
davidpantelic80
Marusi je nekada bio jak, a Nadjfeji bio lider ekipe