Kad se govori o budućnosti srpske košarke, kao da je postao trend da se priča u negativnom kontekstu. Odavno nam manjka optimizma i neretko se gleda samo jedna strana medalje. Da se pozitiva vrati na scenu, kao i vera u bolje sutra, pobrinula se prvo selekcija U17, a onda je reprezentacija do 20 godina dodala poseban pečat, pošto je na Evropskom prvenstvu došla do srebrne medalje. Srbija se još jednom uverila koliko je talentovana košarkaška nacija i da biseri obasjavaju put koji ohrabruje.
Miloš Šojić je bio član ekspedicije i važan šraf u sistemu ekipe Nemanje Jovanovića. Nastavio je doskorašnji košarkaš Beka da skuplja odličja, pa je tako novo srebro doneo kući. Prethodno se okitio istom medaljom na Evropskom prvenstvu do 18 godina, a sada je dokazao da napreduje iz sezone u sezonu, kao i da je deo izuzetne generacije – spremne za velika dela.
Meridian sport ti donosi NOVI BONUS DOBRODOŠLICE – do 26.000 DINARA uz dva dana igre bez depozita!
Posle turnira u Sloveniji nije imao vremena za predah, jer ispred sebe ima novu životnu etapu u Americi, gde će pokušati da nađe svoje mesto u NCAA košarci.
„Već sam se vratio treninzima, jer nemam vremena za čekanje. U Americi mi slede nove pripreme za sezonu i sve ide u krug. Iskren da budem, iako nije bilo prostora za more ili tako nešto, nisam umoran, već sam motivisan da se pokažem“, počeo je Šojić priču za Meridian sport.
Prepun utisaka, ponosan na sebe i svoje drugove, sa osmehom na licu rekapitulirao je urađeno na Evropskom prvenstvu.
„Veoma lepo iskustvo. Većina nas u ovoj generaciji se dugo poznaje, još od U18 selekcije, tako da je vladala odlična hemija od samog starta priprema, kako na terenu, tako i van njega. Sigurno da bez atmosfere ne bismo uspeli da dođemo do uspeha. Osim toga, imali smo i promenu na klupi. Trener Jovanović, koji je godinama u Americi, doneo je drugačiji stil rada kakav se gaji u NCAA, što će nam prijati, pogotovo zbog budućnosti, jer mnogi od nas idu ili su trenutno na koledžu. U početku smo svi bili malo skeptični jer nismo navikli na taj način rada, ali kada smo se navikli, bilo je savršeno.“
Nemanja Jovanović, poznatiji kao Jogi, dugi niz godina je deo koledž košarke, gde se dokazao kao izuzetan stručnjak. Sada je po prvi put bio sa ovom generacijom i vrlo brzo se ispostavilo da su dobitna kombinacija.
„Trudio se da nam objasni koliko je važno da verujemo jedni u druge. Ništa značajno nije promenio, ali nas je puštao da uživamo u košarci, da trčimo, skačemo i igramo jedni za druge. Pred utakmice u završnici imali smo vežbe gde pri izbacivanju pasa odmah govoriš saigraču: „Šutni!“ i tako uliješ samopouzdanje ekipi. Pripreme su mi prošle brže nego ikada. Napravio je takvu atmosferu da uživamo u radu, vladala je dobra energija i van terena. Zaista smo bili prava ekipa, koja je sve radila zajedno.“
Srbija je do finala i meča sa Slovenijom igrala sjajnu košarku. Niko nije bio ni blizu da ugrozi Orliće, sve do poslednjeg meča za zlato.
„Do finala smo igrali sa nekih 60 odsto mogućnosti. Niko od nas nije prelazio veliku minutažu, svi su bili odmorni i ulazili u igru. Gotovo da su se svaku utakmicu upisali skoro svi momci. Trener je menjao petorke, vršio konstantne rotacije i sada da pitate igrače, niko vam ne bi rekao da se umorio. Sem finala, ništa ne mogu da nam zamerim.“
Duel protiv Slovenije, da se igra danas, verovatno bi imao drugačiji ishod. Ipak, prethodne nedelje zvezde se nisu poklopile i Srbija je ostala bez najsjajnijeg odličja.
„Finale je jednostavno bio jedan naš loš dan. Slovenija je dugo na okupu, kao i mi, igrali su u svojoj dvorani, a zanimljiv podatak sam izvukao posle utakmice. Mi smo u poslednjih nekoliko godina odigrali 13 utakmica protiv njih i pobedili ih čak 12 puta. Prvi put smo doživeli poraz od Slovenaca i to upravo sada u finalu.“
Posle turnira, Šojićevi saigrači su pričali o potcenjivanju i manjku prave energije. Iako je Slovenija igrala bez najboljeg igrača, uspela je da prilično rutinski savlada Srbiju.
„Šta god da se dešavalo, igrao Urban ili ne, nismo smeli onako da uđemo u meč. Ja lično nisam potcenio rivala jer sam pre dve godine već izgubio finale U18 i znam taj gorak osećaj. Oni su odigrali utakmicu u kojoj su pogađali sve, koš kao da im je bio okean, a verovatno bismo i mi tako igrali da je finale bilo u beogradskoj Areni pred 10.000 naših navijača.“
Orlići su otišli na prvenstvo bez dvojice najprepoznatljivijih igrača generacije – Andreja Kostića i Save Drezgića. Nije im smetalo da dođu do ogromnog uspeha.
„Sigurno su falili i žao mi je što nisu bili sa nama, jer bismo bili još dominantniji. Ali koga nema, bez njega se mora. Iskoristili smo mlađe momke koji su dobili značajne minute i napravili dobru podlogu za naredna prvenstva.“
Momak rođen 2006. godine privukao je pažnju sjajnim partijama u Beku, gde je pokazao veliki potencijal i nagovestio svetlu budućnost. Iako je bio na radaru mnogih timova, ostao je veran svom cilju – da karijeru nastavi na koledžu. Dobio je poziv koledža iz Teksasa (TCU) i odlučio da potpiše ugovor.
„Bilo je interesovanja i raznih poziva, ali sam sve prebacivao na agenta. Već tri godine moj cilj je bio odlazak u Ameriku, jer smatram da je to pravi put za visoke igrače — dobiješ diplomu, zaradiš novac i napreduješ u vrhunskim uslovima. Nikada nisam razmišljao o drugim opcijama. Kada su krenula interesovanja američkih koledža, dobijao sam mnogo poruka. Nisam nigde žurio, već sam čekao pravu priliku i nisam želeo da žurim. Iako je bilo poziva iz okruženja da ostanem u evropskoj košarci, nisam se dvoumio i izabrao sam najbolje rešenje za sebe.“
Nastavio je Šojić…
„Poslednje dve godine sam razmatrao opcije. Kada sam imao prvi razgovor preko Zoom-a sa celim stručnim štabom, veoma mi je prijao njihov pristup. Poklopilo se da sam išao u posetu sestri u Americi, pa su me pozvali da svratim i obiđem koledž. Pitali su me da produžim boravak i dođem da posetim koledž. Otišao sam, video projekat koji imaju za svakog igrača, odgledao treninge i ubrzo smo se o svemu dogovorili. Stvarno su pokazali da me žele. Sve je teklo kako treba – bez bilo kakvih komplikacija i to mi je bio znak od Boga da treba da idem tamo. Posle sezone u Beku ponovo sam otišao u Ameriku, dodatno radio i uverio se još jednom da je to pravo mesto.“
Mnogi su pričali o sjajnim uslovima, ali mladi Šojić je slikovito objasnio šta sve nudi Amerika.
„Zaista sam bio očaran. Uslovi su fantastični. Stan mi je na 150–200 metara od hale, u koju mogu da uđem kad god poželim pomoću QR koda. Imaju mašine koje mere procenat, visinu i vrstu šuta. Ako nemaš predavanja, možeš po ceo dan da radiš na sebi. Rad u teretani i na treninzima je na vrhunskom nivou.“
Prošlog leta zapljusnuo je nikad jači talas odlaska u Ameriku, a prva godina nije donela značajnije performanse srpskih košarkaša. Zato je Šojić veoma oprezan pred put.
„Razgovarao sam sa mnogo ljudi, sa agentom, trenerima i prijateljima. Prva godina je period privikavanja. Dolaziš u novu sredinu gde te niko ne poznaje i moraš ispočetka da se dokazuješ. Tamo igraju fizički izuzetno spremni igrači. Zato treba ići sa manjim očekivanjima, raditi korak po korak i privikavati se na njihov sistem, pa kroz taj proces graditi svoju ulogu. Utisak mi je da mnogi odlaze sa pogrešnim očekivanjima, da već vide sebe kako daju 20+ poena u proseku, a realnost nije takva. Nećeš odmah biti bog i batina. Tamo su momci na visokom nivou, a pritom se igra i druga vrsta košarke, ne poznaješ nikoga i jednostavno na dnevnom nivou moraš da se dokazuješ. Odlazak i privikavanje na koledž košarku je proces i svaka godina donosi nešto sa sobom.“
Pred put, koji je zakazan za deveti avgust, sebi je poželeo samo jedno.
„Želja mi je samo da budem zdrav i da iz dana u dan pobeđujem sebe. Cilj mi je da se sledeće godine vratim svestan da sam napredovao – kako mentalno i fizički, tako i igrački“, zaključio je Šojić za Meridian sport.
Bonus video:
nikola
Nadam se da neće otići prerano i izgubiti se tamo. Imamo dosta primera talenata koji su nestali čim su napravili prvi veliki korak
ivan
Sve je to lepo, ali tek kad krene seniorska košarka vidi se ko je stvarno za velike stvari. Mlađe kategorije su jedno, profesionalni nivo nešto sasvim drugo
drina
Drago mi je kad naši talenti ne ostaju samo na pričama “biće nešto od njega”. Ako ima kvalitet i radnu etiku, Amerika može da bude odlična odskočna daska
ognjen
Nije lako otići tako mlad u novu sredinu, drugi kontinent, drugačiji stil košarke… ali baš takve stvari prave igrače. Sad je na njemu da pokaže zašto je skrenuo pažnju.