Simonović ustaje na pomen Lazića: Zvezda da povuče Brankov dres! Meni je teže što odlazi nego njemu…

Ukućani bi se menjali, gosti svraćali, prolaznici gledali diveći se prizorima. Često je sijala raskošom, ređe izgledala tmurno. Godine su prolazile, spratovi uspeha se nizali, a koliko god vremena bila drugačija, domaćin je uvek ostajao isti. Mali Kalemegdan je bio kuća na čijem pragu bi ugledali lice Branka Lazića. Sigurnost je osećaj koji bi provejavao kroz crveno-belu porodicu, jer bi znala da će kapiten učiniti sve da odbrani zidine svoga doma, koji je napustio posle neverovatnih 14 sezona.

Došao je trenutak za koji su mnogi mislili da nikada neće – Lazić će zameniti Zvezdin dres sa nekim drugim. Ali, uvek i zauvek – koliko god da bude daleko – zidine na Kališu, prostorije Pionira i tribine Arene pamtiće ljubav između Lazića i Zvezde.

Meridian sport ti donosi BONUS DOBRODOŠLICE – do 6.500 DINARA uz dva dana igre bez depozita!

Da priča o rekorderu i najtrofejnijem igraču kluba, nije mogao niko drugi nego njegov kum i čovek kojeg je Branko nasledio u ulozi kapitena. Marko Simonović – kome je tokom igračkih dana bilo potrebno samo da pogleda Lazića i odmah bi znao koliko je sati – sada je vrlo emotivno podneo odlazak dugogodišnjeg prijatelja sa mesta gde su zajedno pisali istoriju.

“Prvo morate da sačekate da ustanem, pa ću krenuti da pričam o Branku i njegovom odnosu prema Crvenoj zvezdi”, poklonio se Simonović svom kumu i započeo razgovor za Meridian sport.

Već u prvom naletu misli se osetilo da novopečenom treneru Sutjeske nije lako i da vest o rastanku Zvezde i Lazića nije i dalje sazrela u njegovim mislima.

“Igrač koji je napravio toliko toga za Zvezdu, toliko je iskazao lojalnost, odvažnost, odlučnost… Dao je bukvalno sve za taj klub i njegovo ime je zapisano zlatnim slovima u svim strancima knjige Crvene zvezde”.

Nastavio je u dahu…

“Ne znam kako će mi izgledati Zvezda bez njega… Sebe sam negde i mogao da zamislim bez Zvezde, jer sam igrao na drugim mestima… Bio sam vezan za klub, ali sam opet odlazio i vraćao se, ali Branka… Ne znam zaista kako da zamislim Branka bez Zvezde i Zvezdu bez Branka. To i dalje ne mogu da prihvatim i svarim. On je neko ko je sve dao Crvenoj zvezdi”.

Simonović je stava da dres sa brojem deset treba da ode u istoriju.

“Apsolutno smatram da je povlačenje dresa gest koji klub treba da učini! To je najmanje što bi Zvezda mogla. Ako se Branku ne povuče dres, kome će?!”

Osim što je u dresu Zvezde osvojio 26 trofeja, od kojih je polovinu prvi i podigao, Lazić je tokom boravka na Malom Kalemegdanu uspeo nešto što je verovatno i mnogo važnije. Posebni pehari u vitrini košarkaša iz Ljubovije su prijateljstva. Jedno je preraslo u kumstvo i odnos koji čoveka čini zaista bogatim.

“Znali smo se i ranije, ali u Zvezdi smo počeli druženje. Vrlo brzo smo videli da delimo iste stavove i vrednosti. Zvezda nas je spojila. Nas dvojica smo u Zvezdi proživeli i najteže i najlepše trenutke za klub. Bili smo od početka, kada se sve gradilo. Svi znamo koliko je bilo teško, a to nas je verovatno dodatno i spojilo, odnosno stvorilo neraskidivo prijateljstvo koje se pretvorilo u kumstvo. Na Branka ne gledam samo kao na kuma, već i na kao mlađeg brata”.

Rasli su zajedno i činili sve da čuvaju voljeni klub.

“Od mog drugog mandata smo postali nerazdvojni. Sedeli smo jedan pored drugog u svlačionici i tačno smo znali kada šta treba da kažemo… Kada da podviknemo, kada da jedan napravi frku, a drugi da smiri… U pogledu smo se razumeli. Mi smo bili uigran tandem kako u svlačionici, tako i na terenu. O prijateljstvu šta da kažem… Vrlo brzo su i supruge krenule da se druže i otišlo je sve na jedan potpuno drugi nivo”.

Iako je uvek bio na braniku, ne tako retko je bio na udarima određenog dela zvezdaške javnosti. Simonović ne obraća pažnju na slične priče, već objašnjava dodatno koliko je Lazić bio važan u podizanju kluba na evroligaški nivo.

“Ljudi ne razumeju to što je on radio jedinstveno. Koliko se to izgubilo, koliko toga nema više… Koliko drži ceo tim, tera saigrače da budu bolji… To je zaista nešto što zlata vredi i nema cenu. Mi kao narod volimo svašta da pričamo bez osnova, tako da se ne obaziram na te gradske priče…”

Lazić se nije busao izjavama, već je krvario na parketu. Često i bukvalno.

“Pamtim situaciju sa jedne utakmice, gde je jurio loptu, ja jurim za njim… On je stiže, hvata je, udara sebe u nogu i pada… Vidite da se ceo polomio, da je poneo i kamermana, da se odro kompletno, ali nastavlja sve normalno. I sećam se tajm-auta, kada ga Radonjić pita: ‘Da li si normalan? Hoćeš da se povrediš?’… Na šta je Branko samo rekao: ‘Je l’ hoćeš da pobedimo ili nećeš?’ Tu vidite jedan odnos koji je poseban, da je spreman da stavi glavu gde drugi nisu smeli nogu”.

Biće neobično videti Zvezdu bez svog kapitena.

“Nedostajaće nenormalno! Ne samo što se terena tiče. Ljudi ne razumeju da košarkaška ekipa nije samo ono što se vidi na terenu. Ekipa je i van terena, i morate da gledate kako se ponaša, da li su problematični, da li izlaze… Morate da držite svlačionicu. Samo ljudi koji su u sportu znaju koliko je bitno da svlačionica bude mirna i da se drži. Branko je to radio, a to je ključno. To je temelj. Ako to nemate, nema ni uspeha”.

Kada je čuo vest od svog kuma da napušta Zvezdu, Simonoviću nije bilo lako… Ipak, bilo je prostora i za šalu.

“Verovali ili ne, meni je bilo teže nego njemu. Kao što je njemu bilo teže kada sam ja odlazio nego što je bilo meni. Čim mi je rekao, pitao sam ga da dođe da igra u Sutjesku. Šalim se i ne šalim se, a siguran sam da će naći odgovarajući klub”.

Uveren je trener Sutjeske da će Lazić još igrati na visokom nivou.

“Mnogo košarke i života je u njemu! On je veliki profesionalac. Toliki je profesionalac, da mi dođe nekada… Ne znam šta da mu uradim, jači je od mene… Stalno vodi računa o ishrani, načinu života, treningu…“

Kao naslednik se nameće reprezentativac Srbije.

“Verovatno bi to trebalo da bude Ognjen Dobrić, Luka Mitrović ako ostane… Ali, recimo Dobrić”.

Posle priče o Laziću, usledio je kratak osvrt na novo poglavlje u trenerskom posu Simonovića, koji je odnedavno preuzeo klub iz Nikšića.

“Radimo punom parom – ima mnogo obaveza, posla, ali zadovoljan sam kako ide i zaista sam prepun optimizma. Relativno lako smo došli do dogovora. Kada smo ostvarili inicijalni kontakt, bilo je jasno da su nam smernice iste. Desio se uživo sastanak i odmah smo znali da ćemo sarađivati. Kada se na prvu razumete u potpunosti sa nekim, znate da je to to. Imao sam fenomenalan sastanak sa predsednikom Popovićem i brzo smo došli do dogovora”

Ima viziju kako bi Sutjeska trebalo da izgleda u budućnosti.

“Želimo da uspostavimo sistem, kako kratkoročni, tako i dugoročni. Hoćemo da imamo veliki broj domaćih i lokalnih igrača, da guramo mlade momke i polako ih uvodimo u sistem. Želimo da igramo dobru košarku i da vratimo publiku u salu”.

I ranije je mogao da se vrati u sedlo, ali je želeo da ode na mesto gde će se osećati dobro.

“Bilo je ponuda, ne mogu da se žalim… Razgovorao sam sa nekoliko ekipa, ali nismo uspeli da se dogovorimo, sa nekima nije bilo to to… Nije bilo loše odmoriti, jer sam ja odmah po završetku igračke karijere ušao u posao, pa je prijalo družiti se sa porodicom”, zaključio je Simonović za Meridian sport.

Bonus video: