Boemska rapsodija i verovatno poslednja tura Miloša Teodosića

Priča o institucijama je danas vrlo aktuelna, a jedna je godinama odolevala, bila najjači adut srpskog naroda: postojana i nepokolebljiva. Vremenom je počela da se urušava, počinjala da gubi suštinu, da ostaje bez svojih glavnih karakteristika. Stigle su nove ili su samo ukrale naziv. Kako god, obojile su Beograd u drugu boju – stavile neke odbojne tipove ispred njih da ih čuvaju i biraju ko je pogodan da uđe u prostore koji možda imaju karirane stoljnjake, ali nemaju dušu i definitivno sebe ne mogu da zovu kafane.

Sve ih je manje, postale su endemska vrsta koja kao da jedino uspeva na jugu Srbije. Kada se kaže da je Niš najbolje mesto za Kup Radivoj Korać, sigurno se ne misli na organizaciju, niti uslove za igranje ili praćenje košarke. Misli se na grad s dušom, kafane i ljude – koji svojom neposrednošću čine da veče postane uspomena, a susret anegdota. U ambijentu kao što je Niš – već drugu godinu zaredom se dešava da jedan košarkaški boem bude potpuno svoj i da podseti zašto je najbolji srpski plejmejker u 21. veku.

Meridian sport te časti – registruj se, uplati 500 i preuzmi odmah bonus od 3.000 DINARA!

Nije se moglo čuti od Miloša Teodosića zbog čega, kada kroči u Čair, postaje najbolja verzija sebe, niti da li niške institucije imaju veze sa tim. Ostao je nedostupan za srpske medije, što je vrlo moguće i bolje…

Finalno veče u Nišu je imalo sve što jedno dobro kafansko veče može da pruži. Od emotivnih ekspresija, tuge i radosti, preko ludih poteza i neverice, pa sve do kavge i žestoke rasprave. Boemski. Autentično za srpsku košarku.

Teodosić je bio prava personifikacija svega što su prisutni u Čairu mogli da vide svojim očima. Plesao je po terenu, vikao sa klupe, raspravljao sa sudijama i navijačima, da bi na kraju ljutito napustio dvoranu pre nego što se utakmica završila. Splet različitih emocija je strujao kroz njegovo telo – srećan zbog uspeha, ali i besan zbog trenutka kada je derbi ušao u crveno i podsetio na svoju drugu stranu, onu ne tako lepu.

Ali, krenimo od plesa… Kao i prošle godine, odigrao je jednu od najboljih partija u sezoni upravo na niškom podijumu. Iako forma nije nagoveštavala da će biti na visokom nivou, kao ni minutaža koja je ove sezone značajno manja u odnosu na prošlu. Često je bio samo svedok Zvezdinih pobeda, vrlo retko akter. Imao je svojih rola i dvocifrenih učinaka, ali uloga Teodosića u aktuelnoj sezoni je epizodna. Samim tim – neobična. Nikada nije bio u drugom planu, barem što se košarke tiče.

Majstore, sad zapali jednu na miru…

Naravno da njegovo lice, niti izjave, kojih ni nema, neće nagovestiti da je nezadovoljan što ne igra, što nema veći uticaj na dešavanja na parketu. Ali kao neko kome košarka teče venama, sigurno da mu nije svejedno, da bi voleo da više pomaže voljenom klubu u godini kada ide prema istorijskom iskoraku.

“Ubeđen sam da mu je žao što nema veću minutažu. On ne bi uradio sve što jeste da nije voleo da igra. Uveren sam da i sada voli isto tako. Stvarno se nadam da će Teo biti više na terenu. To su moje želje, a trener će da gleda kako njemu odgovara. Sa Teom sam igrao dve utakmice. Osim najvećeg uspeha što sam igrao sa Jokićem, igrati sa Teodosićem spada takođe u red velikih košarkaških uspeha”, rekao je nedavno Marko Jagodić Kuridža za Meridian sport.

Čekao je svojih pet minuta, pomagao saigračima da budu bolji i na mig Janisa Sferopulosa postao specijalno oružje Crvene zvezde u večitom derbiju. Kao i prošle godine, zaplesao je najlepšu igru kada je bilo najpotrebnije i mnogo pomogao crveno-belima da dođu u situaciju da pobede. Nije bio glavni krivac za trijumf kao godinu dana ranije, ali sa svojih 11 poena, tri trojke izuzetnog značaja, kao i samog uticaja na dešavanja, bez sumnje zaradio je epitet diskretnog heroja finalne utakmice.

Osim što je imao posebnu ulogu na terenu, isto je imao i van njega. Kada su na kraju regularnog dela navijači preuzeli primat, odlučio je da im priđe. Pokušao je da smiri situaciju, da ih obuzda… Nije dalo efekta, nisu poslušali Teodosića, a on je u svom stilu odmahnuo rukom i demonstrativno napustio parket.

Pokušali su pojedini saigrači da vrate Miloša. Uzalud… Njegovo mesto na klupi – poslednje u redu – ostalo je upražnjeno sve dok Kodi Miler Mekintajer nije stavio tačku i doneo Zvezdi petu Žućkovu levicu u nizu.

Ostao je dosledan i prkosio onome za šta smatra da mu nije mesto u sportu, pa makar i po cenu poraza. Srećom, imao je razlog za slavlje nakon što je sudija odsvirao kraj, ali ni na ceremoniji se nije dugo zadržao. Videvši kako na teren uleću petarde i topovski udari, završio je žurku ranije.

Napustio je Teodosić binu, ali nada ostaje da će se vratiti što pre – sa istim žarom kao u finalu Kupa, jer iako prave kafane rade do kasno u noć, po potrebi i do jutarnjih časova – čini se da sat do fajronta otkucava i da će svaki naredni izlazak predstavljati posebnu košarkašku uspomenu.

Iako je osvojio prošle godine tripletu sa crveno-belima, nije podebljao cilj svoje misije na Malom Kalemegdanu. Zvezda je ostala bez evropskog iskoraka, a samim tim je Teodosiću ostao nedovršen posao. Sada bi mogao da kompletira svoje želje i vrlo moguće stavi tačku na svoju igračku rapsodiju.

Kada dođe vreme, znaće se… Čuće se… Krenuće pesma za poslednjeg košarkaškog boema.

Bonus video: