Pogled sa Vršačkog brega čini da mašta dobija dodatan nalet inspiracije, a snovi počnu da levitiraju u ritmu aviona koji uzleću samo nekoliko kilometara dalje. Na putu do vrhova banatske planine usputna stanica često može da bude kultni Milenijum – dvorana prepoznatljiva po narandžastoj lopti, koja prirodno postaje najbolji drug ako živite u gradu nekada moćnog Hemofarma.
Kada na mesto rođenja dodate roditelje kao bivše košarkaše, skica budućeg profesionalnog života se sama ocrtava. Dok je bio dete, teren i koševi su bili najveća moguća pozornica, a odjek lopte o parket muzika za uši malog Stefana Momirova, koji je jednostavno morao da izraste u izvrsnog košarkaša. Biologija i geografija su nagovštavali da drugi pravac nije moguć. I zaista, mnogo godina kasnije je dohvatio vrhove svojih snova – postao je reprezentativac! Da priča bude još lepša, nije bio samo deo tima, već je na svoja pleća zakačio junačku značku, jer je u krcatoj i neprijateljski nastrojenoj dvorani Mirza Delibašić potpisao veliki preokret Orlova i drugu pobedu u mandatu Dušana Alimpijevića.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Samo što se opasuljio od napornog puta i neprospavane noći – javio se na poziv Meridan sporta i premotao film od početka do kraja. Od dana kada je gledao treninge roditelja i maštao kako jednog dana oblači plavi dres, pa sve do aktuelnog trenutka u kojem je jedan od najzaslužnijih što je Srbija savladala Bosnu i Hercegovinu.
Samo jedan slobodan dan je imao u svom rasporedu i odmah se vratio obavezama u Spartaku.
„Bilo je veliko opterećenje. Umor sigurno postoji, ali kada igraš za reprezentaciju ne osećaš ga. Kada je sve prošlo, stigne i oseti se. U trenucima kada je trebalo da izgledamo odmorno, mislim da smo tako i izgledali”, rekao je Momirov na početku razgovora za naš portal.
Priznaje da nikada nije bio pod većom pažnjom medija, ali i prijatelja, porodice, poznanika, običnih navijača…
„Izgoreo mi je telefon… Zvonio je gotovo svakog trenutka od kada se meč završio.“
Srbija nije blistala – niti igrala svoju najbolju igru. Niko se toga neće sećati. Pobeda se piše, junak Momirov se pamti.
„Na kraju je najbitnije da smo pobedili, da smo pokazali karakter i izvukli se iz teške situacije. Nimalo nije bilo lako da se savlada BiH na njihovom terenu. Hala je bila prepuna, svih 40 minuta su navijali. Igrati u onakvom ambijentu bilo je veoma zahtevno. Ja lično volim da igram u takvim atmosferama. Nismo bili na nivou na kojem smo očekivali da hoćemo. Opet smo ušli sa manjkom energije u odnosu na BiH, što ne bi trebalo da se dešava. Naš pečat mora da bude agresivnost i energija. Ipak, ispostavilo se da imamo dovoljno želje i kvaliteta da nadomestimo zaostatak”.
U samom finišu utakmice, kada se lomilo, pojavio se Momirov i sa dve velike trojke najavio preokret i pobedu Orlova.
“Bio je potreban fokus. Glava je bila mirna i na mestu, što su na kraju i ubačene trojke pokazale. U takvim situacijama nema prostora za paniku, jer smo mi ipak košarkaši – profesionalci i moramo da se nosimo što bolje u tim momentima.“
Selektor Alimpijević je bio emotivan u svlačionici posle i druge pobede u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo.
„Čestitao nam je i zahvalio se svim igračima koji su se odazvali pozivu, onima koji su igrali, ali i onima koji nisu. Svi su dali ogromnu podršku, a on je podvukao koliko nam ova pobeda znači, kao i koliko je lepo nositi ovaj grb i braniti boje naše zemlje.“
Iako je prstom pokazao na svoje igrače, svima je bilo jasno ko je najveći krivac za pobedu.
„Selektor je imao ogroman uticaj na nas. Čovek je koji ima preveliku želju i koji izuzetnu energiju usmerava na ekipu. U situacijama kada se rešava utakmica ostaje potpuno smiren i fokusiran, a istovremeno sjajno motiviše tim. U očima mu se jednostavno vidi ta energija. Uloga selektora, pogotovo u ovakvom trenutku, izuzetno je teška i treba 19 igrača iz potpuno različitih sistema uklopiti. Nov je sistem, novi igrači, novi selektor – zbog toga je naše izdanje bilo lošije od očekivanog. Ali, treba da budemo zadovoljni, jer smo probili led, nismo imali kiks i znam da će u budućnosti sve ići mnogo bolje.“
Momirov u prvi mah nije bio ni svestan da je na Alimpijevićevom spisku.
„Situacija u kojoj mi je saopšteno da ću biti deo reprezentacije izgledala je kao šala. Bio sam pozitivno iznenađen. Uvek sam govorio da jedva čekam da dobijem poziv reprezentacije, da bih se uvek rado odazvao i da bih dao sve da se nađem na spisku. Desilo se i zaista je neverovatan osećaj.“
Sadašnjost 25-godišnjeg košarkaša je sjajna, ali ne bi bila moguća bez prošlosti s mnogo napornih dana, ogromne želje, sanjanja da je uspeh moguć.
„Odrastao sam u halama, na treninzima roditelja koji su se bavili košarkom. Uvek sam bio u košarci i od malena sam pratio reprezentaciju. Stalno sam se divio košarkašima, pogotovo reprezentativcima, i sanjao da jednog dana budem na njihovom mestu. Moj put je bio trnovit – mnogo turbulencija je bilo. Veliki rad, mnogo odricanja i ogromna želja stoje iza svega. Nadam se da je ovaj poziv samo početak, da su se otvorila nova vrata i mislim da imam još prostora za napredak. Drago mi je što sam iskoristio priliku da se pokažem u ovom prozoru.“
Iako je sada ostvaren mladi čovek, priznaje da je bilo trenutaka koji su naveli da pomisli da je možda izabrao pogrešan put.
„Retko koji igrač nije pomislio da odustane u jednom trenutku. Najteži je bio prelazni period između juniorske i seniorske košarke. Nekada previše poletiš, pa te nešto udari i vrati na zemlju, odnosno deset metara ispod. Tu je želja ključna – i ona mora da te izdigne.“
Kao košarkaš je stasao na Malom Kalamegdanu, gde je bio deo mlađih selekcija Crvene zvezde. Uvek posebno i zahtevno breme.
„Mnogo je teška situacija kada kao junior Zvezde treba da napraviš sledeći korak. Najveći broj mladih igrača ne uspe da se snađe, jer kao klinac dolaziš u situaciju da igraš protiv odraslih momaka sa mnogo iskustva. Vremenom sam naučio da ne moraš da budeš isti igrač u seniorima kao što si bio u juniorima. Bitno je da budeš realan i otvoren, da shvatiš kakav igrač treba i možeš da postaneš. Mnogo igrača ne prihvati svoju ulogu u seniorima i zbog toga najviše ispašta. To je ubedljivo najteži period. Važno je i ko ti je trener, da li će umeti da te istrpi i sačuva, odnosno kako će te saigrači prihvatiti i da li će ti pomoći da se adaptiraš.“
Samo po lepom pamti crveno-bele dane.
„Sjajno iskustvo. U Zvezdi sam bio srećan i zadovoljan. Treneri Stefan Mijović, Aleksandar Glišić, Slobodan Klipa i Branko Maksimović su ljudi koji su mi pomogli i od kojih sam zaista mnogo naučio. Imali smo ozbiljnu selekciju, saigrači su bili izuzetni i radilo se krvavo kako bismo postigli nešto. Bilo je i teških trenutaka, ali su se treneri trudili da nas uvek vrate na pravi put”.
Ne krije da nije bilo uvek lako.
“Pokušavam da teške trenutke doživljavam kao momente, ne kao periode, i uvek se trudim da ne upadnem u zamku zvanu depresija. Odmah tražim način da promenim razmišljanje, da ubacim u sebe više volje i energije, da se promeni situacija. Zato ne mogu da izdvojim nijedan trenutak. Pokušavam da imam što manje negativne energije i dajem sve od sebe da budem motor ekipe – kako fizički na terenu, tako i psihički.“
Priliku u prvom timu Zvezde nije dobio, a iskustvo je sakupljao u rodnom Vršcu, odnosno u FMP-u. Da bi se onda otvorila nova vrata, crno-bela, što se ispostavilo da bio samo prolaz do prave kvake.
„Kako se zatvaranje zbog korone završilo, tako sam se priključio treninzima Partizana. Odradio sam dve-tri nedelje sa njima kada su se oni polako vraćali u ritam. Još je bio Trinkijeri, ali kako je on otišao – krenuo sam da tražim novu destinaciju. Na kraju je to bila Mega.“
Da je Andrea Trinkijeri ostao, čini se da bi možda i postao igrač Partizana.
„Ja sada to ne mogu da kažem sa sigurnošću, niti da znam. U tom trenutku sam doneo pravu odluku za karijeru. Mega je bila jedna od najbitnijih stanica za mene i da sada mogu opet da biram, ne bih promenio svoju odluku. Bio je to pravi potez i mnogo mi je pomoglo u karijeri.“
Italijanski strateg je za kratko vreme oduševio Momirova.
„Bilo je super. On je veliki košarkaški znalac! Njegovo znanje je zaista ogromno i koliko je bilo moguće za taj period, imali smo dobru saradnju. Bio je podmlađen tim, treninzi su bili teški, ali najviše me je iznenadilo koliko čovek poznaje košarku. To mi je najjači utisak vezan za Trinkijerija!“
Zanimljiva stavka u biografiji reprezentativca Srbije je činjenica da je leta 2022. i 2023. godine provodio na basket terenima. Igra koja je umnogme oblikovala Momirova.
„Kao mali sam živeo pored košarkaškog terena i oduvek sam voleo da igram basket sa starijima. Mnogo sam naučio iz basketa, pogotovo u energetskom smislu, jer sam navikao da vodim bitke sa momcima koji su stariji od mene i gde je tuča deset puta veća nego u košarci. Zavoleo sam basket, volim da ga gledam, da ga igram i danas, i zaista uživam u tome.“
Imao je priliku da bude deo najboljeg tima sveta u basketu 3×3.
„Igrao sam na FIBA turnirima, čak sam predstavljao i Srbiju na U23 Mediteranskim Olimpijskim igrama, gde smo bili drugi. Odigrao sam i turnir za ekipu Uba, najbolju na svetu. Igrao sam s Stojačićem, Brankovićem i Baraćem u timu. To leto sam igrao Mediteranske igre, a Ubu se povredio Dejan Majstorović, pa im je bio potreban igrač. Celo leto sam radio sa njima. U tom trenutku sam potpisao za Breogan. Naravno, imao sam zeleno svetlo od kluba i agenta i zaista sam uživao. Voleo bih da igram još, ali je trenutno prioritet košarka.“
Uveren je da bi Strahinja Stojačić bio od pomoći mnogim srpskim košarkaškim timovima.
„Definitivno bi mogao da se adaptira. Mi smo zajedno igrali u FMP-u i imao je dobre partije. Uveren sam da bi mogao odmah da se snađe, ali očigledno da mu basket leži. Ipak, najbolji je na svetu! U basketu je sigurno bolji nego u košarci.“
Nastavio je još o najboljem basketašu sveta.
„Nismo nikad igrali jedan na jedan, ali smo radili sparinge. Zaista je teško čuvati ga. Veoma dobro kapira igru, ima neverovatan osećaj i dugačak je, što mu pomaže da se snađe u zahtevnim situacijama. U basketu je ključno doneti odluku u milisekundi. Ne smeš dva puta da razmisliš, jer se maltene igra automatski. On je majstor u tome – donosi odluke pre nego što primi loptu”.
Objasnio je kako mu je basket pomogao da postane bolji košarkaš.
“Tokom leta volim da se spremam kroz tri na tri, prevashodno zbog kondicije – mnogo je intenzivnije, kao što je i kontakt veći. Isto tako, donošenje odluka sam unapredio upravo preko basketa, čak i samopouzdanje. Basket je takva igra da moraš da uzimaš teške šuteve, van balansa, i zato je neophodno samopouzdanje. Takve stvari preneseš u košarku, tako da mi je iskustvo iz basketa 3×3 mnogo pomoglo.“
Interesantnu epizodu je imao u Breoganu, za koji je igrao dve sezone pre nego što je došao u Spartak.
„Imao sam dugo želju da igram u Španiji i iskustvo je bilo odlično. To je najkvalitetnija liga u Evropi i ispunila mi se želja. Breogan je fantastičan klub – ima najbolje navijače u Španiji. Uvek je puna hala, a košarka koja se igra je totalno drugačija od ABA lige – mnogo je brža i uzimaju se teži šutevi. Adaptacija na ligu nije bila laka, ali mi je zapravo prijala. Mislim da sam se dobro snašao, pošto sam u drugoj sezoni bio treći trojkaš lige. To je došlo prirodno i iskreno prija, jer dokazuje da je bilo dobro, da nisam prošao neprimećen tamo.“
Posebno pamti dva košarkaša.
„Najteži igrač za čuvanje bio je Markus Hauard iz Baskonije. Sitan, mali, brz izbačaj… Može uvek da uzme šut s devet metara, lako se probija kroz blokade. Sa druge strane – Kampaco! Neverovatan pregled igre, i kada vidiš s koliko energije ulazi u svaki meč – možeš samo da mu se diviš.“
Profesionalna karijera se nalazi u prvoj fazi. Ispred sebe ima još mnogo sezona, uspeha i vrhova koje treba da osovji, a kada pogleda iza sebe – oseća da i kada je grešio, da je grešio s razlogom i da je zato sada na mestu na kojem treba da bude.
„Ne bih ništa menjao! Ovo je put kojim treba da idem i mislim da samo treba da nastavim da radim. Do sada se pokazalo da sve dolazi na svoje, da ne treba žuriti… Mislim da sam na pravom putu i daću sve od sebe da ostanem na njemu. Nigde se nisam osećao loše i sve je došlo u svoje vreme. Sve je išlo svojim tokom. Megu mogu da izdvojim kao prekretnicu. To mi je dalo vetar u leđa sa trenerom Jovanovićem i agentom Ražnatovićem. Zaista sam zadovoljan kako je sve do sada išlo.“
Vlada Jovanović je trener koji je obeležio dosadašnju karijeru izuzetnog šutera.
„Zajedno smo prošli dva reprezentativna leta, jednu sezonu u Megi i dve u Spartaku. On je odličan trener, koji meni prija i imamo mnogo poverenja jedan u drugog. Odnos koji smo izgradili je izuzetan. Uvek smo zajedno pravili dobre rezultate i mislim da smo dobitna kombinacija. Osvojili smo Evropsko prvenstvo, drugo mesto sa Megom u Kupu, KLS-u… Izuzetnu sezonu smo imali u ABA ligi dok smo bili u Megi, a prošle godine znate šta se desilo. Pogodili smo se jednostavno. Poverenje je ključno. Obostrano samopouzdanje i što znamo šta jedan od drugog da očekujemo.“
Pogled u budućnost, s onog istog mesta na Vršačkom bregu – ima samo jednu sliku.
„Primaran i najveći cilj bila je reprezentacija, a sada je da sa nacionalnim timom zaigram na nekom velikom takmičenju”, zaključio je Stefan Momirov za Meridian sport.
Bonus video:
milica
Momirov je nova uzdanica Vlade Jovanovica u Spartaku, sjajan suter koji moze u svakom trenutku meca da prelomi u korist svog tima.
jovana
Taj trnovit put je i napravio od njega izvanrednog sportistu.
teodora
Velika je stvar sto se odlicno uklopio u trenutni sastav reprezentacije pod vodjstvom novog selektora.
relja
Možda bas zato sto je to prošao je stasao i postao ovo sto jeste